Nedavno je časopis "Modžo", iz samo njima znanih razloga, a takvih uvek, nekako, ima, rekapitulirao sumrak Leta ljubavi (njihove reči). Tom prilikom upoznali smo se, po principu sve na jednom mestu, sa događajima i izdanjima iz 1969. godine. Vreme je, da zajedno, još jednom prođete kroz ovaj rezime, najviše zato da biste razumeli šta želimo kasnije da vam kažemo. Dakle, te 1969. (dubok uzdah…): Led Zeppelin su objavili svoj prvi album u Americi, Ričard Nikson inaugurisan je kao 37. predsednik Amerike, Jaser Arafat postao je lider Palestinskog oslobodilačkog pokreta, Yellow Submarine – Beatlesa dospeo je na prvo mesto britanske liste, testiran je arpanet, praunuk interneta, MC5 objavili su svoj Kick Out The Jams album, šest meseci kasnije i The Stooges su debitovali na rok sceni, konkord je poleteo prvi put, Pol se oženio Lindom, a Džon Joko, Genesis su objavili svoj prvi album (a još nismo ušli ni u april ove godine!), King Crimson su potpisali za etiketu koju drže Moody Blues, Gram Parsons je obnarodovao termin "Cosmic American Music", The Who su objavili, u to vreme, kontroverzni konceptualni album Tommy, prva epizoda Zvezdanih staza prikazana je u Velikoj Britaniji na prvim televizorima u boji, Brajan Džons pronađen je mrtav u svom bazenu, izvesni N.A. je prvi put zakoračio na Mesec, Čarls Menson i prijatelji ubili su glumicu Šeron Tejt i njenih četvoro prijatelja, održan je festival Wodstock, Beatlesi poslednji put snimaju zajedno, najčuveniji radijski DJ – Džon Pil emitovao je svoju emisiju prvi put na BBC-u, prva epizoda Monti Pajtonovaca je emitovana – i to u oktobru!…

INTIMNO: A šta se desilo 2003? Breaking News: Saddam capture! ("We got him!"), umro je Džoni Keš, Beatlesi su objavili svoj poslednji album, samo u verziji u kojoj je to prvobitno bili zamišljeno, konkord je poleteo poslednji put, u bioskope je pušten poslednji nastavak trilogije Gospodara prstenova… mmm… Šta još? Mmmm… mmmmm. Naslućujem da naslućujete šta želimo da kažemo. U dugom nizu nebitnih godina, bila je ovo još jedna, za svet, ili, barem, njegovu severnu hemisferu, nebitna godina. A nikada nismo bilo povezaniji. Zahvaljujući satelitskoj televiziji, internetu (eBay), piratskim kopijama zavisnih i nezavisnih filmova, softverima za razmenu podataka (muzike) i koznačemujoš omogućeno nam je da možemo da budemo upućeni jedni na druge, da delimo stvari koje nisu samo naše, da učinimo toliko toga. Kako stvari izgledaju, izgleda da smo, tako siti (najedeni!) svega, seli u fotelju i stegli daljinski upravljač. Ako je suditi po dobroj muzici objavljenoj ove godine, bila je ovo jedna od najintrospektivnijih godina do sada. Ili najintrovertnijih. Ili najintimističkijih. Kako god.

Muzički biznis pojeo je samog sebe. Smrt najvećih (Majkl Dž.) pokazala je da od prevelikog broja pretendenata na presto, zapravo nema nijednog dovoljno dobrog (harizmatičnog, spekatakularnog, mega!) da ga zameni. Biti zvezda postalo je najn to fajv džob. Neki, polunezavisni, favoriti koje su zajedničkim snagama gurali i kompanije i kritika, poput The Darkness, Kings Of Leon, Muse, pa čak i The Strokes, Yeah Yeah Yeahs ili Elbow pokazali su se ili kao previše lepi, ili kao previše talentovani, ili kao previše seksi, ili kao previše blesavi. Samo ne sve to zajedno. White Stripes ili Outkast, dva najbolja benda prošle godine, demonstrirali su drugu, simptomatičnu stvar – "mi ćemo da sviramo ono što mi volimo, ono što smo mi voleli – naša muzika je ogledalo naših polica sa pločama". Sva sreća da se i nama ponešto od toga dopalo. Proširimo priču na još neke bendove koji su (samo) svirali ono na čemu su odrasli, ili bi voleli da jesu – The Rapture, Radio 4, My Morning Jacket, The Coral, Jet, Blur, Black Rebel Motorcycle Club… Muzika, kao rekapitulacija sopstvenih adolescentskih favorita postala je nekakav introspektivni mod, skoro i jedini, kojim muzičar demonstrira iskrenost i autentičnost svoje umetnosti. Naravno, ne radi se ovde o pukoj tribute–sceni, ali, recimo, da vam, sa pristojnim muzičkim znanjem, ne treba više od deset minuta da muziku pomenutih izvođača raščlanite na sastavne delove. Zbog takvog stava, ova muzika je jasno podbacivala u nameri da bude nešto više od – muzike.

