Izgleda da je bilo potrebno da prođe nešto preko četiri decenije od objavljivanja albuma grupe Idoli “Odbrana i poslednji dani” (Jugoton, 1982/Croatia Records, 2022) kako bi konačno postalo jasno da nije reč samo o ploči koja je nekoliko puta proglašena za najbolje rok izdanje u SFRJ, nego i o nečemu mnogo većem od toga. Posmatrano u retrospektivi, album “Odbrana i poslednji dani” glavni je dokaz da je 1980-ih u okviru medija rokenrola, pa samim tim i popularne muzike, bilo moguće napraviti jedno autohtono, višeslojno umetničko delo na našem jeziku, koje je sa dubinom, primerenom vrhunskim dostignućima, progovorilo o duhu vremena i sudbinama ljudi na ovim prostorima. To što danas nema takvih ploča, više govori o malim dometima sadašnjih autora i sredine u kojoj oni bitišu, nego o potencijalu ovog žanra.

Album “Odbrana i poslednji dani” izašao je, tako, iz oblasti konfekcijskih, pa čak i otkačenih “novotalasnih” muzičkih projekata, kojih su tada bile prepune top-liste širom SFRJ, odlučivši se da zaroni kroz poetski instinkt, samoniklu filozofiju, urbanu antropologiju i istoriju kulture, da bi putem samosvojnog, postmodernog pristupa, došao do istinite slike o tome ko smo i šta smo – svakako drugačije od one koja je u doba Idola bila vladajuća. Bilo kako bilo, činjenica je da ova velika storija o traženju sebe u našim konfuzijama i danas zvuči savremeno, i dalje uspešno opisujući epohu kenozoika u kojoj se nalazimo.

O “Odbrani…” se mnogo govorilo tokom prošle godine kada je objavljeno sjajno opremljeno luksuzno reizdanje na vinilu. I mada su sva nova razmatranja dometa ove ploče priznala njen – tek sada u punoj meri prepoznat – značaj na širem kulturnom planu, svakako veći nego što je onaj tek samo muzički, kao da je u svemu tome nedostajala reč samih autora… Nekog ko je bio u središtu kreacije, nekog ko je zaista pravio te pesme i tragao za njihovim pravim redosledom, pokušavajući da saopšti jednu veliku priču. A Srđan Šaper bez sumnje to jeste.

VREME: Četrdeset i kusur godina kasnije… Na koji način je album “Odbrana i poslednji dani” bio važan u ono vreme 1982, a na koji način je važan danas? Šta misliš, da li je on sada možda čak i važniji ili bar razumljiviji nego nekada?

SRĐAN ŠAPER: Sigurno da je razumljiviji, jer je prošao kroz mnogo raznih i različitih analiza. U ono vreme bio je deo jednog pokreta i tumačio se samo u tom ključu. Danas je, po svemu sudeći, ostao pojava sama za sebe – postao je deo umetničkog nasleđa bivše Jugoslavije.

Jesu li članovi benda Idoli uopšte bili svesni u šta su se upustili sa svojim idejama za ovu ploču, pre, tokom i nakon snimanja albuma?

Rekao bih da su se stvari postepeno slagale u neku građevinu, koja je dobijala sve jasniji oblik kako se ploča završavala. Izbor Pekićevog romana za naslov, osvešćenje u jednom trenutku da je religija nit koji povezuje mnoge slike na ploči, tekstovi koji nastaju na toj ideji. Onda, naravno, i izbor pesama koje treba da su najvažnije; redosled je bio takođe značajan. U svakom slučaju bilo je to nešto drugačije od očekivanog – što je bila i osnovna ideja našeg benda, biti drugačiji. Zato smo kratko i trajali.

Kako ste se osećali kada je album konačno izašao? Sećaš li se sa kakvim emocijama si se ti lično suočavao sa njegovim omotom u izlozima prodavnica ploča – usput, kako je to izgledalo kada si ga prvi put ugledao, gde je to bilo i kakve reakcije je izazvalo u tebi?

