"Koliko juče, Miodrag Kajtez, direktor Kulturnog centra Novog Sada, obavestio me je da sam smenjen s mesta urednika časopisa za književnost i teoriju ‘Polja’. Kao razloge za taj iznenadni gest naveo je da dve i po godine neko traži da odem, da ne objavljujem lokalne novosadske pisce, da sam obelodanio tematski blok o jednom beogradskom književniku, a ne o nekom Novosađaninu, da časopisom vlada samo jedna poetika (nije se izjašnjavao koja), da "Polja" uređujem sam, te da sam tu gotovo sedam godina i da je došlo vreme da se to promeni.

Slično kao i prvog dana pošto je stupio na dužnost, kada mu je Radovan Jokić, član Gradskog veća zadužen za kulturu, rekao da moram biti oteran. Pošto sam im obznanio kako ću sve izneti u javnost, pritisak je malo popustio. Valjda je procenjeno da je preskupo da se pravi politički skandal zbog jednog malotiražnog književnog glasila. Tako sam nastavio da radim kao i dotad, osim što sam, zbog štednje, morao da se odreknem usluga lektora i korektora, nego sam i to, uz poslove glavnog, operativnog i tehničkog urednika, obavljao sam.

Pošto su ‘Polja’ nastavila da šire svoj uticaj, stvar je malo legla, pa sam čuo od g. Kajteza, koji mi se prestavljao, budući moj kolega i kum, kao čovek koji me je zaštitio od radikalskog gneva zbog moje privatne i lične opredeljenosti za demokratsku političku opciju (koju nikad nisam tajio), ili zbog mog pogrešnog imena, da je on Jokiću, još na prvom razgovoru, kada mu je naloženo da budem uklonjen, jasno istakao kako je Laslo Blašković veliki srpski pisac (kao da je moja pripadnost maternjem, srpskom jeziku i srpskoj književnost neka posebno značajna stvar). Saznao sam od Kajteza i da su moj rad, u stvari, osporavala tri-četiri zavidljiva lokalna pisca bliska novim gradskim vlastima, proizvođača maloumnih i zastarelih stereotipa o Novom Sadu i njegovoj kulturi, da su kivni na moj uspeh koji je nadilazio lokalne okvire, kao i da su to večni saradnici Državne bezbednosti. Na moje pitanje kako to da im je ministar Jokić otprve poverovao, ne pokazujući ni najmanje volje da čuje i drugu stranu ili da oslušne književnu javnost, Kajtez je to obrazložio ljudskom sklonošću da se greši, jer dotični Radovan, pristigavši iz Vrbasa, nije znao ni gde je Srpsko narodno pozorište (što je, pomislio sam, sjajna karakteristika za nekog ko postaje gradski ministar kulture, odnosno član Gradskog veća zadužen… za šta već), pa su ga lukavci preveslali.

Onda je, krajem ove zime, novosadski pesnik Vojislav Karanović (koji sada, za vaše obaveštenje, živi u Beogradu) dao otkaz posle višemesečnog a bezrazložnog Kajtezovog maltretmana, koji je kulminirao gostovanjem nekoliko istaknutih hrvatskih pisaca u Kulturnom centru. Ispao sam kolateralna šteta ovog bombardovanja jer sam hteo da pacifikujem stvar. Stao sam, naravno, na Karanovićevu stranu, kada sam čuo Kajteza, kako, izigravajući većeg katolika od pape, izvikuje imena savremenih srpskih pisaca koji se ne mogu pojaviti na našoj tribini, jer bi potencijalno mogli kritikovati gradsku, radikalsku vlast.

Tu je naše vajno prijateljstvo puklo. Ali to bi bila lična stvar da nismo u nekakvim profesionalnim odnosima. Uglavnom, šest meseci provodio sam izolovan u svojoj redakciji, kao informbirovac u Brozovom režimu, kao ljupka nakaza koja se ne sme nikome pokazati. Kolegama je bilo zabranjeno da kontaktiraju sa mnom, svako se plašio neke iracionalne kazne, svaki moj korak je praćen, sa strašću rođenog žbira, koliko sam se zadržao na doručku, s kim sam telefonski kontaktirao, ko mi je dolazio.

U tom odvratnom kontekstu proveo sam, dakle, poslednjih šest meseci. Pošto nisu uspeli da me slome i ponize, pošto sam u ‘Poljima’ objavljivao i priloge pisaca sa zabranjenog indeksa, pošto se ta atmosfera užasa i nekulture vidi i u mom najnovijem romanu Turnir grbavaca (Geopoetika, 2007), pogromaši su skupili hrabrost da me oteraju iz časopisa koji sam, posle deset godina golgote, 2001. godine, ni iz čega, takoreći sam, stvorio.

Prešao bih i na analizu predočenih mi razloga moje smene. Prvo, da u ‘Poljima’ ima malo novosadskih pisaca – netačno je, nebulozno i lako proverljivo. Najpre, kao urednik, trudio sam se da okupim najbolje srpske pisce i prevodioce, ma gde oni živeli. ‘Polja’ jesu novosadski časopis, što znači da hoće da prenesu specifičan novosadski duh otvorenosti, tolerancije i visokih kulturnih vrednosti, a ne poligon za ispoljavanje provincijskog zadaha i palanačkih kompleksa. Na koricama ‘Polja’ i sada stoji Džejms Džojs, ali ne zagledan u Cirih, već u mapu Novog Sada. Time se htelo reći da ‘Polja’ jesu i gradski časopis (u smislu Odenovog stiha: biti lokalan a cenjen svuda), ali i časopis koji predstavlja i našu pokrajinu i celu zemlju, kao glasilo od nacionalnog značaja. Naravno, da sticajem geografskih okolnosti u svakom broju ‘Polja’ najviše je novosadskih autora, samo ne svih i svakakvih.

Da, ja sam objavio temat o Mihajlu Pantiću, novobeogradskom piscu, ne pitajući se primarno za njegovu adresu. U pripremi je bilo još nekoliko temata o drugim našim (pa i novosadskim, kad smo već kod toga) književnicima, ali ne i o Selimiru Raduloviću, na primer, dok se o tome pitaju normalni ljudi, makar on človio na glavi, ispred Kulturnog centra, u Katoličkoj porti, a u senci jedne grozne fontane.

Drugo, misao da ‘Polja’ neguju samo jednu poetiku može pasti na pamet samo nekom ko ne govori srpski jezik ili je zlonamernik što traži razlog. Čak je i programski i deklarativno od početka mog urednikovanja istaknut eliotovski zahtev koji znači zajedničku brigu za najviše domete misli i izraza, ali ne borba da neke posebne ideje prevladaju, koliko da se duhovna, intelektualna i umetnička delatnost održi na najvišem nivou.

Znam da moja književna akcija uznemirava živo blato palanačkog duha, i da će na moj rad, konačno, biti uzvraćeno, pretnjama o otkazu i instrumentalizacijom mladih i ambicioznih glavoseka spremnih na sve. Ali, to je valjda sudbina onih koji vide dalje i govore bez straha.

Možda sam ja i predugo u ‘Poljima’. Možda bi zbilja trebalo da odem? Ali ne tako. O mom uređivanju može da raspravlja samo stručna javnost, strukovna književna i prevodilačka udruženja, nacionalne institucije kulture, a ne dva-tri mrzovoljna i iskompleksirana aparatčika, koji toliko štete nanose Novom Sadu, njegovoj kulturi i srpskoj književnosti da će se, ako se to što pre ne prekine i takvi tipovi ne budu smenjeni, Novi Sad toliko izobličiti da više neće moći da prepozna sam sebe."