Disput je na pomolu – brojni (pa još i, označimo to tako, ozbiljniji) mediji su prethodnih dana prenosili da je glasovita spisateljica Džojs Kerol Outs iznela poprilično oštar i posve nedvosmisleno negativan sud na temu dometa/kvaliteta najnovijeg filma Stivena Spilberga, Fabelmanovi (kako glasi ovdašnji prevod naslova, izvorno The Fabelmans). Tom prilikom Outs je istakla da je tu reč o “izrazito prosečnom/srednjačkom filmu”, kao i da takav film “mora da predstavlja obeshrabrenje za mlade filmske stvaraoce”; pritom je vinjetu unutar filma u kojoj Dejvid Linč u ulozi velikog Džona Forda izdvojila kao “najmaštovitiju stvar u čitavom filmu”.

Na Spilbergov odgovor se čeka, ali mora se pomenuti i da je Outs krajem prethodnog leta i početkom jeseni bila aktuelna i u domenu sedme umetnosti kada je pred gledateljstvo stigao film Plavuša u režiji Endrjua Dominika, a po njenoj prozi, a, izuzmemo li nominacije za glumačku kreaciju Ane de Armas u naslovnoj roli, to je ostvarenje u potpunosti skrajnuto u ovih nekoliko sedmica izjašnjavanja esnafa i znalaca. Može onda biti da se tu radi o reaktivnoj konsternaciji, posebno imajući u vidu da Spilberg odlično stoji u tom kontekstu i sva je prilika da će njegovi Fabelmanovi “požnjeti” nekoliko Oskara u najprobitačnijim kategorijama, dok za Plavušu tu gotovo da nema mesta (pomenuti Dominikov film je naišao na vidno nerazumevanje dela kritike i publike, te se došlo i do prozivki koje su to ostvarenje u par mahova stigmatizovali i kao feminističko delo i kao filmski rad čiji autori zastupaju stavove koji su protivni slobodnom izboru žena kada je abortus u pitanju).

Disputa i potonjih zavada ovog ili onog tipa, ovog ili onog intenziteta, bilo je i kanda će zauvek biti, ne samo u Holivudu, ali gore izložena crtica je ovde značajna jer u priču o kakvoći Fabelmanovih nanovo uvodi dihotomiju koja decenijama prati Spilberga – da li je on prevashodno zabavljač (entertainer) ili autor? Odgovor na tu usiljeno-iznuđenu, te i ne baš ozbiljnu dilemu daje jasne naznake i krajnje ocene o onome što je neosporno iskusni i vešti Spilberg pokazao u slučaju Fabelmanovih. Naime, ostavimo li po strani esnafske i kritičarske pohvale, manje ili više utemeljene i uverljivo izložene, Fabelmanovi je ipak i film i evidentnih prikazivačkih i distributivnih ambicija. I dobro je što je tako. Jer ovako zamašan film nostalgije (a to bi, uz autobiografski okvir, bila i daleko najpreciznija i najrečitija podžanrovska odrednica tog dela) nužno mora da bude komunikativan, odnosno, lako pojmljiv sa tačke gledišta (poželjno što brojnije) publike. A iza ugla takvih postavki nužno se krije i svoj trenutak čeka ranije pominjano srednjačenje koje, eto, Outs sada stavlja na dušu možda i najpouzdanijeg i najpostojanijeg od velikih filmskih autora današnjice. Srećom po sve (pa i one u manjoj ili većoj meri nezadovoljne i/ili razočarane), u Fabelmanovima je teško zametiti ciljano srednjačenje – ovo je naprosto vrlo dobar glavnotokovski film višeg autorskog kalibra koji ponajpre nastoji da ispriča priču o ličnom porodičnom zamešateljstvu, ali pre toga i o filmofiliji kao moćnom motornom pogonu individualne autoemancipacije, pri čemu prvi susret sa (igranim) filmom (u mraku bioskopske sale) biva krunsko transformaciono iskustvo sa jasnim i snažnim posledicama tokom nekoliko decenija koje slede.

