"Kako sam bela", žali se komsinica. "Svi smo beli."

Ljudi su bledi kao slanina protrljana pepelom, kao beli klovnovi, kao osamaestovekovni tipovi sa perikama, naprašeni olovom.

Grad je zarazan. Osamnaest dana sunce nisam video, a kad sam ga video bio sam bolestan. Magla je izbijala iz ulica. Magla puna klica. Teško je odrediti granicu između metafore i stvarnosti. To su nekakvi virusi koji nekome udaraju na stomak, nekome na bronhije, nekome na sinuse, pa mu se gnoje oči i useknjuju se krvlju.

"Ovo je Buhara", kaže Verica.

Grad je obučen u providni štof od magle. Život do nas dopire kroz prigušivač..

Glavnom uredniku važnog političkog nedeljnika nije jasno zašto bismo išli u Evropsku uniju. On se zaista trudi, ali pitanje ostaje nejasno.

Ne dolaziš u obzir, ne može po tvom
Nisam ja za miran život nego lom.

Sviraju mnoge ciganske muzike. Noga sama stupa brže. Nekada tule neki beskrajni žalostivi jecaj. Nekad sviraju ono iz "Otpisanih" i El Kondor Pasa i zvuče sasvim dobro. Pucaju petarde. I noga stupa brže. Lampice trepću nad ulicama.

Pravili smo gusku za Novu godinu. Čuo sam za neki "stari kineski recept" po kom se viljuške stave u gusku što učini da se ona brže ispeče. Herkul Poaro u meni se upitao: kako je moguće da je to stari kineski recept? Odakle im viljuške ako Kinezi jedu štapićima?

"Stavi petardu u gusku", savetovao me kum. Kad petarda pukne, guska je gotova.

Domaćin iz okoline Vlasotinca je primetio da mu nestaju drva iz drvljanika. Nije bio lenj i izdubio je jednu cepanicu, u nju stavio topovsku petardu i čekao. Sutradan uveče je komšiji eksplodirao šporet.

Vas naravno interesuje… Guska je ispala odlično. Vino je bilo u redu. Barolo je podbacio. Plavac sasvim pristojan. Moe Šandon i ugriz kavijara. Preko iskri šampanjca gledamo noćni vatromet među zgradama u sivom nebu. Na Televiziji Seka Aleksić je tresla najveću guzicu koju sam u životu video. Setio sam se svetlosnog natpisa u Njujorku iz filma Buena Vista Social Club – "Size Matters". To je ovu Novu godinu učinilo posebnom.

Popije se više koja
Eto đe je snaga moja.

Zagušenje saobraćaja je takođe bilo najveće od kad ga pamtim. Vozio sam se taksijem sat vremena do grada i još bih se vozio da taksista nije skrenuo negde kroz cigan-male, što se mene tiče, u potprostor, nepostojeći deo sveta. Tako smo stigli. Čitav utisak o Beogradu zavisi od toga da li se voziš autobusom ili taksijem. Pristojna studentska nadnica u Americi je deset dolara na sat. Ni centa previše za obeštećenje putniku koji provede čitav sat u našim autobusima.

"Izvinite je l’ mogu nešto da vas zamolim?", unjkavim, submisivnim tonom je pitao mlad čovek niz autobus. "Da l’ biste mi dali neki dinar da pojedem nešto? Izvinite, je l’ mogu da vas zamolim…?"

Upornost je dobra osobina. Ali uvek me čudio jedan tip našeg čoveka koji se navali na tebe u autobusu i ti mu uvališ lakat u jetru. I njemu zaista treba pola sata da shvati da upornost boli.

Autobus skreće iz Nemanjine. Prelazim do železničke stanice. Čekam voz na mestu na kome sam radio godinama. U magli me je strefila činjenica kako je to sve postalo retro. Stanica je verovatno trebalo da se modernizuje pre dvadeset godina. Pisao sam u ono vreme o brzim prugama Srbije. To se nije desilo. Stanica je najednom postala toliko drevna. To je ulazna kapija za neku mitsku Moldaviju ili Galiciju. Stanica iz literature mnogo više nego realno mesto. Neki tipovi u gruzijskim šubarama i čak jedan sa tirolskim šeširićem doprineli su očuđenju ovog mesta. Putnici izlaze iz magle i vuku kofere. Sat kao mesec sija zlatastim sjajem. Stanica – granica, za kraj sveta. Više provincija nego Beograd. Sivi kaput caruje na njoj. Ali, ona nije bila samo provincija u pogledu na grad već provincija u pogledu na svet. Očekuješ da iz voza iskoči kozak sa bajonetom kao ražanj i, glasom nalik na činelu, uzvikne: "Radujte se, drugovi, Sovjet radničkih deputata kontroliše Peterburg." Možeš kliznuti još par decenija unazad. Iz magle će tad izaći major Grujičić iz Četvrtog gvozdenog puka i izvestiti da je ugušena Timočka buna.

U noćima srce nikako da krene

A poljubac svaki teži je od stene

Padao je sneg. Beli galeb je lebdeo u vejavici. To je zaista bilo predivno.

Dvadeset dana temperatura se nije popela preko nule, ali nije ubila klice. Ceo grad je bolestan. Dunula je košava. Pala je ledena kiša. Grad je zablistao i pokrio se pokoricom, glazurom kao na torti. Ljudi na ulici samo što nisu išli četveronoške. Ljudi su se držali kao na slici "slepi vode slepe". Samo nam je falila Sonja Heni da kliza po krovovima, vođena Zvončicom koja blista u letu.

Orasi su poleteli u uglove sobe. Snežne sekire udarile su hrastove. Zašuškao je badnjak. Na snegu je plamtela vatra. To su Cigani među zgradama pekli prase. Dimljeni šaran je bio odličan. Bogata žena je rekla da jedino patnja kristališe čoveka i čini ga boljim, da treba imati decu, i izrazila uverenje i nadu da će konačno radikali pobediti.

Situacija je podsećala na početak veka. Narod je čekao pun suspenzije. Kolevke su stizale iz cele Srbije. Samo onda su čekali da se porodi kraljica Draga Mašin. Ta trudnoća se pokazala histeričnom. Sada je Srbija čekala da se Toma Nikolić nasmeje. "Eloi, Eloi… Nek me ova čaša mimoiđe", vajkao se on. On bi radije tegove dizao. On bi radije ugalj istovarao. On bi vadio mač iz kamena.

"Hajde, Tomo, možeš ti to!", bodrio ga je nasmejani Vučić.

Toma se nasmejao osmehom iguane u doba hranjenja. Zub je blesnuo među usnama.

"Ima li u Beogradu sunca?", upitala je u trenu trijumfa unučica sa Novog Zelanda.

"Ima sine!", odgovorala je suznih očiju baka.