Najviše me je radovala druga strana unutrašnjeg omota na kojoj se nalazi, u istoj poziciji kao i nas petorica iz Idola na prvoj, grupa naših prijatelja – svi ličimo međusobno. Zanimljivo da to niko nije konstatovao, prosto je uvek prolazilo nezapaženo. A bilo je važno – ne postoje idoli, postoji samo zbir sudbina koje se povežu i kasnije odvežu, i postoji delo koje treba da ostane. Sasvim suprotno onom ustaljenom doživljaju neobaveštenih, pred onim što ne razumeju – da je sve to samo marketing. A, u stvari – ne postoji marketing, postoji samo kreacija, porođaj i onda sledeći život.

Koji domaći bend si najviše voleo da slušaš u to doba? A koji strani sastav je definitivno bio najuticajniji kada je reč o zvuku Idola, ili bar o tvom pisanju pesama?

Voleo sam da slušam Azru i Lačni Franz. Džoni je nekako bio u isto vreme i ozbiljan i duhovit, i to mi je bilo inspirativno. A od stranih, razne u razno vreme, Television, Pere Ubu, Swell Maps, 10cc, Devo, The Clash, Elvis Kostelo, Talking Heads i tako dalje.

Muzička i tekstualna struktura pesama na “Odbrani” spada u najkompleksnije na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Odakle ta “začudnost” pesama? Kako se lično tvoj autorski fokus i doživljaj sveta promenio od prvih dana Idola?

Mi smo i pre ove ploče imali takvih pesama, na primer “Ime da da” na Mini LP-ju, s tim što je na “Odbrani” to bilo slojevitije i zanimljivije. Gde god smo pobegli od šablona – strofa pa refren, pa opet strofa, pa refren mnogo puta, pa fade out – bili smo baš dobri. A u tim šablonskim pesmama, prilično dosadni. Da sada možemo ponovo da snimamo, bili bismo neopterećeni temom kako će to zvučati na koncertu. A tada je to bilo važno, to jest nisi mogao ili smeo da se odvažiš i snimiš stvari koje posle ne možeš i da izvedeš. Što se tiče mog doživljaja sveta, na mnogo više pitanja danas nemam odgovor, nego što je bilo u to doba. Ali to valjda dolazi sa iskustvom, ono te uči da ne pogrešiš, ali te i sputava da se odvažiš.

Mnogo se oduvek raspravljalo o duhovnoj dimenziji ove ploče – da li je ta religiozna konotacija bila i doslovno uzdizanje pravoslavne vere, ili je to ipak bila pre svega bitka protiv socijalističkih predrasuda, tabua, zabrana, ograničavanja…?

U mnogim pesmama na toj ploči postoji jedno osećanje da se nebo i zemlja dodiruju, i mnogi stihovi se toga dotiču. U pesmi “Moja si” postoji trenutak pravoslavnog pojanja, ali se u “Odbrani” pojavljuje Isus, nevezano od pravoslavlja ili neke druge konfesije. A u pesmama “Nemo”, ili “Hajde, sanjaj me, sanjaj” ili “Poslednji dani” ili “Kenozoik”, svuda je tu nebesko u stvari ljudsko. Lično. Tako da – da, meni bar je bilo važno da se pravoslavni motivi nađu na ovoj ploči, jer je u arhetipskom smislu pravoslavlje skup obreda, koji su deo naših zajedničkih prošlosti – ali ova ploča nije bila misionarska, mada je svakako ostvarila i takav uticaj.

Što se tiče zabrana, mnogo toga je tada bilo zabranjeno, bili smo srećni kada se pojavi bukvalno reč koja do tada nije smela zbog cenzure ili autocenzure. Danas može da se napiše ili pročita sve što vam padne na pamet, u Titovoj Jugoslaviji to je bilo jedno veliko Nemoguće.

