Kultura

Pozorište

Noć Helvera, Ingmar Vilkvist

Priča o žrtvama

režija Nenad Prokić; igraju: Lada Skender i Lako Nikolić; Bitef teatar

Ako se o nečijem stvaralaštvu može suditi samo na osnovu jednog dela, onda je nesporno da je Ingmar Vilkvist – što je pseudonim Poljaka Jaroslava Svijeršća – sjajan dramski pisac. Ono što u njegovom komadu Noć Helvera izdvajamo na prvom mestu, možda i krajnje subjektivno, jeste veoma neobičan, organski ostvaren spoj protivrečnih kvaliteta – jasnog i složenog, prozirnog i tajanstvenog, izričitog i nedorečenog. Ovo preplitanje suprotnih kvaliteta je najopštija odlika drame, jer se ostvaruje na njenim glavnim planovima – i na planu ambijentacije radnje i na planu postavke likova.

I, zaista, u pogledu ambijentacije radnje sve je istovremeno i potpuno jasno i prilično nedorečeno; naturalistički detaljnim i preciznim opisima zvukova iz spoljnog sveta (krici, lupnjava, skandiranje), istim takvim opisom sobe u kojoj se radnja odvija, kao i vestima o uličnom dešavanju koja dolaze do junaka, Vilkvist jasno postavlja priču u ambijent nabujalog totalitarizma u nekom evropskom gradu u prvoj polovini XX veka, ali nigde izričito ne tvrdi da je reč o fašizmu. Na ovaj način komad prevazilazi svoje vremenske okvire – jasno je da je u pitanju period fašizma – i postaje priča o mehanizmima totalitarnog društva, a ne o nekom njegovom pojedinačnom obliku.

Ista ambivalentnost javlja se i na planu postavke likova. On i Ona su jedini likovi, celokupna radnja se iscrpljuje u njihovom odnosu, ali taj odnos nije jasan i jednoznačan. Iako se postepeno otkrivaju neopozive činjenice – On je drugačiji (neki oblik retardiranosti), a Ona ga je usvojila kada je izgubila svoje dete koje je imalo sličan poremećaj – do kraja ostaje prvotni utisak nedorečenosti. U njihovoj složenoj intimnoj priči dominantan je odnos majka–dete, ali postoje i druge vrste odnosa: štićenik–tutor, brat–sestra, muškarac–žena, dželat–žrtva. Ova ambivalentnost nema za cilj da stvori jeftini efekat šoka (incestuozni odnos ili nešto slično), već da ponudi zaista potresnu priču o stradanju jednog neobičnog, drugačijeg para u svetu koji na svaku neobičnost i drugost reaguje potezanjem batine (pištolja, kame, kalašnjikova, kašikare).

Kao jedan od središnjih, izdvaja se odnos dželat–žrtva, koji takođe nije jednostavan. U prvoj polovini komada prati se kako Helver (On) veoma surovo egzercira na Klari (Ona) metode fizičke obuke koje je pokupio od horde na ulici; značenje je jasno – zlo se može preneti i na žrtvu, onaj ko je predodređen da strada može i sâm da postane dželat. Relativnost ovog odnosa razvija se i nadalje: drama se završava tako što – izvinjavam se budućim gledaocima što otkrivam "ko je ubica" – Klara, pošto nije uspela da spase Helvera od neumitne smrti koja mu preti u fašističkoj euforiji, odlučuje da ga sâma, nežno i kroz igru, ubije. Međutim, iako su mogućna različita čitanja odnosa dželat–žrtva, za mene lično je Noć Helvera, ipak, emotivno snažna priča o dve nedužne žrtve, o drugačijim ljudima koji neumitno stradaju u totalitarizmu, o potresnom ubistvu iz ljubavi i milosrđa.

Postavka ovog komada olakšana je piščevim veoma detaljnim scenskim uputstvima, koja se ne protežu samo na spomenuti opis miljea već i na sve nijanse u intonaciji dijaloga. U predstavi Bitef teatra reditelj Nenad Prokić je brižljivo i tačno gradio složen i protivurečan pozorišni izraz koji drama predviđa. Predstava je u osnovi naturalistička – kompletno izgrađen enterijer sirotinjske kuhinje iz prve polovine XX veka (scenografija Borisa Maksimovića), s odgovarajućom rekvizitom i kostimima (autor Anđelija Marković), kao i precizna mizanscenska rešenja i fizičke radnje. Iz tog naturalističkog okvira prave se osmišljeni iskoraci u teatarsku "začudnost" i to se postiže na različite načine – svetlosnim i zvučnim efektima, kao i oštrim, antinaturalističkim rezovima u glumačkoj igri (recimo, brzinom kojom Klara, u tumačenju Lade Skender, izgovara svoju ispovest, ili njenim naglim promenama raspoloženja).

Međutim, iako ovi rediteljevi antinaturalistički rezovi imaju opravdanje u željenoj teatarskoj formi, koja opet ima pokriće u tekstu, ostaje utisak da oni nisu bili baš adekvatno isprepletani s dramskim tokovima Klarinog lika; zato je u igri Lade Skender bilo nekih nejasnih reakcija i neutemeljenih obrta. Drugim rečima, čini se da je željeni stil glumačke igre narušio dramsku koherentnost Klarinog lika, koju je trebalo ostvariti bez obzira na analiziranu složenost i protivurečnost ove ličnosti i njenog odnosa s Helverom. Ovi problemi su, posredno, ugrozili i emotivni naboj pojedinih prizora, jer Klarina lična drama, ipak, treba da bude dominantna (Helver je neko ko trpi događaje)… Ovaj propust može da se odstrani ako se u daljem igranju naglasak prebaci sa scenske začudnosti na dramsku doslednost.

Manje antinaturalističkih pasaža bilo je u igri Laka Nikolića, te je mladi glumac mogao da napravi celovitije ostvarenje, koje će se još više razviti kada on malo bude "spustio loptu" i oslobodio se. Njegovu igru odlikuje izuzetna tačnost, preciznost i raznovrsnost glumačkih sredstava, kao i brižljivo dramsko tumačenje u kome je izbegnuto zapadanje u karikaturu i druge zamke koje postavljaju likovi retardiranih osoba kao što je Helver. Zajedno sa samim Vilkvistom, mladi Lako Nikolić je najveće otkriće ove predstave koja podjednako imponuje i ozbiljnošću u izboru teme, uvek aktuelne na našem trusnom terenu sa slabom demokratskom tradicijom, i ozbiljnošću u izgradnji teatarske forme.

Iz istog broja

TV manijak

Zemljane, jarane!

Dragan Ilić

Izložba Tarnerova nagrada, Tate Britain, London

Dvorana varki

Siniša Savić

Ninova nagrada Mladenu Markovu

Pet lica traži pisca

Slobodan Kostić

Novi standardi na srpskoj rok sceni

Iznenađenja novih pokolenja

Dragan Ambrozić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu