Per neki dan, nakon završetka predstave Pad, u Bitef teatru, tačnije u foajeu koji je donedavno, zahvaljujući nelegalnoj otimačini, pripadao Mariji Milošević i njenom turbo-dens klubu, a sada predstavlja samo ostatke (ufajtani pink zidovi, iščupani štekeri i na plafonu – disko kugla), neka srednjoškolska publika izlazi, a jedan čovek počinje svoju propoved.

Small talk, teče, otprilike ovako:

– Kakav ste vi pedagog kad decu dovodite da gleda antisrpsku propagandu, kao što je ova predstava?! – to kaže neki momak u teksas jakni jednoj ženi, očigledno profesorki, koja je dovela razred na predstavu

– Što, šta tu nije u redu? – to pristojno pita profesorka

– Ništa nije u redu, ovo je predstava protiv Srbije i srpskog naroda! – to bi u stvari bio pleonazam u okviru svetonazora onog u jakni, Srbija i srpski narod za njega bi morali biti jedno, ali profesorka, verovatno srpskog, prećutkuje gramatiku, teksas-jakna nastavlja – Bolje bi bilo da vodite decu da gledaju autentičnu vrednost, kao na primer predstavu o đeneralu Nediću!

– Svako ima pravo na svoje mišljenje – i dalje je pristojna profesorka, a ja ne izdržim

– A zašto je, molim vas, ovo antisrpska predstava? – pitam samo da bih se svađala. Jakna, naprotiv, smireno govori.

– Vidite, da vam objasnim … – deca diskretno, jedno po jedno, beže iz foajea, kao sa dosadnog časa – … ja se hobistički bavim zaverama… – lepo mi kaže jakna, a ja ga nepristojno prekinem

– Hobistički, baš lepo. A imate li vi i profesiju? – pitam, a svađa nikako da počne.

– Imam – odgovara – ja se bavim saobraćajem…

– Saobraćajem, odlično. Pa što se onda ne bavite saobraćajem, nego spopadate ljude po holovima – svađam se sama sa sobom, jakna me pronicljivo gleda, ja nastavljam – To bi baš bilo patriotski, da neko konačno sredi saobraćaj u ovoj zemlji…

– Čekajte, čekajte, da niste vi … – pa jakna kaže moje ime.

– Jesam, što, hoćete da me bijete? – unosim mu se u lice, a sasvim računam na snagu momaka koji rade u Bitefu, jakna se izmiče i uljudno me pita – Recite mi samo jednu stvar. Da li ste vi Srpkinja?

– Ne pada mi na pamet da odgovorim na to pitanje – imitiram Brehta na saslušanju FBI-ja.

– Jeste li ili niste? – mirno insistira nedićevac

– Ma neću da vam odgovorim na takvo pitanje! –

– Jeste ili niste? –

– Čuješ šta ti kažem, ne odgovaram na nacionalistička razvrstavanja, je l’ me razumeš…-

– Razumem. To je zato što niste Srpkinja. To je zato što ste jevrejka… – sigurna sam da je bilo malo "j" – … i to što vi radite je obično jevrejsko podmetanje! – okončava jakna, načitana Nikolaja, pa me i ne gleda više, a ja vičem

– Barabo jedna antisemitistička, sram da te bude! – urlam, a jakna se smeje, tu oni momci počnu da me vuku, ja se derem, ja bih da se bijem, jakna samo s prezirom i s visine, posmatra situaciju – Sram da te bude!!!- dovikujem još jednom, a mene je sram.

I onda ništa, svi odemo kući.

Sutradan, u drugom pozorištu, Ateljeu 212, gledam predstavu Tulumbus. Lično smatram da je veoma hrabra i zapanjena sam činjenicom da je kritičari smatraju vulgarnom. Naravno da je vulgarna, prostačka i divlja, porodica sa Novog Beograda spaljuje Albanca u rerni, međusobno se ubija, mrzi i pljuje, psovke samo prašte, prostakluci svake vrste, vrhunska odvratnost i zgađenost svetom. A ljudi se smeju, kikoću i keze, najviše sebi samima, a da i ne shvataju, nafenirane sekretarice iz neke rentabilne firme, što su ogrnule mrtve lisice oko vrata i krenule u Pozorište, iako ne izgledaju baš kao Brigita Dupe, junakinja sa scene, koja je "popušila svoje glasne žice", iako javno ne govore to što gospođa Dupe govori, misle isto to, naročito kad naiđe scena bombardovanja Beograda. Jer, u sceni kad se začuju sirene, pa svi sednu oko stola i drhte u strahu za sopstvenu zadnjicu, osluškuju fijukanje projektila i čekaju eksplozivni udar, odahnuvši svaki put kad nije tresnulo u njihovu trpezariju i još kažu, nakon glasne eksplozije: "Ništa, Batàjnica!" sa onim čuvenim kratkosilaznim na "a". Ništa, Batàjnica, nije važno, Batàjnicu nek rokaju, nije kod nas, Batàjnica nema ljude, samo dva-tri naselja okolo, jedno romsko, odlično se sećam, pa šta, Batàjnica nismo mi!

Gledam predstavu, smejem se najglasnije, i mislim šta bi bilo da je Jakna večeras ovde? Da li bi se podigao iz mraka sale i zaleteo da "pobije govna i gotova stvar" što mu njemu njegove Srbe prikazuju tako, kao da su stoka, a ne ljudi, što ne brinu tuđu brigu, ne mare za tuđu nevolju, što su podli i odvratni, "isti kao i Šiptari", što su na nasilje spremni da odgovore samo istim tim, što se svete i nisu solidarni, što su im helanke i trenerke – narodna nošnja i što "seru pored rupe" (kako bi rekli Kovačević/Radmilović, a to onda ne bi bilo "prosto" i "vulgarno", nego "autentično"), mislim se, da li bi Jakna shvatio šta gleda, ili bi se veselio sa ostatkom sveta, odmahnuo rukom na "Ništa, Batajnica", i posle zabavne večeri zadovoljan otišao kući, da proučava jevrejske zavere, jer je na bolovanju, pa saobraćajem nek se bave drugi.

Nekoliko dana kasnije vraćam se avionom iz Beča. Avion bi trebalo biti JAT-ov, trebalo bi biti avion uopšte. Ipak, čeka me razdrndana letelica na kojoj piše Air Srpska, unutra trešti Goca Tržan, kao u savremenoj verziji autobusa Firme Krstić, peva "stoperka" sa zvučnika kako će nekog da skrati za glavu, jer joj je učinio nešto naopako, avion je kasnio pri poletanju, pa smo odslušali skoro celi "materijal", unutra zimljivo i nesigurno, ajde, bar smo sleteli živi. Ja opet, kao adikt, u misli dozivam Saobraćajnu Jaknu. Nisam sasvim sigurna da je avio- njegov domen saobraćaja, ali ipak, da li bi taj čovek, što nekažnjeno širi međuljudsku mržnju, bio ponosan kad bi upravljao ovim avionom, celim našim saobraćajem, jer na njemu piše magična reč "Srpska"? Ili bi ga, kao pravog patriotu, ipak malo bilo stid što mu je srpski saobraćaj loš, srpski ljudi siromašni i zaglupljeni, srpska deca drogirana srpskim turbo-densom, iza kojeg ostaju samo ruševine, iščupani štekeri i ništa više?

I mislim se, pre nego što poludim, opsesivno vezana za čoveka u jakni, čiji bi pogled na svet, danas, u baš ovom trenutku, posle čuvenog petog oktobra, čije bi mišljenje naišlo na veće odobravanje Našeg Naroda – njegovo ili moje?