Možda će neki budući kritičar, koji dečačke dane sada krcka u nekoj od brojnih igraonica, prozu Mihajla Pantića porediti sa megapopularnim serijalom The Sims, zahvaljujući kojem se rađaju virtuelni ljudi, kuće, ulice, kvartovi i gradovi. Mihajlo Pantić će tada imati iza sebe opus veličine male kućne biblioteke i jedan dovršen grad. Bez obzira na to što piše priče, predaje na Filološkom fakultetu, uređuje knjige i časopise, objavljuje kritiku i eseje, priređuje antologije… i ko zna šta još, jer je do sada potpisao nekoliko desetina naslova, na Novom Beogradu se već uveliko gradi novi Novi Beograd, a glavni neimar je, trodnevnom bradom i brkovima, Mihajlo Pantić. Najpre je tu, uprkos nizovima zgrada, bila ledina, čista emotivna pustinja, zatim su neki ljudi ukočeni od samoće sedeli u svojim gluvim sobama, na kraju su se usudili da izađu na ulicu, sretali druge i rodila se ljubav, o čemu nedvosmisleno svedoči njegova nova knjiga priča Ako je to ljubav, završni član trilogije koju čine Novobeogradske priče i Sedmi dan košave. Pa, kako idu radovi, majstore?

"Da li znate šta povezuje Franca Kafku i Radovana III? Povezuje ih to što i jedan i drugi govore o zavičaju. A šta ih razlikuje? Takođe zavičaj, bolje reći, način na koji o zavičaju govore. Za Kafku je zavičaj jezik, jedino stanište pisca, jedina njegova domovina, a za Radovana III zavičaj je mit koji bi trebalo da supstituiše život, jedina tema o kojoj se može makar šta pričati", primećuje Mihajlo Pantić na početku razgovora.

"Tačnije", nastavlja on "brbljati kao što se brblja o uspomenama iz vojske ("iz kog zavičaja je došao tvoj desetar; da li ti je kapetan rekao: šta je Beooograđanine, mnogo mi se vi nešto pravite važni, ti si mi tu kao neki pisac, a?"). Ili kao što, od ranog proleća do kasne jeseni, brbljaju one bakice dok sede ispred solitera u Bloku 30, kod mene na Novom Beogradu, u kućnim papučama. Kad njih vidim, znam da je prošla zima. Brbljaju tek da prekrate vreme, prepričavaju neku sinoćnju TV seriju, neki duel radikala i demokratskog bloka, možeš misliti. Njima je svejedno da li žive u Kaluđerici, Deliblatu ili na Novom Beogradu. Piscu, međutim, to nipošto ne može biti svejedno. Zašto? Zato što priče uvek počinju od neke konkretnosti ili se za nju vezuju. I vidite, meni je nekako, po sili življenja, došlo da to bude baš Novi Beograd, moj zavičaj, kakav-takav.

Razvojnu liniju već ste opisali, to je kao naivni dečiji crtež: prvo nacrtaš kuće, rugobne, a da kakve druge, sa sve novim Merkatorom u prvom planu, onda dodaš ljude, gomilu čiča-Gliša, i potom, nužno i neizbežno, ti ljudi uđu u nekakve odnose. Tako je i sa moje tri knjige o Novom Beogradu. Od usamljeništva do ljubavi, ili do njenog privida."

"VREME": Oni koji čitaju vaše knjige, uvek su pomalo iznenađeni onim što se pojavljuje na tom crtežu. Možda to otkriva nedovoljno poznavanje pisca, ali se od "kapetana sobne plovidbe" pre očekivalo da ide na pecanje ili košarku, nego da piše o ljubavi, sreći ili životu. Da li vi pronalazite teme, ili one nalaze vas?

MIHAJLO PANTIĆ: Pisanje, između ostalog, vidim i kao samoosluškivanje. U svojoj ranoj knjizi Vonder u Berlinu iskoristio sam jedno pomalo bizarno naučno saznanje da se čovekov organizam, sve njegove ćelije, izuzev moždanih, potpuno regenerišu u ciklusima od po sedam godina. Kako mine svakih sedam godina, mi ni fizički više nismo isti. Dakle, pišem možda i zato da bih osluškivao sopstvenu promenu, a naravno da se u toj promeni onda ogleda i promena morbidnog vremena kroz koje smo prošli i u kojem, nažalost, i dalje živimo. Tačno je to: moje ranije priče su vrlo solipsistične, uglavnom sam pisao o teskobi, očaju i nerazumevanju, što je sve, naprosto, preoblikovani refleks iskustva društvenog doba u kojem sam rastao. Kasnije, kada sam se posvetio onima koje volim, sasvim spontano mi je došlo da govorim o ljubavi. Konačno, mislim da se o ljubavi svaki čovek u životu, svejedno da li je pisac ili ne, mora barem jednom izjasniti. I tu sam se, u tom izjašnjavanju, priznajem, suočio sa morem nedoumica. Sada bih mogao reći da je knjiga Ako je to ljubav, u jednom smislu, u smislu tog izjašnjavanja, prilično neuspela knjiga. U njoj sam neprestano ređao definicije šta je to ljubav, ako je to ljubav, i kada sam ih sve lepo poređao, video sam da me je tema apsolutno prevazišla. Ni u šta od onoga što sam ispripovedao ne mogu biti do kraja siguran. Kao da mi se sve to nekako pričinilo. Mislim da su to prepoznali i oni koji čitaju to što ja pišem.