Upravo tako – posmatran kroz vizir uz pomoć koga se vaga valjanost i smislenost filmova nostalgije (a nagledali smo ih se dosta tokom prethodnog i ovo malo novog veka, pa i u sadejstvu sa kinofilijom kao dodatnim okvirom i udarnim ukrasom), ovaj film je jednostavno besprekoran, pa još i vrhunski ispoliran i promišljen u vizuelno-kinestetskom aspektu, dakle, ostavimo li po strani filmsko pripovedanje koje kod Spilberga nije bilo upitno čak i u slučaju nepotrebnosti poput Parka iz doba Jure i ostalih neubedljivijih mu izdanja. Fabelmanovi počivaju na fino izbrušenoj strukturi priče o mnogoljudnoj porodici čiji članovi imaju različite potrebe i katkad oprečna htenja, a sve to u vremenu kada je suštinska promena i dalje bila realna i izvodljiva mogućnost. To je propraćeno nenametljivim gorko-slatkim opštim tonom, svakako najprikladnijem i najpodatnijem izboru kada je reč o filmovima nostalgije sa jakim retro-šik štihom, i to je plan na kome Spilberg sasvim očekivano suvereno poentira. Priključimo li tome i krak koji se tiče filmofilmske strasti, pa i opsesivnosti malog junaka (isprva dečaka, a onda i momka koji i zvanično treba da zakorači u sferu krupnih i dalekosežno važnijih životnih odluka i prizora), a čime je zadovoljena ta autobiografska dimenzija, koja zgodno dođe prilikom marketinškog pakovanja i medijskog plasmana filma, a to je nešto što u produkciono krajnje ambicioznom vidu Spilberg sebi može da dopusti, a da, pritom, gledaocu suptilno predoči zašto je jedna takva i tako ustrojena i “obojena” priča relevantna za ovo naše kilavo i mrljavo danas. Od odlične ocene dele ga samo jedna pozamašna manjkavost i jedan diskutabilan zahvat – prvo se tiče nedostatne glume Mišel Vilijams u roli majke, pri čemu ona nije uspela da upečatljivo dočara složen i pipav lik osobe koja se zagubila u magli vlastite potrebe da bude doživljena kao nesvakidašnja i atipična, a drugo se odnosi na scenu u kojoj pratimo ne preterano znalački isprovociran sukob mladog sineaste u povoju i “savršenog” momka koji ga je zlostavljao i omalovažao tokom zajedničkih školskih dana, a koga je taj mladi reditelj dokumentarnog ffilma o danu koji su budući maturanti proveli u ludorijama na plaži predstavio kao krajnje pozitivnog junaka i mogućeg uzora za druge (a to je segment i izbor koji je “zaparao” oči i um i Džojs Kerol Outs, pri čemu ta scena daje ponajviše osnova za prozivke na temu prevashodno sentimentalističkog i saharinskog kalkulantstva).

Ako kod Spilberga u Fabelmanovima zatičemo sijaset dokaza za tezu koja upućuje na njegovu bespogovornu veru u odmerenost kao najvažniju mustru koja mora biti rabljena na putu ka, kako je već istaknuto, besprekornom filmu nostalgije, u Vavilonu, najnovijem ostvarenju dokazano osobenog Damijana Šazela, autora filmova Ritam ludila (Whiplash), Ad Astra i La La Land, sve pršti od preterivanja i prenaglašenosti. Koje su, da to odmah bude jasno, ovde povod za sasvim nedvosmislene pohvale, i bez kojih, kao ključnih idejnih uporišnih stubova, ne bi ni bilo ovakvog Vavilona, tog srčanog i bučnog omaža starom Holivudu i neretko i beslovesnom hedonizmu koji se naprosto tokom svih ovih decenija u međuvremenu povlačio i na kraju u potpunosti ustuknuo pred pragmatičnošću i utilatirističkom svrsishodnošću bez pogovora. Istina, Šazelu je za tako lake zaključke i jednostavne teze bilo potrebno negde oko 190 minuta prilično jednostavne priče o usponu kao fatumskoj klacklalici i padu kao neumitnosti u slučaju onih kojima je kismet u nekom trenutku namignuo, pružajući im time priliku da barem na neko vreme postanu upadljivi izvori svetlosti na nebu holivudskog sazvežđa. Svakako je dobra stvar što Šazel ima šta da kaže i zna kako da sa samozadatim temama i tog tipa izađe na kraj, sve i kada su u pitanju opšta mesta kao odrešita i neobuzdana devojka (srčano je igra Margot Robi) koja će pristati na bezmalo sve ne bi li postala deo tog društva na, recimo, stotu decimalu probranih, cenjeni i traženi glumac (pouzdano izvrsni Bred Pit) koji se nađe u ozbiljnoj identitetskoj dubiozi u danima kada je Holivud iz neme zakoračio u ipak osetno zahtevniju eru zvučnog filma, te mladi dođoš (jednako dobar Dijego Kalva) koji, opijen tim svetom povremenog sjaja i neprolaznog hektičnog ludila, biva medij kroz koji mi, kao gledaoci, dobijamo uvid u svet ekstremističkog hedonizma i nepopravljivog narcisizma, koje onda treba da što preciznije odmerimo na vagama vlastitih svetonazora, tj. naivnosti, zabluda, moralnih uverenja i dodeljene nam “običnosti” (ili takozvane normalnosti neznatnih civila).

