“Everybody knows what’s going on in the world, I don’t even know what’s going on in myself” (“Svi znaju šta se zbiva u svetu, ja čak ne znam ni šta se zbiva u meni”) – tako glasi jedan od stihova “ikoničnog” hita Slow Motion Replay znamenitog Meta Džonsona i benda “The The” s kraja prošlog veka, a tu “rimu” mogli bi u naletima (naravno, neželjene) iskrenosti mirne duše i po sijaset osnova da pevuše ključni akteri i četvrte, završne sezone serije Naslednici (Succession), definitivno najboljeg naslova tog tipa iz kataloga HBO-a. Naime, sasvim očekivano sa tačke upućenih i na prvom mestu gorljivih poštovatelja ove vrsne i rasne dramske serije, događanja i u ovoj oproštajnoj sezoni zadržala su se pod onim motivskim kišobranom egzistencijalističke i identitetske nedorečenosti naoko srećno skućenih junaka, te sasvim jednostavne i jednostavno koncipirane priče, a kao nekakav brzopotezni zajednički mentalitetski sklop ili barem zajednički sadržatelj na tom planu mogla bi da posluži i sintagma “metafizičko bunilo”.

Ako je uopšte i potrebno pojašnjavati i naglašavati tako nešto (jer Naslednici su serija na koju je u sklopu sveukupne serijske ponude ipak teže tek “naleteti”, budući da ona naprosto iziskuje brušenu gledalačku usredsređenost i nepomućenu gledalačku pažnju), Naslednici se i u ovih, dakle, finalnih deset epizoda kreću u sferi dobro znanog i utabanog; epizode nove sezone donose nov krug podmetanja i nadgornjavanja porivom za dominacijom zakrvljenih srodnika, pride okovanih jalovo ciničnim svetonazorom. Bitka za dominacijom nad konkurencijom, ali i unutar tog porodičnog kruga nastavlja se, te pred gledaoce u jedan od prvih/udarnih planova iznova izbija ta učinkovito u dramski štih udenuta klaustrofobičnost sveta u kome se kreću, gde onda bezizlaznost, kao nepogrešiv okidač sveprisutne i nepremostive egzistencijalne mučnine, takođe caruje. Ključna četvorka i ovog se puta silno upinje da zadobije kakav-takav (pa bio on i krajnje upitan, možda izvitoperen) dokaz preko potrebne ljubavi okrutnog i autoritativnog oca/patrijarha, i samog zaigranog na tom polju sebičluka i snažnog instinkta za samoodržanjem i porivom da se zadobije bilo kakav “pečat” valjanosti, smislenosti i osobenosti. Na koncu treće sezone odbačena trojka (Šiv, Kendal i Roman) naći će se ponovo u gladijatorskom ringu svih protiv svih, sa svim mogućim sredstvima bespoštedne borbe, kako to, uostalom, zakoni društvenog darvinizma i nalažu, namereni da sačuvaju bogatstvo, diskutabilan značaj u očima oca (koga bismo mirne duše mogli označiti i odrednicom pukog hromozomodavca), kao i pravo na beskrajnu igru ionako možda sasvim eluzivne krajnje svrhe; time su Naslednici i u ovom naletu stigli do kote te, bezmalo pa antički obojene i dramatične univerzalnosti, pri čemu gledaoci stiču i utisak da se na izvestan način u njihovim glavama metaforički zapravo nikada nije završila ona čuvena faza prvobitne akumalacije kapitala. S tim da narečeni kapital i ovog puta ima sasvim drugačije značenje nego što je uvreženo; pomenuti naslednici su i u novih deset epizoda (od kojih ona završna ima minutažu celovečernjeg filma) nepovratno usidreni i opsednuti idejom neprekidne borbe za, reklo bi se, davnih dana još zagarantovan, bezbolan opstanak, a gde im takvo trvenje, međusobno i sa okruženjem, a i sa, gle čuda, ionako ravnodušnim svetom ionako nije neophodno.

