David Grosman je jedan od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca, pa je njegovom boravku u Beogradu, razumljivo, posvećena i odgovarajuća medijska pažnja. Razlog ovog Grosmanovog, istina samo jednodnevnog, gostovanja jeste učešće na petom Beogradskom festivalu evropske književnosti, koji organizuje izdavačka kuća Arhipelag.

David Grosman živi u Izraelu. Osim romana, drama i eseja, piše i provokativne tekstove, najčešće o bliskoistočnim temama. Javno se zalaže za mirno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba. Njegove knjige su prevedene na 25 svetskih jezika. Ima dvoje dece, Džonatana i Rut, a drugi sin, Uri, poginuo je u sukobu Izraela i Hezbolaha.

Grosmanove knjige na srpskom objavljivala je Geopoetika, a poslednjih deset godina, u prevodu Davida Albaharija, Arhipelag. To su romani Vidi pod: Ljubav (2007), Njeno telo zna (2009), Do kraja zemlje (2010) i Izvan vremena (2014). Povodom petog Beogradskog festivala evropske književnosti, Arhipelag je opet objavio Vidi pod: Ljubav, Grosmanov najznačajniji roman, i za proleće najavio sledeći, Konj ulazi u bar.

Kako se od silnih uspomena izboriti za život sadašnjeg života, jedno je od pitanja na koja David Grosman odgovara svojim romanima. "Istina je da mi Izraelci, Jevreji, živimo pritisnuti teretom istorije, iako je naša sadašnjost izuzetno dinamična, često tragična", kaže David Grosman. "Međutim, ljudska bića su takva, naučite da živite u datim okolnostima. Imate ljude koji žive na obroncima vulkana i svakog dana se nadaju da neće baš tog dana erupcija. Tužno je da oni tu žive, vulkan ponekad pukne, a oni to prihvataju kao svakodnevicu ili kao božju kaznu. Mi smo u Izraelu za deset godina četiri puta ratovali: jedanput u Libanu i tri puta u Gazi. Razmaci između tih sukoba nisu bili duži od jednog sata. Ljudi su se navikli, rat je svakodnevna rutina, a taj mir je kao uvod u katastrofu koja može da se desi u narednom trenutku. Naravno da je teško živeti u tim ekstremnim uslovima. Ako hoćemo mir, moramo da imamo dobro pamćenje, ali i puno toga da zaboravimo da bi taj mir bio moguć. Jer, ono što je zapamćeno samo je deo jedne priče i može da bude zapamćeno i na drugi način. U svakoj priči uvek postoji i druga da se na drugačiji način ispriča. To je ono što mi zovemo ljudska arheologija: priča ispod priče, i ispod priče. Pisci su dobro upoznati sa tim fenomenom arheologije priče."

Kako bi izgledao njegov sadašnji život da je proživeo iskustva Holokausta, Šoe, i kako je moguće posle takvog iskustva opet voleti ljude? U romanu Vidi pod: Ljubav devetogodišnji Momik, čiji su roditelji preživeli iskustvo Šoe i izbegli u Izrael da grade novi život, gaji u podrumu razne male životinjice: štene, kornjačicu, ježa, pticu, zato što je čuo da nacistička zver, koju ljudi oko njega u pola glasa često pominju, postoji u svakom od nas i izaći će samo ako se na pravi način nahrani. Momik hrani svoje životinjice i čeka da ta zver izađe ne bi li je on pripitomio i ne bi li ona prestala da ugrožava njegove roditelje. "Sećam se kada se moj sin, tada je imao četiri godine, vratio iz zabavišta i pitao šta je Šoa. Nisam hteo da mu odgovorim, svestan da on posle toga ne bi više bio dete. Pišući o Momiku, uspeo sam da razumem mnogo toga i o sebi i o svojim roditeljima, društvu u kome živimo i o sposobnosti ljudskog bića kako za surovost tako i za milost", kaže Grosman.

Kako živeti posle tragedije, tema je romana Do kraja zemlje. Grosman je počeo da ga piše kada je njegov sin Uri otišao u vojsku, s namerom da prenese iskustvo služenja vojske u Izraelu. "Pisao sam ga tri godine i tri meseca, a onda je počeo rat u Libanu i Uri je poginuo. Posle sedmodnevnog perioda žalosti, koji se u judaizmu zove širahu, ja sam ponovo seo za sto i nastavio da pišem. Ni sam ne znam kako i zašto, ali je bilo očigledno da je pisanje jedina čvrsta, opipljiva stvar koja mi je ostala, a sve ostalo u životu je bilo pod znakom pitanja. Jedino u pisanoj priči on je i dalje bio tu i nekako je postojao. Od tad ja nastavljam da poginulima pisanjem udahnjujem toplotu, ljubav, seksualnost, humor i da oni tako i dalje žive. Pisanje je omogućilo da oni traju."

Da li se u Izraelu čuje njegov glas kao pisca? "Bilo je godina kada su ideje koje smo mi zagovarali bile popularne, ali poslednjih godina smo prilično marginalizovani. Jednostavno, javno mnjenje je preplašeno, ljudi ne vide nikakav izlaz iz situacije, tako da se polako klizi ka ekstremizmu i nacionalizmu. Međutim, ja nikako neću da ćutim. Ubeđen sam da će u budućnosti, kada dijalog sa Palestincima počne, naše ideje biti model na kome će se mir ostvariti. Mislim da je saradnja rešenje. Svedoci smo pravog rata između zapadne civilizacije i Islama. Na osnovu iskustva verujem da je neophodno i za život zapadnog i islamskog sveta da zajedno radimo, sarađujemo, da nikako ne dolazi u obzir neprihvatanje onog drugog jer se time stvara samo mržnja. Mislim da je ključna reč – nijansa. Moramo da vodimo računa o nijansama, da ih tražimo i negujemo inače lako upadamo u isključivost, a onda postajemo samo ratnici, a ako smo samo ratnici onda upadamo u večiti rat sa nekim. Kao čovek koji je ceo život proveo u raznim ratovima, smem da kažem da je rat daleko najgore od svih mogućih rešenja. Ja sam bio vojnik, prošao sam kroz ratove, i jako skupo platio porodično učešće moje zemlje u ratu. Treba uvek uložiti nadljudski napor da bi se rat izbegao."