Da li su postojale razlike u razmišljanjima tim i drugim povodima unutar benda? Jeste li pružali otpor jedni drugima tokom rada ili je album nastajao u atmosferi tolerancije i apsolutne uzajamne podrške?

Postojale su razlike, borba, ubeđivanje, otpori. Rezultat je bio plod kompromisa, često. Ali, iz ove perspektive mi se čini da je to bilo dobro, koliko god da me je tada nerviralo.

Kako je uopšte iznutra izgledao kreativni proces koji je doveo do finalnog izgleda albuma?

Pesme su bile nedovršene kada smo ušli u studio, kao da ste slikali nečiju figuru i krenuli samo od skeleta, a onda je trebalo naslikati sve ostalo, mišiće, kožu, odelo. Bitan je bio i trenutak kada pesma dobija tekst, jer su često u nastajanju postojala samo dva-tri stiha koji su se ponavljali. Nedavno sam slušao neke Dilanove nezavršene pesme i vidi se isto to, par stihova, okvir. Baš me je to bilo iznenadilo, mislio sam da je on odmah završavao sve. Na primer, pesma “Moja si” nije imala tekst. Ja sam ga napisao jedne večeri i sutradan ga doneo. Odjednom je crno-bela pesma dobila boju, a onda je na osnovu stihova i muzika dobijala više drugačijih slojeva. Srećom je bio ograničen broj kanala koje je bilo moguće snimiti, inače bi bilo preterano mnogo zvukova. Tehnologija nas je stvaralački ograničavala.

Opiši nam ukratko Beograd u tom periodu s početka 1980–ih, zaključno sa izlaskom albuma “Odbrana i poslednji dani” – koji utisak je danas u tvom pamćenju najdominantniji?

Nekako mi je mnogo više ličio na onaj grad koji volim i znam. Možda je to samo nostalgično, ali danas je Moj Beograd samo jedan mali Beograd u velikom gradu, za koji ne znam ni da li se tako i zove. U tom Mom Beogradu osamdesetih je sve bilo nekako ličnije, na svakom koraku sam u gradu sretao ljude koje znam, sve su vizure, čak i one sa razglednica, bile deo mene. Mnogo malih, sićušnih kuća, zaleđen dah zimi, pogačice, važne knjižare, drugi program TV Beograd itd. Malo saobraćaja. Bitni ulazi i haustori – lična erotska i romantična mapa grada.

A kako je izgledao Zagreb i gradovi u Jugoslaviji u kojima ste gostovali? Jesu li se primećivale razlike u senzibilitetima, zvučnoj slici tih “novotalasnih” mini–scena, da li je postojalo nadmetanje, možda čak i neka surevnjivost među vama ili je cela generacija bila između sebe srdačna i predusretljiva?

Zagreb je bio inspiracija, nešto drugačije, a u svojoj zemlji. Drugačiji govor, devojke, prijatelji. Novotalasna scena pitomija nego u Beogradu, tamo nije bilo SKC-a koji je kod nas radikalizovao stvari. Postojao je Jugoton koji je za sve značio posao. U Beogradu SKC, TV Beograd i Džuboks, a tamo Jugoton, Kavkaz i Zvečka i Start. Objektivno, da nije bilo te Bg-Zg interakcije, sve bi bilo manje zanimljivo i pitanje je šta bi se na kraju uopšte i dogodilo.

Šta se dešavalo oko vas u to vreme? Da li je neko iz političkih ili crkvenih struktura pokušavao da vas kontaktira? Da li se nešto uzburkalo na temu novih ideja istaknutih na ploči “Odbrana i poslednji dani”?

