Četiri godine nakon urnebesnog romana Misija London (v. "Vreme" br. 709), evo nam i drugog romana Aleka Popova, jednog od vodećih savremenih bugarskih pisaca, u prevodu na srpski. Uzgred, u međuvremenu smo dobili i zbirku eseja Saputnik radikalnog mislioca (v. Vreme br. 857), sve kod Geopoetike. Sada bi bio red da budemo počašćeni i njegovim pripovetkama (a on je najplodniji kao pripovedač), makar u obimnom izboru, ako već ne u celini i celosti, umoljavamo lepo & fino…

Psi u niskom letu (u originalu se roman zove Crna kutija) delo su koje je i korak nazad, i dva koraka napred u odnosu na Misiju London, zavisi od toga šta od knjige očekujete. Ovom obimnom romanu nedostaje ta prštava, iskričava duhovitost prvenca; naprotiv, radi se o knjizi kojom dominira melanholičan ton, mada se, opet, udari umerenog do pojačanog humora i te kako znaju osetiti… Ovo me "situacijski" pomalo podseća na slučaj hrvatskog himejkera Renata Baretića, koji je nakon urnebesnog i opšteobljubljenog Osmog povjerenika objavio opor i gorak roman Pričaj mi o njoj, i s njime se nije bog zna kako proveo ni kod publike ni kod kritike (iako je ta knjiga znatno bolja nego što joj je bila sudbina). Ne baksuziram: ne verujem da će se to Popovu dogoditi, samo naglašavam da se ovde radi o bitno drugačijoj knjizi.

Popov je roman organizovao kao naizmenično kazivanje dvojice naratora, Angela i Netka, rođene braće koju spaja zajedničko odrastanje u socijalističkoj Bugarskoj i zajednička trauma zbog prilično misteriozne smrti (dominantnog) oca, naučnika koji je stradao u Americi, odakle im je njegov prah isporučen u maloj, crnoj kutiji… I koji otuda za njih, u izvesnom smislu, nikada nije zaista umro, to jest, njegova je smrt nešto što je tek mutna legenda, stvar (ne)verovanja. Kako god, njihove se sudbine u postkomunističkoj eri, međutim, dosta dramatično razilaze, Netko odlazi u Ameriku (gde će se zvati Ned) i postaje relativno bitan faktorčić u jednoj od onih bezbrojnih korporacija za proizvodnju finansijsko-konsultantske ili tako već neke kapitalističke magluštine, dok se Angel vucara po haotičnoj postkoma Bugarskoj dok mu ne dojadi, pa se i on – srećni dobitnik "zelene karte" na famoznoj USA lutriji – pridruži bratu u Njujorku (gde će postati Ango), u želji da ostvari "američki san", naravno, krenuvši sa samog dna društvene lestvice, skupljajući kereća govanca po Central parku… Ned je organizovani, top-menadžerskom cilju usmereni japi, Ango je haotični balkanski Petar Pan; lele, šta li iz toga može da ispadne? Belaj, naravno. Ali, daleko od toga da na kraju uloge moraju da budu podeljene onako kako su stajale na početku.

Na način sasvim drugačiji od prethodnog romana, Popov se i ovaj put kroz avanture svojih junaka bavi glavinjanjem savremene Bugarske – ne moram valjda ni naglašavati koliko smo slični; v. Nuspojave… – koja zna šta više nije, ali nije baš sigurna šta sada jeste. Na drugoj strani, Popov zaranja, mnogo dublje nego u Misiji London, u svet ostvarene liberalne utopije, i pušta svoje junake da se razabiru u njemu. I, šta će tamo naći? Gomilu luzera na i pri dnu, i gomilu frustriranih opsesivaca tamo negde u gornjem delu tabele: onih koji su došli donekle, ali ih neki nevidljivi zid trajno deli od vrha… Netko, međutim, hoće tamo pošto-poto: hoće li mu u tome pomoći "znakovito" pretskazanje jednog od najbogatijih ljudi sveta, koji će mu sticajem mahnitih okolnosti nehajno poveriti Vrlo Dragocenu Informciju? Uh, kada čovek čita Alekov roman "u svetlu aktuelne globalne krize", učini mu se da ovaj bugarski veštac ima izvesne proročanske moći… Šta li mu je Vanga u rodu? Paralelno s tim, braća na čudesan način sklapaju kockice mozaika priče o ocu: za sinove očevi nikada ne umiru, čak ni kada su pouzdano mrtvi. Kao što ni naše (o)tužne Otadžbine nikada ne izvetravaju iz nas, ma koliko se mi trudili…

Šta nam na kraju ostaje kao pouka? Možda ovo: 1. kapitalizam je sranje (mada je prokleto realan, do neke tačke, kada zađe u suicidnu špekulantsku zaumnost); 2. komunizam je sranje (mada je nerealan po defaultu). 3. ponuđene alternative njima su tek sranje. Šta nije sranje? Život, recimo. No, ima li života izvan kapitalizma i komunizma? To nije dokazano, ali možda vredi raditi na tome.