Mi smo se sa takvim nam, nametnutim, modelom još više zabili u kućice koje vučemo na leđima, spremni na, i odani samo, onome što dira naše najtanje žice, bilo po pitanju emotivnih stanja, praktičnih potreba ili našeg nasleđenog i stečenog muzičkog ukusa. Drugim rečima – ništa veliko. Deo problema, međutim, leži u tome što ova muzika i nije želela da bude nešto veliko niti će to ikada biti. Njena jedina ambicija bila je da postoji, ne da menja. Skoro, baš kao i ambicija nas samih. Upravo zato nije neuputno rasporediti neka od najboljih i najzanimljivijih izdanja 2003. onako kako bi nam ona prijala u toku jednog, sasvim običnog… dana.

BUĐENjE: Diskografska kuća Domino objavila je tri sjajne ploče koje koketiraju sa starim dobrim britanskim folkom, ali na načine sasvim čudesne – japanska postava Maher Shalal Hash Baz (Blues Du Jour), zatim neopsihodelični U.N.P.O.C. (Fifth Column) i King Creosote (Kenny and Beth’s Musakal Boat Rides). Uz jutarnju kafu ide Norvežanin Kaada (Thank You For Giving Me Your Valuable Time) koji pravi muziku kompilirajući stare soul i fank ploče, ali i novi goth/disco projekat Jarvisa Pulp Cockera – Relaxed Muscle (A Heavy Night With…). Prve radne sate olakšavaju "cyber-Prince" i "samo-Prince" polovine dvostrukog albuma grupe Outkast (Speakerboxxx/Love Below), viva bootlegs projekat Richarda X (…presents His X–Factor), ali i zabašureni antifolk The Fierry Furnaces (Gallowsbird’s Bark).

PODNE: Vreme koje zahteva dinamiku. Još jedan favorit etikete Domino, Clearlake (Cedars) su na pola puta do popa (druga polovina predstavlja savršeni northern soul). Madonna (American Life) nastavlja najbolje isproduciranom pločom ikada, a stvar preuzimaju retki, vitalni rokeri – ultimativni blues’n’roll White Stripes (Elephant), ultimativni prog’n’roll Mars Volta (De–Loused In the Comatorium), ultimativni noise’n’roll Blood Brothers (Burn, Piano Island, Burn) i ultimativni sedamdessedmaši The Thermals (More Parts Per Million).

PREDVEČE: Dan je za nama. Vreme je da se posvetimo sebi. Vreme je da testiramo čula. Vreme je da, opet, jedemo. Four Tet (Rounds) zavrću ruke elektronici na jednoj od najboljih ploča žanra uz MU (Afro–Finger Gel) na kome, a u to sam uveren, gostuje mlađa sestra Yoko Ono. Dodajte tome još malo uvrnutog hip-hopa, koji obilato ulazi u svoju "anti" fazu sa The Themselves (No Music For Aiffe) i Why? (Oaklandasulazylum), malo svega i svačega i džeza – Large Number (Spray On Sound), japansku ludu–umetnicu Cotton Casino (We Love Cotton), britansku Enyu-za-ljude-koji-vole-Lyncha- Pram (Dark Islands), i već je lagano vreme da oslušnemo koliko strašno zvuče naši životi na jednoj od najepskijih gitarskih ploča 2003 – Aereogramme (Sleep And Release).

NOĆ: Muzika najbolje prija kada ste pijani (držimo se legalnih droga). I kada je noć. Malo kontemplacije – dvojac otrgnut od sastava 16 Horsepower zove se Lilium (Short Stories). Arab Strap (Monday At The Hug & Pint) prijaju uz bilo koji alkohol. Fritz Ostermayer (Kitsch Concrete) i njegov nick-kitsch-cave šlageraj prijaju uz svakoga. Kada se konačno povučete u sobu, i zagrlite tog nekoga ko vam znači sve na svetu, prepustite se najčarobnijim ljubavnim pločama prošle godine – Nina Nastasia (Run To Ruin), Cat Power (You Are Free) i, verovatno, najboljoj, u svim konkurencijama – Yo La Tengo (Summer Sun).

Još jedan prođe dan. Dug kao godina.