Pri tom ne odustajete od narušavanja nekih ustaljenih predstava. Umesto da čitaoci, vođeni nekim svojim instinktom i ukusom, dođu do vaših knjiga, stiče se utisak da vi birate čitaoce koji vam odgovaraju…

Sad će mi biti teško ovo da kažem, a da ne bude shvaćeno kao marketinška poruka. Da imam bilo kakvih pragmatičnih ambicija, odavno bih napisao roman. Pišem samo kratke priče i to jedino onda kada one same požele da se napišu, dve-tri godišnje, ne više. Znate, ja sam prilično vredan čovek, ali to nije nikakva ni posebna ni retka osobina. Uostalom, svakoga dana neki iole pismeniji čovek može da napiše desetak rečenica koje nisu sasvim besmislene, makar da opiše sopstveni slučaj, i za godinu dana eto ga među kandidatima za Ninovu nagradu. Ali ne. Pisanje priča je za mene usamljenički posao u kojem razmenjujem misli sa ljudima sličnim sebi, a takvih, ne zavaravam se, nema previše. I jedan jedini bio bi mi sasvim dovoljan.

Zar ima mesta za tu vrstu probirljivosti, s obzirom na to da je ovdašnja književna scena već odavno preuzela kriterijume estrade? Nagrade i tiraži postali su jedino merilo vrednosti, izdavači se otimaju za pojedine pisce kao njihova diskografska sabraća za napirlitane pevaljke?

Uh, moraću da se saglasim. Naše književno tržište je čisti cirkus. Nije što se sve može kupiti, nego što je cena postala preniska. Ipak, ne bih lamentirao nad erozijom javnog morala, reći ću ovo bez želje da bilo kome sudim: niskotarifna intelektualna prostitucija dovela nas je dotle da se sve što se napiše reklamira kao vrhunska vrednost, i to zaista liči na estradu. Pisci i kritičari snalaze se da bi nekako preživeli, pišu i govore o svemu i svačemu. Sećam se da je u svoje vreme pokojni Mihiz sročio čak i jedan tekst o kukuruzu, i to je tada zaista bio istinski presedan, a danas mi se čini da svi, sticajem okolnosti, govore samo o onome što se od njih traži, i o kukuruzu i o morskim kravama, o svemu što im je naručeno. Pa nešto mislim, dobro je ne biti do kraja uključen u tu priču.

Koliko su za to urušavanje odgovorni književni kritičari? Najčešće se piše akademski dosadno tako da to nikoga ne zanima, retke su negativne recenzije u okviru istih književnih bratstava, oštre reči namenjene su samo za one iz drugog tabora?

Ako se već usudio da arbitrira u pitanjima književnosti, kritičar ne sme samog sebe amnestirati od prigovora. Moram da kažem da sam se za ovih dvadeset i pet godina koliko pišem kritike i sâm naslušao svakakvih prigovora, od vrlo razložnih do ordinarnih budalaština i podlosti. I još ću vam reći ovo: za sve te godine nisam sreo zadovoljnog pisca, svejedno da li govorim o živim klasicima ili o mrljavim diletantima. Svakom je neko kriv. Jedni misle da su nezasluženo neprimećeni. Drugi da nisu na pravi način pročitani. Treći da trpe zbog kritičarske zavere. Četvrti da im klanovi uskraćuju nagrade, i sve tako, ukrug. A objektivno gledano, današnji svet je toliko ravnodušan da u njemu gotovo i nema mesta za književnost. Znate li da savremenu domaću književnost u ovoj zemlji ne prati više od nekoliko hiljada ljudi? Bogo moj, nekoliko stotina ili čak hiljada današnjih pisaca pretenduje na svega nekoliko hiljada čitalaca. I onda nastaje prava drama, optužiti kritiku je nekako najlakše. Naravno, ni kritika se nije najbolje snašla minulih godina, potisnuta je iz listova i medija, književna periodika je u akutnoj krizi. Uprkos tome, reći ću da nam kritika nipošto nije gora od same književnosti. I u njoj se, na kraju krajeva, reflektuju književni interesi i podele. U Beogradu, recimo, ima barem sedam književnih Beograda. Oni među sobom gotovo ne komuniciraju, a ako to i čine, onda se uglavnom preziru i nipodaštavaju.

Vaš novi Novi Beograd za sada nema problema sa susedima, ali vas je zato onaj stari Novi Beograd toliko osvojio da pokušavate da ga doslovno precrtate, ali vas istovremeno nešto sprečava da postanete plagijator?

Pa, ne može se o Novom Beogradu pisati u odnosu jedan prema jedan, jer taj grad i dalje ima ozbiljnih problema sa svojom autentičnošću. NBGD je još u fazi nastanka, i dalje je nekako nestvaran ili polustvaran, moraš ga neprestano izmišljati. Pre mojih priča on uopšte nije književno imaginiran, i dan-danas to mesto je i dalje jedva postojeće, te stoga odbija fikcionalizaciju ili joj se vrlo teško podvrgava. Upravo me to privlači, to mu dođe nekako kao pisanje iz nehata, iz moranja, i bez projekcije šta bi se od toga moglo dobiti. U stvari, realno se ne može dobiti ništa, dovoljno je to što se piše. Pretpostavljam da će mi jednom, možda, dati i neku ulicu u nekom bloku, recimo, priznajte da dobro zvuči Bulevar Mihajla Pantića Pupina, ali nâs tada, kada budemo imali ulicu, što rekao Krleža, više neće boleti zubi. Pisanje legitimizuje život, i potvrđuje prostor na kojem se odvija, i to je više nego dovoljno. Meni barem jeste. Za druge ne znam.