Te godine završio se Drugi svetski rat, svakako najveće intelektualno dostignuće civilizacije u kojoj živimo i njena najrečitija paradigma. Tog leta pala je teška kiša nad Teksasom, prekasno da ugasi požar koji je krajem avgusta uništio kuću od dasaka na kraju gradića Beomont, dom slepog uličnog propovednika i gospel-bluz pevača Blajnda Vilija Džonsona. Kiša je pala ipak na vreme da ga ubije – kako nije imao drugi krov nad glavom, sveštenik sa izgorelom gitarom spavao je danima pod vedrim nebom, na zgarištu, dok ga mokrog i smočenog nije ubilo zapaljenje pluća. Drugi kažu malarija, ali jedino sigurno jeste ono što je njegova tadašnja žena saopštila nekom mladom istoričaru mnogo godina kasnije – kad se razboleo, bolnica nije htela da ga primi jer je bio crnac. 18. septembra 1945. godine to se nije lečilo.

Navodno je svojevremeno rekao: "Pevanje i prosjačenje su jedine dve stvari koje slep čovek može da radi, ako hoće časno da živi." Blajnd Vili je namerno proveo na ulici veći deo života, susrećući se sa ljudima, ona mu je bila jedini pravi stejdž, na njoj je prošao sve tesne puteve života i tamo je ostavio svoje dirljive putokaze koji su vodili kroz veru.

MUZIKA ISTINE: Robi Robertson u čuvenom citatu iz knjige Tajanstveni voz Greila Markusa kaže sledeće: "Jug je jedina oblast gde sam bio, u kojoj – kad se voziš putem noću – stalno čuješ muziku iz daljine. Ne znam da li to dolazi od ljudi ili iz vazduha, ali muzika tamo živi, tamo je ukorenjena."

To je oblast u kojoj je svojevremeno rastao mali Vili, koga zatičemo kako već sa pet godina izjavljuje da će kad poraste biti sveštenik, i u isto vreme pravi svoju prvu gitaru. Sa sedam godina gubi vid kad mu maćeha zaspe oči kiselinom, slučajno ili namerno, tokom ili posle jedne porodične tuče sa njegovim ocem. Na prvi znak talenta, isti otac ga potom vodi i ostavlja da peva na ulici, s nadom da će eventualno zaraditi neki dolar. Njegov omiljeni stil bio je, već tada, sviranje džepnim nožićem.

Ova teška tehnika bila je i te kako poznata, ali je zahtevala visoku spretnost, zauzvrat dajući snažnu ekspresivnost i držeći intenzivan ritam – upravo ono što je Blajnd Vili svakako želeo: reski zvuk okidanja žice oštrim metalom bio je razorni kontrapunkt njegovom dubokom glasu kojim je propovedao kroz pesmu. Zajedno, morali su delovati uživo kao da te grom neprestano drma, a onda ti se lično neko sa neba obrati.

Vili, naime, nije želeo da bude bluzer; bluzeri su za njega bili neodgovorni vagabundi, sebi je namenio misiju veću od muzike. Da prizove ljude istini, i samo istini.

MUKE ĆE USKORO BITI GOTOVE: Bio je korak bliže tom cilju kad je postao baptistički sveštenik – pažljivo je birao pesme među najstarijim crnačkim spiritualima i gospel standardima, dodajući svoje. Pevajući često sa svojom aktuelnom ženom – Vili B. Haris, pa potom Andželine Džonson – uvek i samo po ulicama gradova, Blajnd Vili brzo je izgradio reputaciju koja je stizala pre njega.

Ona je delimično nastala zbog njegove hipnotičke, opasne uverljivosti u interpretiranju biblijskih tema uživo, ali i zbog savršenog umeća bottleneck sviranja gitare, kao i neverovatnog, pomalo odranog vokala, tzv. "lažnog basa". U duhu propovednika, Blajnd Vili javno je oživljavao neke osnovne hrišćanske priče igrajući ih na uglu ulice kao da se dešavaju tad i tu, u okolišu teksaškog podgrađa. Možemo samo zamisliti kakvo je strahopoštovanje moglo obuzeti prostog crnog radnika sa polja kad bi u centru svog gradića ugledao ovog verskog čoveka kako označen slepoćom baje gitarskim žicama, dok kao vlasnik neopisivo moćnog glasa ispevava te reči kao da su zapovesti. O da, crni ljudi su vrlo dobro znali o čemu se tu radi – o tome da su mnogo grešili i da sledi kazna, ako se ne poprave. Blajnd Vili je bio tu da ih uplaši i povede za ruku ka spasenju, sve urličući "Muke će uskoro biti gotove" ("Trouble Soon Be Over").

