Drama Radnička hronika Petra Mihajlovića je u trenutku kada se pojavila, a to je bilo 2009. godine (pobednik na anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za novi domaći tekst), donela novu temu u naš teatar, a to je sudbina radnika. Istina je da smo i pre toga imali predstave i dramske tekstove o sudbini gubitnika tranzicije, ali su ti junaci bili žrtve rata, droge, tuge i uopšte svakovrsnog beznađa i nesnalaženja. Ovo je bio, ako me pamćenje ne vara, prvi dramski tekst koji je direktno apostrofirao radnike kao glavne gubitnike tranzicije (kasnije će se pojaviti tekstovi i predstave Radnici umiru pevajući, Da nam živi, živi rad, Pad…). Mihajlović prikazuje radnike u situaciji koja je u to vreme (prva decenija 21. veka) bila česta medijska slika. Radnici jedne bezimene fabrike su u dugotrajnom štrajku. Oni pokušavaju da oteraju direktora štetočinu, spreče rasprodaju firme, pokrenu proizvodnju i dobiju adekvatnu zaradu za svoj rad. Faze štrajka su: pobuna u firmi i rasprava sa direktorom, blokada prometne ulice, zatim štrajk glađu i na kraju, u momentu totalnog očaja, odsecanje prstiju. Sve ove situacije su nam poznate iz različitih medijskih objava i zbog toga ovaj komad ima ponešto od "arome" dokumentarne drame, čemu doprinosi i fragmentarna i pomalo razlivena struktura komada.

Mihajlović u komadu pravi dramsku analizu položaja radnika na makro i mikro planu. On uviđa paradoks: ljudi u ovim socijalnim sukobima nemaju identitet, iako svaki akter ima specifičnu ličnu dramu. Radnici se razlikuju samo po godinama staža i po broju (prvi radnik, drugi radnik…), te je svako od njih savremeni everyman. "Ostala lica", po predlogu pisca, mogu da igraju isti glumci koji igraju sedam radnika. To je zato što je zajednička crta svih lica da ne razumeju situaciju u kojoj su se našli. Razlikuju se po načinu na koji je ne razumeju, a "načini" zavise od društvene pozicije u datom sukobu: građani štrajkače doživljavaju kao prepreku (barikadu) na putu; političari pregovaraju sa radnicima da bi izvukli medijske poene za sebe; članovi porodice se samo interesuju hoće li biti para; radnički bunt i solidarnost se istope ako se pojavi i najmanja nada za najmanju ličnu dobit pa bili to i ‘ladno pivo i mogućnost sitnog dobitka u kladionici… Sve ovo zajedno sa blagom dozom humora daje jednu u suštini sivu, ali realnu sliku stanja stvari na terenu, koja nas spasava od sentimentalizma prosečne socijalne drame. Kraj komada podseća na kraj De Sikinog filma Čudo u Milanu: tamo skitnice uzleću u nebo, a ovde radnici ostvaruju san o oživljavanju proizvodnje. Pisac zatim pravi još jedan zaokret i vraća Radnika u "realnost" kao grobara sopstvene društvene klase. Poslednji radnik nam pripoveda kako je zadovoljan jer je konačno došao do penzije – kraja, a na kraju je groblje i mi kao nemi svedoci. Mi koji ćutimo dok gledamo svakodnevne socijalne drame u realnom životu, mi koji okrećemo glavu, menjamo TV kanale i pravimo se da imamo preča posla sve se nadajući da će radnička sudbina mimoići nas. Hoće li?

Reditelj Veljko Mićunović i dramaturg Slobodan Obradović su, čuvajući celinu dramskog teksta, napravili fini štrih zahvaljujući kome su iz drame uklonjeni delovi teksta koji je vezuju za kontekst pre 2012. godine. Takođe, oni su prihvatili autorovu sugestiju da sve likove igraju glumci koji igraju radnike, čime je postignuto osećanje da niko nije izuzet iz priče i da je sve to oko štrajka jedna zajednička brutalna društvena igra u kojoj možda možete da promenite ulogu, ali ne i igru. Scenografkinja Marija Kalabić je na scenu prenela prizor iz stvarne rasturene fabriku u Subotici (musavo sivi prostor omeđen prozorima sa crnim, gvozdenim ramovima karakterističnim za fabričke hale iz doba socijalizma). Kostimograf Marko Marosiuk je kostimom pokazao bezličnost odevanja karakterističnu za siromašne pripadnike starije generacije koji su akteri Radničke hronike.

Prva scena predstave je izuzetno energična. Glumci i glumice (Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović) brzo se smenjuju na poziciji direktora koji predstavnika radnika pokušava da odgovori od štrajka, dok radnik uporno ponavlja kratak tekst koji je naučio. U drami je ovo skoro realistična scena, a u predstavi je čitav tekst sveden na suštinu i igra se bazira na brzom ponavljanju teksta sa varijacijama koje unosi svaki glumac. Time su postignuti intenzitet, napetost i osećanje da se ista situacija ponavlja na mnogo mesta. Scena sa blokiranjem ulice je duhovito rešena. U predstavi sedam glumaca prave od svojih tela skulpturu po ugledu na čuvenu sliku Sloboda vodi narod Ežena Delakroa, a jedan glumac igra sve gnevne prolaznike. Tekst je ponovo sveden na suštinu, a radnja na sceni nosi fizičku napetost koja dobro odražava napetost radnika na barikadama, težinu njihove situacije i sudar njihovih ideala sa banalnom potrebom građana da slobodno prolaze ulicom kroz barikade tj. živu skulpturu. Naredne scene koje su ispovedne i/ili slikaju život u radničkoj porodici nisu rešene na ovaj način, već su raspričane, gotovo verističke (u jednom trenutku se na sceni jede pravi pasulj). Zato predstava gubi na prvobitnom zamahu, postaje razlivena i deluje predugo. Tenzija ponovo raste na kraju predstave – scena odsecanja prsta, koja je rešena simbolički. Glumci trče sve brže i brže ukrug, nemoćno i besno udarajući o stakla fabričkih prozora ostavljajući pritom crvene tragove. Ovo trčanje je dramatično jer svedoči o očaju i nemoći ljudi da izađu iz začaranog (nametnutog) kruga. U narednoj sceni (san o novoj fabrici) glumci sede obnaženi posle trčanja i mažu se crnom bojom, podsećajući na nekadašnje garave radnike udarnike ili (sada) spaljene ljude. A onda sledi "poentiranje" u vidu efektne završne scene u kojoj radnik koji je ostao poslednji, baca u raku (tj. na prozorska stakla) zemlju dok priča kako je konačno uspeo da poveže staž za penziju i da će uskoro biti kraj. Ritmičko udaranje zemlje o stakla nekadašnje fabrike deluje strašno i tužno jer se svi osećamo zatrpani.