U politici, kao i u životu, ima razvoda i razvoda. Normalnih, bolnih, komplikovanih, sa teškim posledicama, čak i krvavih… Kakav je bio kraj, takav je i nastavak odvojenog života. Evropa je s početka devedesetih godina prošlog veka doživela i još uvek doživljava svakakve političke razlaze, od kojih je onaj sovjetski bio najveći jer se od jedne supersile napravilo 15 nezavisnih država od kojih je Rusija bila i ostala centar zbivanja. Odnosi Rusije sa bivšim sovjetskim republikama prolaze kroz različite faze, od superbliskosti sa Belorusijom preko podeljene Ukrajine koja se deli na "za" i "protiv" Rusije do supertenzije sa Gruzijom…

Politički odnosi, ma kakvi bili, nisu međutim nikakva prepreka da se od nekadašnje zajedničke države napravi svojevrsna "industrija nostalgije". Doduše, teško je poverovati da se suveniri sa oznakama SSSR jednako uspešno traže i prodaju, recimo u Viljnusu, Rigi ili Bakuu, ali u Moskvi je to prvorazredni biznis na kome vešti proizvođači i još veštiji (pre)prodavci zgrću milione rubalja.

Kažu da u Moskvu svakodnevno uđe pet miliona ljudi! Taj broj zvuči neverovatno, ali znalci tvrde da se preko četiri aerodroma, petnaestak železničkih stanica ("vakzala" koji i dalje nose imena bivših republika, odavno već samostalnih država), ko zna koliko autobuskih stanica i privatnih vozila dnevno sliva toliko ljudi. Verovatno isto toliko, ili približno toliko, i odlazi tako da je promet ljudi ogroman. Nema preciznih podataka koliko je stranaca, ali sudeći po gužvama pred policijskim šaleterima na aerodromima, na kojima ponekad možete da čekate i dva sata da biste ušli u Rusiju iako su vam svi papiri u redu (svi pasoši se skeniraju), stranaca je mnogo. Ispred Kremlja, na čuvenom Crvenom trgu, retkost je čuti ruski, a slično je i u trgovačkoj ulici Stari Arbat. Ulica je neka vrsta moskovske Knez Mihailove, bez saobraćaja, sa prodavnicama, restoranima, kafićima i mami parama svih vrsta. Suveniri se najviše nude sa uličnih tezgi a asortiman je veoma širok, od tradicionalnih "babuški" sa motivima ruske narodne nošnje do likova političara koji, redosledom kojim su vladali, staju u ovalne drvene kutijice. Najtraženije su majice sa porukama svih vrsta. Za 350 rubalja (oko 10 evra) možete poneti majicu sa porukom, recimo, da "KGB still watching you" ili samo sa tri famozna slova – KGB. Na ceni su i crveni dresovi na kojima piše "SSSR", nije zaboravljen ni Gagarin, prvi čovek koji je poleteo u kosmos… Ako slučajno ne zadovoljite potrebe za suvenirima na Starom Arbatu, na sledećoj nezaobilaznoj turističkoj stanici, "Vorabivim gorama" (Vrapčeve gore, nekada Lenjinske gore), ispod čuvenog Univerziteta "Lomonosov", čeka vas novi asortiman ponuda, proširen proizvodima od željeza, stakla, plastike… Na jednoj "tezgi" prava mala gvožđarska radnja, sa gomilom bista znamenitih istorijskih ličnosti: za oko 600 rubalja možete kući poneti bistu Lenjina, Staljina, Marksa, Napoleona, čak i Mao Cedunga… Tu je i ponuda sa majicom na kojoj je ime Mihaila Kalašnjikova, zajedno sa njegovim famoznim proizvodom, automatskom puškom… Na jednoj "tekstilnoj" tezgi su majice sa porukama svih vrsta, a u prvom planu su, valjda zbog zime, one sa tematikom posvećenom votki. Na primer, "Votka conectig people", ali i "Skaži njet votki"… Koliko smo primetili, bolje idu one prve a pravi Rusi tu i ne kupuju, niti bi tek tako rekli "njet" čuvenom nacionalnom piću. Oni tu dolaze, uglavnom u ogromnim iznajmljenim "oldsmobilima", da se slikaju posle venčanja a mlada mora biti u beloj venčanici bez obzira na spoljnu temperaturu. Uzgred, u gradiću Ugliču, severno od Moskve, u kome je rođen Pavel Smirnov, poznat u Rusiji kao "kralj votke" (jedna od najpoznatijih etiketa nosi njegovo ime), pokrenuta je inicijativa da se votki podigne spomenik. Kad već postoji muzej u kome je više od 1000 tekućih "eksponata", zašto ne bi postojao i spomenik… Ponuda da izradi monument votki upućena je poznatom ruskom skulptoru Ernstu Neizvestnom, koji živi u Njujorku.