No, jednaka je atrakcija bio duel sa ženskim glasom, koji je dodavao na tenziji i dinamici, a u nekim slučajevima i vodio pesmu u dotad nepoznatom pravcu. Ova gospel praksa uključivanja pratećih ženskih vokala nije bila nepoznata kod putujućih propovednika, ali činjenica da je bar jedna od dve njegove poznate supruge snimala sa njim, daje nam drugačiji uvid u realnost Blajnd Vilijevog pristupa svojoj umetnosti. Naime, u njegovim zabeleženim pesmama žena je često potpuno ravnopravna učesnica – tako nam snimci na kojima se ona pojavljuje ostavlja snažan utisak izjednačenosti sa glavnim pevačem, kao da će se pesma srušiti bez potpore u jednako jakom ženskom glasu. Činjenica je da je Blajnd Vili, prva ulična zvezda i verski čovek sa pop misijom, kroz svoju umetnost tretirao ženu kao ravnopravnu u prenošenju osećanja i poruke.

Verovatno ga zato danas čujemo glasnije nego ikad.

JEDNA PESMA, JEDAN DOLAR: Dvadesete godine su bile godine kad su se prvi put individualni glasovi nekih ljudi probili kroz snimljenu muziku do miliona. Blajnd Vili je prvi put snimao za Kolumbija rekords 1927. za uobičajeni jednokratni honorar od 25 dolara, a onda će do 1930, u Dalasu, Atlanti i Nju Orleansu, na pet sesija ukupno zabeležiti 29 pesama – slučajno ili ne, to je tačno onaj isti broj koji će kasnije snimiti navodno ukleti Robert Džonson. Kao i Robertovi, Blajnd Vilijevi snimci čine jednu dovršenu viziju sveta i mitološku osnovu budućeg rokenrola – ovog puta onu koja naslućuje da posle svakog greha može postojati iskupljenje.

Svi njegovi singlovi bili su manji ili veći hitovi "rasne" muzike, uz više ponovljenih reizdanja. Čak i u vremenima potonje ekonomske krize, kad je došlo do oseke u izdavaštvu vinilnih ploča na 78 obrtaja, njegove su se dobro prodavale kod bele publike, te je nejasno zašto ga velika Kolumbija nije angažovala za još neko snimanje, kao najuspešnijeg izvođača uličnih gospela. Umesto toga, uvek siromašni Blajnd Vili i dalje je ćoškario po teksaškim gradićima, kao nešto između koncertne atrakcije i freak showa, još jedan čudak u dobu punom čudaka koji su pisali ranu istoriju popularne kulture.

Ponovo je otkriven tek kad je 1952. njegova numera intrigantno savremenog ritma – John The Revalator – zasijala u moru starih singlova koje je Hari Smit skupio za American Folk Music, jednu od najuticajnijih antologija svih vremena. Konačno prepoznavanje nastupilo je sa prvom kompilacijom njegovih snimaka, pod imenom Blajnd Vili Džonson (1957, Folkvejs), ploči koja je definitivno vratila svetu ovog velikog pop proroka, baš na vreme da ga Dilan skine.

SAMO MOJA KRIVICA: Mnogo toga nejasnog, netačnog, izmišljenog, nemogućeg i apokrifnog može se pročitati o Blajnd Vili Džonsonu svuda, pa i u ovom tekstu. Kao da je i sam došao iz neke zaturene biblijske priče, živeo kao udaljena enigma i delio sudbinu mnogih crnja koji su opasno svirali gitaru u svetu napravljenom za belca – osim muzike, koju je eksploatisala naravno striktno belačka muzička industrija, bilo mu je suđeno da privatno ostane nezabeležen. O njemu skoro da nema pouzdanih pisanih tragova i dokumenata, ostala je samo jedna fotografija, isto kao i u slučaju Roberta Džonsona – obojici je bio poklonjen samo jedan jedini pogled iz budućnosti, u kojoj se mi zalud pitamo ko je bio taj neverovatni umetnik. Ne znamo koliko se puta ženio, koliko je dece imao, gde je sve nastupao, kao i kako je sastavljao kraj s krajem. Ne znamo kako je naučio da svira gitaru na način na koji to skoro niko u Teksasu nije radio, kako je razvio svoje jedinstvene veštine i uklopio ih u novu, modernu viziju muzike sa porukom. Ne znamo zasigurno kako je provodio dane i zašto su ga izdavačke kuće prepustile sudbini ruralne anonimnosti posle 1930.

