Američki saksofonista Beni Golson 24. oktobra u pratnji beogradskog Big benda RTS-a otvoriće 22. Beogradski džez festival. Za četiri dana, koliko traje festival, domaća publika će na tri lokacije u gradu imati prilike da čuje brojne džez muzičare iz Amerike i Evrope. Glavna zvezda ovogodišnjeg festivala biće Džon Skofild koji će nastupiti sa svojim triom. Pojaviće se i Džon Hasel i Marifa Strit (SAD), Dejv Daglas kvintet (SAD), Bojan Zulfikarpašić i drugi. Ono što ovaj festival razlikuje od prošlogodišnjeg jeste činjenica da će se program odvijati u više gradskih prostora (Kolarac, Dom omladine, Bitef art kafe), zbog čega će Beograd zaista biti "grad džeza", kako glasi i moto predstojećeg festivala.

Prema rečima organizatora, koncept festivala zamišljen je tako da u nekoliko dana beogradskoj publici predstavi ono što je novo i aktuelno u svetu džeza, sa posebnim naglaskom na autorskom radu. Cilj je, kažu, da se povrati tradicija starog beogradskog džez festivala i uspostavi koncept koji će svojim kvalitetom i autentičnošću moći da parira evropskim. Međutim, interesantno je da osim Big benda ove godine ne učestvuje nijedan domaći džez sastav. U Udruženju džez muzičara Srbije smatraju da postoji nejednak tretman domaćih u odnosu na strane muzičare koji datira od prošlogodišnjeg festivala. Prema njihovim rečima, to se odnosi na kasne termine nastupa, neadekvatne sale i niske honorare koji su kasnili. "Zašto bi naša scena trpela drugačiji tretman? Naši džez muzičari jednako su dobri kao strani. Možda nemaju tako dobar marketing, ali kvalitet svakako imaju. Ako smo mi iz Big benda i Jovan Maljoković letos mogli da nastupimo na Montre džez festivalu, ako su mnogi naši bendovi nastupali svuda po svetu i dobili fantastične kritike, ne vidim razlog za ovakvu situaciju. Teško je pronaći adekvatan uzrok, osim neodgovornosti organizatora. Čisto sumnjam da bi i Big bend učestvovao da ne prati Beni Golsona", navodi Ivan Ilić, predsednik Udruženja. Marko Đorđević, koji svira trubu u Big bendu, takođe smatra da u našoj zemlji postoje talentovani muzičari, ali da im se ne pruža dovoljno prostora ni mogućnosti da se iskažu. "Živeo sam 12 godina u inostranstvu i bio sam na mnogim evropskim festivalima. Svi oni neguju i podržavaju domaću scenu što ovde, nažalost, nije slučaj. Teško je u ovakvoj sredini napraviti neki projekat, plasirati ga i očekivati da odmah zaživi", zaključuje Đorđević. S druge strane, umetnički direktor festivala Vojislav Pantić ističe značaj autorskih projekata kojih, po njegovom mišljenju, u Srbiji još uvek nema dovoljno: "Mi želimo da prepoznamo ono što je u Srbiji najbolje i to predstavimo na festivalu, posebno ukoliko bend ima novi album sa autorskom muzikom, kao što je to prošle godine bio slučaj sa sastavima Vlade Maričića i Bare Božanića".

ODUMIRANJE: Prošle godine na festivalu predstavljena su dva domaća projekta, Romano cubano Vlade Maričića i Uspomene Bate Božanića iz 2004. godine. Kao ilustracija slabe džez produkcije u Srbiji jeste podatak da je u 2006. godini izdat samo jedan album, dupli CD Jovana Maljokovića u izdanju PGP RTS-a (komercijalni Zauvek i album sa džez muzikom Laver men). Ako se zanemare retki pojedinačni primeri u novijem džez izdavaštvu, može se zaključiti da je PGP RTS zapravo jedina izdavačka kuća u Srbiji koja je konstantno i uporno objavljivala izdanja iz oblasti džez muzike. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina to su uglavnom bila licencirana izdanja stranih džez muzičara, ali i pokoji domaći projekat. Danas, stanje je još lošije, pre svega zbog teške finansijske situacije, ali i zbog činjenice da džez muzika nije naročito isplativa za izdavače. U međuvremenu je praksa objavljivanja licenciranih izdanja stranih džez muzičara u potpunosti ugašena, čime je srpska publika lišena mogućnsti da bude u toku sa aktuelnim svetskim tendencijama.