Ako ni to ne zadovoljava vaše potrebe, na susednoj tezgi nude vam se sve vrste čuvenih "šapki" ruske armije i milicije… Mogu se naći i delovi uniforme, reprint-majice sa izdanjem "Izvestije" iz neke od burnih godina sovjetske istorije, a u poslednje vreme unosan posao je i trgovina ordenjem. Doduše, ono se ne prodaje na ovim mini buvljacima, ali na dobro organizovanom crnom tržištu oni koji traže tu vrstu robe lako nađu one koji je nude. U doba najveće ekonomske krize posle raspada SSSR trgovina ordenjem bila je dostigla vrhunac tako da je donet Zakon koji je zabranjivao takvu delatnost i predviđao krivično gonjenje za prekršioce, ali sa zabranjenim ordenjem isto je kao i sa zabranjenim voćem… Što se više brani, više se traži i raste mu cena. Mnogi od sovjetskih ratnih veterana ili poratnih udarnika bili su prinuđeni da u godinama krize prodaju gotovo budzašto svoja odličja, tako da je većina ordenja koje završava u rukama kolekcionara originalna. Ali, kao i u svakom poslu, razvila se industrija falsifikata pa je danas treško znati šta se kupuje, mada prodavci nude gomile papira kojima "dokazuju" autentičnost ordenja. Putinova vlada pokušava, i donekle uspeva, da stane na put toj sramnoj trgovini a prošle nedelje je ostvarila i vredan međunarodni uspeh jer je uspela da u Londonu, u čuvenoj aukcijskoj kući "Sotbi", zaustavi prodaju ruskog ordenja dokazujući da je ono ukradeno iz Vojnog muzeja… Među ordenjem koje je bilo spremno za prodaju našla su se odličja koja nose imena Suvorova, Kuznjecova, Lenjina…

Cena originalnog ordena sa najvećom reputacijom, poput Krsta Andreja Prvozvanog, kreće se do 5000 rubalja, jedva 150 evra. Orden Heroja socijalističkog rada košta oko 1200 evra a razna "sitna" odlikovanja, značke, kolajne i "sve što sija" nudi se u rasponu od 200 do 700 rubalja. Zanimljivo je da značke, po kojima su građani negdašnjeg SSSR bili prepoznatljivi, odavno više nisu u modi.

Zasebnu "industriju" predstavlja trgovina ikonama i antikvitetima, ali ovoga puta ostajemo samo na "sitnijim" suvenirima kojima je, uglavnom, inspiracija bivša država. Kao što se kod nas jugonostalgičari sreću uglavnom u Beogradu, tako SSSRnostalgičara u Rusiji najviše ima u Moskvi – i to više zbog zarade a manje zbog stvarne nostalgije. Letos sam u Lajpcigu, za vreme Svetskog fudbalskog prvenstva, video jednog uličnog prodavca koji je na sebi imao dres odavno nepostojeće NDR… Kako je krenulo, nije nemoguće da se u neko dogledno vreme organizuje neki "sajam bivših" ma šta se pod tim podrazumevalo. Doduše, samit bi zavisio i od načina na koji je došlo do razvoda, ali nostalgija kao industrija možda uskoro neće biti samo ruska privredna grana.