Šazel je na tom planu besprekoran i u vrhunskoj formi, a ponajviše pleni umeće kojim je uspeo da Vavilon, sav satkan od preterivanja i razmetljivosti, zadrži s ovu stranu samodopadljivosti i najčešće jalovog samoljublja. Naime, on uspeva u iznimno važnoj ravni – da njegovi junaci do samog kraja zadrže jasnu i neokrnjenu auru punokrvnosti i dopadljivosti pri susretu sa dobronamernim (i, imajući u vidu gabarit filma i minutažu) i odmornim gledaocima.

Vavilonom, povrh mahom frenetičnog ritma, koji na um zaziva i Kusturicu iz perioda Podzemlja i Crne mačke, belog mačora, na primer, i zamašnih segmenata (poput onog koji se tiče bahanalija bez ikakve granice i kočnice na početku filma ili segmenta tokom kojeg gledamo kako na jednoj livadi istovremeno u mahnitom modu biva snimano nekoliko sasvim oprečnih filmova), te detaljistički, pa i neporecivo minuciozno orkestriranih scena sa desetinama i stotinama aktera i podosta toga što se zbiva i u takozvanoj dubini kadra, dakle, mimo svega pomenutog, provejava zametljiv duh melanholije kao posledice pomnog gledanja u svet koji se raspada, nejasno ukazujući šta i koliko korenski različito treba da ga zameni. Na to se nadovezuje pomalo neočekivan, ali svakako efektno konstruisan moralistički kraj koji nam predočava da u srećan ishod (eventualno) pravo imaju da veruju samo oni zbilja nadareni i pogibeljni, što pod znak pitanja stavlja sladostrašće kojim je Šazel prikazao taj svet oportunista, zaluđenika, narcisa, opsenara… a što nam onda ukazuje da je i jedan autor tog kalibra i takvih mogućnosti za rad ipak kadar da i dalje preispituje sopstvena uverenja i izbore.

Poput Fabelmanovih, Vavilon je sinematski biser, izvrstan rad u svim aspektima kinestekog izraza, i na to onda ne treba trošiti previše reči, mada mora biti barem pomenuta maestralna veština na planu upotrebe naporedne montaže; ipak, kao najzametljivija zamerka ovde može biti izvesna derivativnost koja brzo Vavilon sateruje u nezgodne analogije sa, recimo, klasicima Dan skakavaca i Noći bugija. Međutim, stiče se utisak da je narečena derivativnost ovde bila Šazelov ciljan izbor i reakcija na primetne pokude koje su se tu i tamo čule u slučaju hiperestetizovanog a na polju sadržaja i ne toliko zaumnog i osobenog La La Land–a dokaz za to nenadano obilje gross–out trenutaka, kao uteklog iz ranijih komedija braće Fareli, što je potcrtano čak i šokantnim prizorom sa početka filma gde ogroman slon u trenu isprazni creva u lice aktera te scene, ali i u kameru. To može biti shvaćeno i kao jedak komentar autora koji je shvatio da je, između ostalog, i derivativnost u srži holivudskog mita, a publici je ostavljeno da svari tu istinu u ovoj eri neprekidnog lova na ono “atipično, nesvakidašnje, neponovljivo, unikatno, nikad ranije viđeno…”.