Monodrama Poslednja traka
Od Beketa do Beketa
Predstava Poslednja traka (u originalu Krapova poslednja traka), koju je za veliku scenu Ateljea 212 pripremio glumac Ljuba Tadić, odiše višeslojnom simbolikom. Postavka ove monodrame (da, u nedostatku boljeg upotrebimo ovaj neadekvatan izraz) Samjuela Beketa svojevrstan je omaž sâmom Ateljeu 212 u sezoni u kojoj se proslavlja značajan jubilej ovog pozorišta – 45 godina od osnivanja (1956-2001). Naime, kao što je odlično poznato, jedna od prvih predstava novog, umetničkom tragalaštvu okrenutog pozorišta bila je praizvedba na srpskom jeziku jednog od najznačajnijih ostvarenja "drame apsurda", Beketovog remek-dela Čekajući Godoa. U toj predstavi iz 1956. godine ulogu Vladimira igrao je dvadesetsedmogodišnji glumac Ljuba Tadić… Tako se krug zatvara, pa ova aktuelna postavka Poslednje trake prerasta iz jubileja jednog pozorišta u svetkovinu jednog impozantnog i veoma značajnog glumačkog opusa, koji se godinama gradio na ostvarenjima velikih pisaca: od Beketa, preko Dostojevskog, Brehta, Šekspira, Krleže, Sartra, Sofokla, Babelja, Harvuda, i nazad do Beketa.
Međutim, iz zamisli Ljube Tadića da "sredi" – kako sâm glumac naziva svoj umetnički rad na ovoj predstavi – upravo ovaj Beketov komad lako se može iščitati još jedan nivo simbolike. Za komad Krapova poslednja traka, kao i za još neke Beketove drame, bez dileme se može upotrebiti tumačenje Jovana Hristića: "Sve te drame u stvari su drame sećanja, ‘izgubljenog vremena’ koje se stalno vraća i opseda nas." Upravo ovakav tekst, "drama sećanja", komad u kome usamljeni starac preslušava magnetofonske zapise svojih bivših misli i bivših osećanja i tako "preslišava" svoju prošlost, ukazuje se kao najprimerenija dramska građa za analogno životno i profesionalno preispitivanje velikog glumca. To preispitivanje ispunjava publiku snažnim, metateatarskim osećanjima, ali ne postaje patetično jer sadrži i malu, ali dragocenu dozu (auto)ironije, tako karakteristične za glumca i čoveka Ljubu Tadića.
Takođe, ovaj konkretan izbor teksta pokazuje se kao najprimereniji i zbog toga što priča o preslušavanju zvučnih zapisa prošlog života omogućava da do izražaja dođe moćno glumačko sredstvo Ljube Tadića, ono po kojem ponajpre pamtimo velikog glumca, ono koje prevazilazi i sve izazove njegovog opšteg fizičkog stanja: njegov lep, jasan, snažan i nadasve promišljen govor… Ovaj tekst završavamo rečima nekog ko je mnogo bolje poznavao glumačku umetnost Ljube Tadića: "Tadić je zaljubljen u reč, ali ne u reč kao zvuk, nego u reč zato što ona kazuje nešto." (Mata Milošević).