Koliko smo daleko od ostatka Evrope govori i podatak da se u Danskoj godišnje objavi preko pedeset novih džez naslova dok u Italiji čak sto mladih džez muzičara objavi album. Na ovom mestu dolazimo do uvek aktuelnog pitanja državne brige o visokoj a često neisplativoj umetnosti kojoj ova muzika, bez svake sumnje, pripada. Tokom 2006. godine Ministarstvo kulture Republike Srbije izdvojilo je ukupno 2,5 miliona dinara kako bi podržalo realizaciju pet srpskih džez festivala. Reč je o festivalima u Beogradu, Nišu, Pančevu, Kanjiži i Kosovskoj Mitrovici.

Treba napomenuti i inicijativu za osnivanje Balkan džez centra iz 2002. godine čiji je idejni tvorac bio naš istaknuti džez umetnik Stjepko Gut, a koju je takođe podržalo Ministarstvo kulture. Osnovna ideja ovog projekta bila je stvaranje Džez centra kao mesta okupljanja mladih muzičara gde bi imali priliku za obrazovanje, razmenu iskustava i ideja.

Krajem osamdesetih u Beogradu je postojalo petnaestak klubova koji su stalno ili povremeno imali džez program na repertoaru. Pored tada popularnih ("Jazbina", "Plato", "Filmske novosti"), džez se od 1976. godine svirao i u Domu omladine koji je bio na budžetu grada. Danas postoje jedan ili dva kluba u gradu sa dva miliona stanovnika. "Džez klubovi su od strane države tretirani isto kao i kafane sa narodnom muzikom. Jedini kriterijum po kome se prave programi je koliko se pića zavrti na šanku. Opstajanje džez klubova pitanje je ludila, ali i tvrdoglavosti njihovih vlasnika. Zbog toga su se mnogi ugasili", kaže za "Vreme" Branko Marković, džez muzičar. Postoji inicijativa Udruženja džez muzičara Srbije da se osnuje klub koji bi finansirala upravo država i koji bi zato opstao nezavisno od isplativosti poslovanja.

NEFORMALNA MUZICIRANJA: Globalni trend je da se džez muzika iz klubova sve više seli u koncertne dvorane. Ni Srbija u tom smislu nije izuzetak, budući da zvuci džeza sve više dopiru sa bina brojnih lokalnih džez festivala. Budućnost ovih festivala višestruko je značajna za razvoj i opstanak srpske džez scene. Pružajući publici mogućnost da čuje i vidi kvalitetne džez koncerte, a mladim muzičarima da kroz nastupe ostvare neophodne kontakte sa stranim džez muzičarima, lokalni festivali predstavljaju budućnost srpskog džeza. Činjenica da publika u Valjevu, Nišu, Novom Sadu ili čak Kosovskoj Mitrovici može slušati kvalitetan džez utoliko je značajnija jer se suprotstavlja opštem trendu beogradizacije Srbije.

Ono što daje najveću čar svakom festivalu jesu "džem sešni" koji se odvijaju posle svakog programa. Oni za muzičare imaju veliku važnost, jer otvaraju mogućnost susreta i razmene ideja i znanja sa gostima iz inostranstva. Ta "neformalna muziciranja" dovodila su često do ozbiljnih muzičkih rezultata. "Dobro je da dolaze strani muzičari. Jer kad publika vidi nas i njih zajedno na sceni, zna da smo u stanju da ih pratimo. A ta kulturna razmena je važna, jer je ona izvoz naše kulture. Ne postoji bolja, časnija i razumljivija promocija nego kroz umetnost", navodi Vlada Maričić, pijanista. Na predstojećem festivalu predviđeno je da se "džem sešni" odvijaju posle ponoćnih koncerata u Bitef art kafeu. "Nakon koncerata instrumenti će ostajati na bini, tako da će moći da svira svako ko bude želeo. Očekujemo puno muzičara zainteresovanih da do jutra zabavljaju publiku u ovom neformalnom i spontanom delu programa", dodaje Vojislav Pantić, umetnički direktor festivala, i najavljuje da će osim 20 učesnika iz Big benda RTS-a na "džem sešne" biti pozvano još nekoliko istaknutih domaćih umetnika, kako bi se, ukoliko to budu poželeli, pridružili gostima na "džem sešnima". " Samo u Beogradu se može desiti da publika u pola solo deonice pozdravlja muzičara salvama aplauza, ili da čuveni američki saksofonista Dejvid Marej u tri ujutro na sešnu čuje jednog od braće Banovića i poželi da ode do hotela po svoj saksofon da bi im se priključio na sceni", dodaje Pantić.

