Predstava je nastala na osnovu istoimenog filma R. V. Fasbindera iz 1970. godine. Kada predstave nastaju na osnovu filmova, uglavnom se radi o hitovima, ali Zašto je poludeo gospodin R? nije od te vrste. Fasbinderov umetnički film u maniru dokumentarca prati sudbinu građanina R. koji vodi običan život: ima suprugu, dete, posao, nada se unapređenju i većoj plati, druži se sa prijateljima… Jedino se razlikuju po tome što se često usred razgovora "isključi" i otuđeno zuri ispred sebe. Ništa naročito, čini se – čoveku je dosadno, ili ga nešto muči, ili… Međutim, jednog dana "čovek koji zuri" uzme metalni svećnjak i ubije ženu, prijateljicu i sopstveno dete. Tri smrti su prikazane kao jednostavne i banalne, kao i sam život gospodina R. Šok koji izaziva neočekivani zaokret na kraju filma otvara široko polje razmišljanja o savremenom društvu, o pritiscima koje trpi pojedinac, o pritajenoj agresiji, o nasilju u porodici… mnogo toga što bi se moglo pripisati i našem savremenom društvu. Međutim, film je snimljen 1970. godine u SR Nemačkoj – vremenu i državi koji nam se čine "svetlosnim godinama" daleko od nas. Reklo bi se: šta će nama ova priča sad? Međutim…

Pre nego što počne predstava, spuštena je pozorišna gvozdena zavesa – konstrukcija koja ima za cilj da u slučaju požara razdvoji gledalište od scene. Ovo tehničko pomagalo retko igra u predstavama jer je ružno, robusno i stvara napetost – kao neka vrsta scenografske "prekomerne upotrebe sile" (scenograf Aleksandar Denić). Jedna od mogućih asocijacija na Nemačku iz doba kada se dešava radnja filma jeste zemlja podeljena na dve (SR i DR Nemačka) gvozdenom zavesom, ali na samom početku predstave mala je verovatnoća da bi se iko toga setio. Kada se digne gvozdena zavesa, na sceni zatičemo troje glumaca – Borisa Isakovića (gospodin R.), Natašu Tapušković (njegova supruga) i dečaka Pavla Koraća (njihov sin Amadeus). Oni otuđeni sede na proscenijumu ispred spuštene prave pozorišne zavese, na kauču u stilu 70-ih. Ispred njih je TV prijemnik iz iste epohe, ali iz njega dopire glas aktuelnog srpskog predsednika. S jedne strane, ta slika je metafora porodice onog doba – mata, tata i dete "zakucani" ispred malog ekrana; s druge strane, oni su troje glumaca koji "zure" u publiku, a glas predsednika je glas predsednika. Sve zajedno deluje neskladno, zbunjujuće i veoma napeto. Napetost koja je počela gvozdenom zavesom pojačava se tokom predstave. Kada se konačno digne i pozorišna zavesa, u uglu prazne scene vidimo nagurane scenografske elemente koji asociraju na "zlatne sedamdesete" kod nas (Titova slika, njegov potpis, reklame…). Međutim, prazna scena ne služi za igranje predstave, već svojom prazninom "pritiska" prizore koji se igraju na samoj rampi. Povremeno, a obavezno u sred prizora, scenom prođu tri pozorišna radnika u radnim odelima da zajedno "poprave" nekakav besmisleni detalj, svaki put dovodeći u pitanje pozorišnu iluziju i izazivajući kod publike čas nevericu, čas smeh i pitanje kakva je ovo predstava?

Zašto je poludeo gospodin R? je predstava koja, poigravajući se pozorišnom iluzijom, demontira tri velike iluzije našeg doba: iluziju o kapitalizmu po meri čoveka, iluziju o socijalističkoj Jugoslaviji kao zlatom dobu i iluziju o prosperitetu savremenog srpskog društva koji samo što nije počeo, a koji nam se svakodnevno servira iz medija. Sve te iluzije služe samo jednom – da od nas samih sakriju užasno saznanje o ogromnoj agresiji i totalnoj destrukciji koja čuči u društvu koje se samoobmanjuje iluzijama o samom sebi, sopstvenoj i tuđoj prošlosti i mogućoj budućnosti. Sve ovo reditelj Bobo Jelčić i Jugoslovensko dramsko pozorište ne govore nam kroz postdramske-predstave-predavanja kakvih smo se nagledali ovih godina, već vraćajući naše pozorište njegovoj bazi, a to je glumac školovan na tragu Sistema Stanislavkog koji zna šta je pozorišna iluzija, kako se stvara a kako razbija.

Scenski pokretač (de)konstrukcije pozorište iluzije je jedan od najboljih srpskih glumaca srednje generacije Boris Isaković. Uzbudljivo je gledati kako nas on prvo zbunjuje, pa začikuje, pa intrigira, pa provocira i zasmejava. On je glumac kao lik, glumac kao klovn i glumac kao privatno lice zatečeno na sceni. U odnosu sa partnerima on razvija dinamički odnos poigravajući se izgovorenim tekstom i pauzom. Glumački ansambl predstave u kome su pored navedenih glumaca i Branko Cvejić, Dubravka Kovjanić, Milan Marić, Bojan Dimitrijević, Jelena Stupljanin, Vesna Ćipčić i Feđa Stojanović, uspešno obavlja zadatak i bilo bi nepravedno i nepotrebno nekog posebno izdvajati. Ipak, ono na šta bi ansambl morao da obrati pažnju jeste to koliko su u stanju da "rastežu" pozorišnu iluziju, jer ako nema dovoljno glumačke koncentracije, publici se može učiniti da je došlo do nesporazuma i da glumac čeka šlagvort. To je nedopustiva aljkavost jer igraju u predstavi koja ima delikatno pozorišno tkanje, istovremeno podatno improvizaciji i netolerantno prema narušavaju tempo-ritma. Valja čuvati i negovati ovog neobičnog pozorišnog "zvera" da nam traje kroz više sezona.