Ja bih rekao da jeste, i čini mi se da je zapravo to trajalo i tada i sada. Mnogo se i o toj ploči i o drugim koje smo napravili govorilo i raspravljalo, naravno ne uvek i obavezno pohvalno. Ali danas nema sumnje – kada čujem koliko je ljudi pominje u kontekstu svog razvoja ili definisanja pogleda na svet, jasno je da je imala uticaj mnogo dublji i trajniji nego što je bilo ko od nas ili oko nas mogao i da pretpostavi. A što se tiče kontakata – ne sećam se da nas je neko kontaktirao. Sećam se samo da smo bili jedini bend koji nije dobio neku omladinsku nagradu, koje je dodeljivao Savez Socijalističke Omladine i u Srbiji i u Hrvatskoj. Ono: Sedam sekretara SKOJ-a ili sličnih naziva. Svi ostali bendovi od značaja su ih dobili, mi smo bili ili manje značajni ili manje zaslužni.

Da li ti je već tada bilo jasno da je ovim albumom okončana jedna era i da će se ogromne promene desiti U SFRJ i u svačijem malom ljudskom životu?

Ne verujem da je ovaj album okončavao jednu eru, ali znam da je koincidirao okončavanju jednog perioda. Da je bilo sreće, SSSR bi se raspao malo kasnije ili se ne bi raspao uopšte, pa bi zanimanje za demokratizaciju Jugoslavije bilo mnogo veće. Ovako smo ispali nevažni baš kada smo mogli da budemo najvažniji. I tako smo ušli u period koji je odredio sve naše male živote i koji će se u udžbenicima istorije zvati “vreme ratova za jugoslovensko nasleđe”, koji je počeo tada i traje još i danas.

Kada si prvi put shvatio da će doći do rata između nekadašnjih Republika i ljudi u njima?

Nisam to uopšte shvatao dok nije počelo. Posle Idola smo za Jugoton snimili ploču “Poslednja mladost u Jugoslaviji”. Inspiracija za naslov bila je knjiga vajmarskog pisca i socijaliste Ernsta Tolera, “Jedna mladost u Nemačkoj” – knjiga se završava Hitlerovim dolaskom na vlast. Mi smo hteli da naslov bude još jači, pa smo umesto “Jedna mladost” rekli “Poslednja mladost”. Ali, osim da je mladost poslednja, nismo bili svesni šta dolazi posle.

Jesi li do nekog trenutka verovao da muzika “novotalasne” Jugoslavije možda može da poveže ljude i nadvlada ludilo? Kada je usledilo otrežnjenje?

Apsolutno sam to mislio, za nas je tako bilo i imao sam utisak da je i uticaj koji svi ostvarujemo veliki. I jesmo, zapravo, mislim da je to bilo tačno. Ali nije bilo mnogo duboko, samo pena na površini. Lako se raspršilo kada su dunuli neki moćniji vetrovi od onih koje stvaraju pesme.

Da li je period “novog talasa” bio nagoveštaj da Jugoslavija može da se preuredi i promeni na demokratski način?

Moram da kažem da mislim da jeste. Samo mi nismo razumeli, u vreme kada smo mislili da nema politike već samo alternative politici, da se neki drugi mladi ljudi vrlo ozbiljno bave politikom u okviru republičkih komunističkih partija i da spremaju veliki raspad i veliko preuređenje granica, para i uticaja. U našem alternativnom svetu cvetala je sloboda i budućnost. U stvarnom je sve bilo realnije, istinitije i surovije. Pa i mi sami.

Da li i ti misliš da je “Odbrana i poslednji dani” najbolji album jugoslovenske rok muzike i zašto?

Mislim da spiskovi i redosledi nisu mnogo važni, mada su ovoj ploči pomogli da postane istorijski relevantna. Ali, nadam se da nije suviše pretenciozno ako navedem par stihova sa te ploče koje sam tada napisao:

“Hajde, sanjaj me, sanjaj,
Vidiš me kao da nisi tu,
Reči koje ću naći
U tvom su vremenu.”

U nečijem vremenu je “Odbrana” najvažnija ploča, a u nekom drugom vremenu i ne postoji.