Ali kad Džek Vajt nastupa u Lone Star državi, on počinje koncert rečima: "Dobro je biti u Teksasu, gde je rođen Blajnd Vili Džonson." Kad slušate Boba Dilana, Led Cepelin ili Erika Kleptona, znate da su oni izvodili pesme iz zaostavštine Blajnd Vilija kao da su samo jevanđelje. Uostalom, pogledajte sudbinu njegovih prvih zabeleženih snimaka, koje je ostavio za sobom jednog dalekog dana godine 1927: Nobody’s Fault But Mine obradili su Led Cepelin, Erik Klepton je isto uradio sa Motherless Children, Bob Dilan je pretvorio Jesus Make Up My Dying Bed u svoju In My Time of Dying na debi albumu, a Cepelini su je potom uzdigli na neslućeni nivo na Physical Grafitti, dok su If I Had My Way I’d Tear the Building Down izvodili svi živi, od Grejtful Ded do Stejpl Singers. Blajnd Vili pisao je svoju Bibliju na ulicama dubokog Juga, ne znajući da će ona jednog dana zaista biti Biblija još neizmišljene popularne muzike.

Ključna mitska priča koja opisuje njegovo mesto na ovom svetu, vezana je baš za jedno izvođenje If I Had My Way I’d Tear The Building Down: navodno je Blajnd Vili uhapšen kad je suviše uverljivo pevao tu pesmu ispred sudnice u Nju Orleansu. Mada tekst govori o Samsonu i Dalili, dežurnom policajcu se učinio nekako previše savremen, pa je priveo pevača, da ne pokrene masu da udari na instituciju iza njega. Čak i ako ta storija nije sasvim tačna, ovo je svakako jedan od najranijih rokenrol događaja.

Blajnd Vili je pevao svoju istinu i snosio njene posledice, jer je verovao da se sakriti niko ne može. Nastupanje i rad sa živim ljudima bili su njegov životni poziv – prisećaju ga se širom Amerike kako se tokom Drugog svetskog rata pojavljivao ispred trošnih hramova i solidno izgrađenih crkava, ali i na radio-stanicama, jednom prilikom u Korpus Kristiju posvećujući pesmu posadama nemačkih podmornica, sa porukom tipa: "Niko se ne može sakriti od Boga". Kad je možda pomislio da je konačno našao mir pod zvezdanim nebom, sahranjen je na groblju za siromašne u Beomontu, groblju koje više ne postoji, ali i groblju sa kojeg je voda iz obližnje reke često znala da nosi sanduke… Niko se ne može sakriti.

I VANZEMALJCI IMAJU DUŠU: Postoji samo jedna bluz pesma koju smo poslali vanzemaljcima kao pozdrav, na zlatnom disku koga nosi Vojadžer 1, lansiran 1977. i još uvek na putu sa one strane Sunčevog sistema. To je Dark Was the Night, Cold Was the Ground, na kojoj Blajnd Vili Džonson doseže svoj vanvremenski vrhunac zapevajući nerazgovetno uz titranje žica – pesma za koju upućeni tvrde da u prvom licu proživljava iskustvo Isusa dok ga razapinju.

Verovatno niko nikad nije bio tako usamljen kao Isus u tom trenutku, pa je jasno zašto je ova večna muzička tema bila oslonac Raju Kuderu da komponuje nezaboravnu instrumentalnu muziku za Pariz, Teksas, filmsku studiju Vima Vendersa o usamljenosti čoveka. Činjenica da smo jedan od najdubljih izraza čovekove svesti o sopstvenoj majušnosti poslali u svemir, možda govori da i za nas ima nade.

Blajnd Vili Džonson svakako je verovao da nade uvek ima, za svakog.

Samo je treba tražiti i zahtevati od sebe, i nikad ne prestati pitati se koji odgovor je pravi.

Ili, kao što je rekao sa mudrošću teškom hiljadu godina, u svojoj verovatno poslednjoj snimljenoj pesmi:

"I’ve traveled in different countries,
I’ve traveled foreign lands
I’ve found nobody to tell me,
what is the soul of a man"
(Soul of a man)