Iako naslov ovog teksta može da povede znatiželju čitalaca u ćorsokak, njegova suština sadržana je zapravo u priči o provincijalcu koji na rodnoj grudi stvara verovatno najpotresniju muziku o usamljenom ljudskom stvoru još od dana Bouvijevog Majora Toma. Pretpostavljamo da bi bluz bio najbolji opis ovog žanra, premda ćete u vezi sa Trevorom Pauersom pre svega nailaziti na odrednice poput elektronike, drim-popa ili umetničkog roka. Kakva zabluda.

BOŽE ČUVAJ ARTISTU NA TRAPEZU



Trevor Pauers (r. 1989) po svemu je neobičan 34-godišnjak, nastanjen u glavnom gradu države Ajdaho, po imenu Bojsi. Šta je sad pa Bojsi, zapitaćete se vi?! Sa preko 200.000 stanovnika, pretežno belaca (oko 90%), ovaj grad naglo je započeo svoj uspon u drugoj polovini 19. veka, nakon žestokog potiskivanja domorodačkih indijanskih plemena i preuzimanja njihove zemlje od strane belih doseljenika. Kroz trgovinu krznom, sadnju drveća, otkriće zlata i srebra u obližnjim rudnicima, te ulaganjem u saobraćajnice i visoku tehnologiju, Bojsi se razvio do važnog regionalnog jezgra, danas poznatog i po uglednoj kulturnoj sceni: džez i indi muzika, pozorišta i muzeji, čine bazu njegove umetničke ponude. Ukratko, reč je o respektabilnom centru pred kojim je svetla budućnost, no začetom ipak proterivanjem prvobitnih vlasnika teritorije na kojoj je podignut. Tja, šta da se radi, reći ćete. Dok jednom ne smrkne, i tako dalje, znate već…

Pa, da li na takvom mestu uopšte ima sreće za osetljivog momka, rođenog u vreme grandža kao poslednjeg pokliča ljudskosti, a stasalog kad za svet ideala i stroge pravednosti iz Nirvaninih pesama više definitivno nije bilo neke nade? Teško. Noseći se sa svojom originalnošću i ličnim emotivnim gubicima, Trevor Pauers morao je da izmisli čitav jedan nov muzički jezik, da bi kroz zanosni šapat svog androginog glasića nekako oprao praotačke grehe. U trenutku kada nastaju ovi redovi, nameće se snažno poređenje sa engleskim Bristolom i njegovom samorodnom trip hop scenom. I taj dični grad podignut je na nesreći drugih – trgovini crnim robljem. Otuda valjda ona mistična zebnja što tamnim mastilom boji zvuk Massive Attack i Portishead, odatle impresivan mišićavi bunt Trikija i Ronija Sajza.

Elem, u Bojsiju, koju deceniju kasnije sve je naravno drugačije, pa i revolt koji izbija iz rima i vibracija njegovog možda najranjivijeg stanovnika. Mada stihovi Trevora Pauersa povremeno sugerišu violentan odgovor na tugu i bezizlaz ušuškane unutrašnjosti Sjedinjenih Amerika, oni svejedno odišu čuđenjem pri susretu sa neočekivano grubom realnošću i njenim krvavim osvetoljubljem za previde i nesmotrenosti jednog običnog smrtnika. Pauersova strepnja sastoji se ukratko u osećaju da se pogrešni koraci isuviše lako mogu dogoditi bilo kome od nas svakodnevno. Kataleptična zvučna panika iz njegovih pesama svedoči tako o obamrlosti doživljaja malog čoveka, izubijanog stvarnim životom ma gde.

LJUBAV JE OBEĆANJE KOJE ĆEŠ JEDNOG DANA IZGUBITI

Izvestan broj međusezona naš junak Pauers proveo je odbacujući svoj umetnički alias Youth Lagoon, projekat započet 2010. Negde od 2016. pa još donedavno, izgledalo je da ćemo od njega tek povremeno dobijati idiosinkratičke tonske doze isključivo pod pravim imenom. Par godina pre, međutim, Pauersova dramatična reakcija na običan lek iz apoteke ugrozila je njegovo telo i glas do te mere da se sporazumevao pisanim porukama sa okolinom, ubeđen da više nikada neće progovoriti, a kamoli pevati. Povratak mladalačkom autorskom pseudonimu na Heaven Is a Junkyard bio je tako svojevrsni zalog ozdravljenju nakon predugog odbacivanja pravog sebe.

Već sam uvod u ploču Heaven Is a Junkyard – naoko predivno ležerna Rabbit, ispresecana bezbrižnim povicima dece – donosi puzajuću jezu za svoj glavni pogon. Jednako zanosna Idaho Alien zapravo je slatki dah grcajuće sete koji se podiže iz visoke trave odrastanja u komšiluku. Iza svih tih zidova kriju se u stvari pijani očevi, robusna starija braća što bez izgovorenog zbogom odlaze u rat da niko ne bi video kako plaču – kao u Prizefighter sa referencom na film Dragstor kauboj. Ali, najbolniji trenutak tek predstoji u The Sling. Kada Pauers zapeva neizrecivo skrhanim glasom: “Nebesa su smetlište / A to je moj dom (Heaven is a junkyard / And it’s my home)”, osetite kako se razara krhki oklop vašeg ljudskog bića, jer ga nadošle uspomene raznose odjednom poput pomahnitale bujice.

Nakon ovog iskustva može samo da usledi predah u obliku instrumentala Lux Radio Theatre, koji kao da se odvija u praznom bioskopu, čiji su projektori odvrteli film do kraja i po platnu promiču još jedino besmislene škrabotine u žudnom iščekivanju nastavka. Deep Red Sea ponoviće zatim spokojstvo početka, ali na čudnovato intenzivan način, mrmoreći stihove: “Dolly walks out of the light / Handful of licorice tight / No one is seeing the wave / Of tears that come each night”. Trapeze Artist dočarava plutanje najcrnjim strahom u porodičnom igrokazu što treba da predstavi kako je sve prividno u redu. A Mercury preklinje dirljivim vapajima da neko zaleči tu stravu: “Heal my hurt / With the love that I gave / Will the loneliness fade? / In the world I won’t stay”.

Little Devil from the Country u maniru je Nila Janga muzički, ali tekstualno šalje poruku užasnutosti pred pretnjom demona što idu za tobom ma kuda krenuo, stavljajući te stalno na kušnju. Završna Helicopter Toy započinje meditativnim istočnjačkim zvučnim ugođajem, da bi prema kraju bila otežana ehom onih Jangovih režućih gitara, kao brižnim teretom koji zauvek sa sobom nosiš. Stvarno, hoće li vetar uništiti helikopter-igračku? Dok se čitav svet okolo ruši…

U laguni mladosti Trevora Pauersa svaki odgovor je moguć.