Većina naših eminentnih džez muzičara školovala se u Evropi i Americi. Kod nas još uvek ne postoji džez akademija ili odsek za džez muziku pri Muzičkoj akademiji. U muzičkoj školi "Stanković" postoji već 15 godina odsek za džez muziku, ali oni koji žele da nastave obrazovanje, moraju da odu u inostranstvo. Stipendija koju dobiju nedovoljna je da pokrije sve troškove školovanja. Ivan Ilić, dirigent Big benda koji se školovao na Berkliju, misli da postoji veliki strah domaćih muzičkih pedagoga da se susretnu sa džezom jer ga dovoljno ne poznaju. "Ranije možda i nije bilo kadrova, ali danas ih sigurno ima. Svi oni su se školovali u inostranstvu i tamo dokazali da su vrsni muzičari. Mladi bi od njih mogli puno toga da nauče."

Jedan od mnogih koji bi se rado prihvatio profesorskog rada jeste Marko Đorđević. On je svoje školovanje započeo u Gracu, a nastavio u Minhenu. Nakon šest godina vratio se u Srbiju sa željom da svojim znanjem i iskustvom doprinese džez sceni, ali za to nema priliku. "To je realnost ove zemlje, ne samo u ovoj profesiji. Zašto svi cene svoje ljude a mi ne, posebno je pitanje. Ljudi se ovde plaše promena, onoga što je nepoznato", zaključuje Đorđević.

DŽIMI HENDRIKS JE ŽENA: Priča o srpskoj džez sceni ne bi bila ispričana do kraja bez mnogobrojnih džez umetnika iz Srbije koji su svoje karijere izgradili u inostranstvu. Pored već proslavljenih džez internacionalaca Duška Gojkovića i Stjepka Guta svakako treba pomenuti i mlađe muzičare poput beogradskog pijaniste Bojana Zulfikarpašića (Bojan Z), koji od 1988. godine živi i radi u Francuskoj. Bojan Zulfikarpašić je takođe i aktuelni dobitnik nagrade za najboljeg evropskog džez muzičara, a beogradska publika imaće priliku da ga vidi u okviru ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala gde će nastupiti sa svojim triom. Osim njih, u Americi su značajne karijere ostvarili pijanisti Mikan Zlatković i Miloš Krstić, kao i džez gitarista mlađe generacije Rale Mićić. Mićić je ove godine u Njujorku objavio album pod nazivom Serbia na kojem se kao gost pojavljuje i poznati američki trubač Tom Harel. Saksofonista Jovan Maljoković podseća da se u Beču, u najpoznatijem džez klubu održavalo "Sedam dana srpske muzike". "Nastupilo je četrnaest naših bendova, svako veče po dva. Organizaciono i finansijski bilo je na najvišem nivou. Publika je bila oduševljena. Doživeli smo ovacije. To je dokaz da srpska muzika ima proboj u svetu." Veliki uspeh van granica Srbije ostvarila je i mlada beogradska bluz umetnica Ana Popović, o kojoj je ugledni magazin "Džez njus" napisao: "Džimi Hendriks je žena – njeno ime je Ana Popović." Vlada Maričić, pijanista, objašnjava da je na svim nastupima u inostranstvu nailazio na ovacije i šok "zato što ljudi ne očekuju da je Srbija nešto fino i sofisticirano. Jednom sam pokazao fotografiju na kojoj piše: ‘Džez orkestar trgovačke omladine Šapca osnovan 1938 godine’, na kojoj je moj deda sa violinom, pored klavira i bubnja. U Austriji su mi tražili da je umnože, nisu mogli da veruju", priča naš sagovornik.

Nekoliko proteklih decenija u svetskom džezu obeležila je snažna tendencija kombinovanja različitih etno-motiva i klasične džez muzike. Ovaj trend nije zaobišao ni Srbiju a veliki broj muzičara svetsku slavu stekao je upravo na tragu ovih muzičkh strujanja. Ipak, postoje različiti stavovi oko toga koliko je etno-džez zaista "nova krv" džeza a koliko je zapravo reč o "poseljačivanju umetničke muzike". Kako bilo, najveći broj džez izdanja koja su proteklih godina u Srbiji ugledala svetlost dana upravo su bila iz oblasti balkan-džez eksperimentisanja. Pionirske korake u ovom pravcu napravio je Lala Kovačev sa svojim projektom Balkan impressions. Jovan Maljoković smatra da je Lala Kovačev uneo balkansku muziku u džez. "Mi smo zajedno svirali u svetu i bili smo atrakcija." Od muzičara mlađe generacije veliki uspeh u oblasti etno-džeza postigao je Bojan Zulfikarpašić dok se u Srbiji ovom vrstom džez muzike uspešno bave Vasil Hadžimanov, Jovan Maljoković i Vlada Maričić.

Posle petnaest godina, po drugi put, Beogradu je pružena prilika da pokaže da li je zaista grad džeza. Možda će u bliskoj budućnosti reči premijera Koštunice da "ko ne razume trubu, ne razume ni Srbiju" dobiti novi smisao…