Pošteno bi bilo onda reći da Naslednici u ovoj, oproštajnoj sezoni u biti ne donose ništa sasvim novo i neviđeno (čak i kada se dragovoljno oročimo na prikazano u prethodnih 29 epizoda ranijih sezona); ali upravo je u tome jedna od nosećih čari ovakve postavke u viđenju i izvođenju ponajpre kreatora serije, Džesija Armstronga. S druge strane, teško da je iko od “poklonika” očekivao išta iole prevratničko, pa čak i u aspektu semantičko-leksičkih specifičnosti govora junaka, jer Naslednici istrajavaju na onome što se zbiva i što je moguće oneobičiti i unaprediti u dimenziji određenoj pitalicom “kako”, dok plan sadržaja (ono što obično označavamo sa “šta” i “ko”) i ovog puta donosi očekivano i, to se lako može priznati, potrebno sa tačke gledišta konzumenata, odnosno, gledalaca. Novi zamajac je ovde ukorenjen u viđenom u prethodnoj sezoni, preciznije u njenoj završnici, pojavom investitora – odveć relaksiranog i prevrtljivog Skandinavca, te činjenicom da je ljubljeno-prezreni patrijarh i formalno odbacio svoje troje čeljadi, nepopravljivo zagledane u magnetizam beskrajnog boja za nadmoć i spoljašnje potvrde negde zaturene (samo)vrednosti. Ovde se može zastati i na tački poštenja (pa stizala ona i sa adrese osvedočenih ljubitelja i poštovatelja ovog vrhunskog serijskog rada, bez daljnjeg, najkvalitetnije iole novije dramske serije) i izneti sud da je ova sezona bila i donekle označena pometnjom i izvesnim nesigurnostima, da, recimo, šesta, sedma i osma epizoda ostavljaju impresiju izvesne nesigurnosti u blažim i bleđim naznakama i tragovima, a da šesta epizoda čak očitava i nekoliko dokaza upadljivije kupovine vremena, gde gorepominjana klaustrofobičnost bivanja i delanja u toj svojevrsnoj čvrsto omeđenoj vremenskoj petlji života u vidljivom lupu postaje previše očigledna, pa onda i problematična. Srećom, to se lako i skladno uklapa u širu celinu, gde je možda bilo i nužno i neizbežno svesno usporiti i tapkati u mestu pre nego što u žižu nahrupi ta burna, silovito dramatična, čak i frenetična poenta u vidu završne dve epizode kao maestralne kulminacije svega do tada prikazanog i pripovedanog. Sve navedeno i ovog puta ide u pratnji vrhunske glume, vrtoglavo precizno napisanog scenarija, u kome se rafalno nižu replike date u minuciozno iznijansiranim jezičkim registrima i varijetetima, brižljivo odmerenim svakom od likova koji ih izgovaraju, podosta ciljano ružne i neugledne odeće, te i dalje povremeno iritantne, drhturave slike, date u brojnim hitrim zumovima i sinkopama, dakle, u poznatom maniru…

Kako verzirani dobro znaju, Naslednici su od početka, između i povrh mnogo toga drugog, bučna i jetka oda sveopštoj faličnosti i sveta i ljudske prirode, a autori su tu mustru zadržali i nastavili i u ovom, mudro tempiranom zaokruženju priče o samoizabranom paklu na čijim se nimalo tihim vatrama dobrovoljno peku članovi tajkunske porodice Roj, usredsređene na onu gordongekovsku krilaticu “Pohlepa je dobra stvar” (“Greed is good”), pri čemu je poimanje konkretnijeg vida pohlepe, odnosno, onoga za čime se žudi, tu izrazito ambivalentno. Naravno, upravo izrečeno moglo bi da važi i u slučaju mnogih drugih filmskih ili serijskih priča koje se zbivaju i koje oslikavaju naravi i datosti sveta bogatih i superbogatih, što je, zapravo, nekoliko decenija unazad nepobitno zaseban i samosvojan podžanr, ali Naslednici su na tom putu odmakli znatno dalje – u atmosferi potpunog odsustva iole evidentnije osude pohlepe, solipsizma, beskrupuloznosti, mizantropije… Naslednici zadržavaju zapitanost nad nepopravljivim manjkavostima ćudi onih, koji katkad kao i mi sami, fatumski smešteni s ovu stranu ekonomske relaksiranosti, nemaju poriv da se iole pomnije bave nedostatnostima vlastitih karaktera, barem ne do tačke kada (predugo) ignorisano breme suštinski izlišnih, a svakako krupnih kompromisa i pogrešnih izbora postane preteško opterećenje za one koji su navodno činili sve što su mogli da se taj teret nikako i nipošto ne nađe i na njihovim plećima. U tom i ne samo u tom smislu Naslednici koincidiraju i sa rečima jednog od aktera takođe izvrsne proze Kada prestanemo da razumemo svet Benhamina Labatuta (nedavno prevedene i na srpski – sa španskog prevela Nataša Kovačević, objavila novosadska Akademska knjiga): “Mole me da im pomognem da predvide vetrove i oluje, a mi hranimo vatru koja ih raspiruje. Žele da znaju idealnu putanju kojom će naši projektili stići do neprijatelja, a ne vide elipsu koja nas sve zajedno vuče nadole. Umoran sam od priča kako oficiri govore da smo svakog časa sve bliže pobedi i da nam je kraj rata nadohvat ruke. Zar ne shvataju da se uspinjemo jedino da bismo pali?”

I upravo tako, Naslednici predstavljaju i svečarsku, opijajuću odu o neminovnosti pada, ne nužno lišenog lepote i čari, pa makar u očima onog koji barem u datom trenutku to posmatra sa bezbedne udaljenosti i, samim tim, i ponešto bezbrižnog cinizma iz ugla onog makar do te tačke pošteđenog sličnih iskušenja. A negde u dubini te ipak uočljive idejne i emocionalne pometnje krije se i klica uvek dobrodošle empatije, pa bila ona usmerena i išla na adresu i na račun onih koji je, na uzorku barem u ravni pojavnog i možda i očiglednog, preterano i ne zaslužuju. Eto još jednog ćara od ove odlične i maestralno zaokružene serije – eto nama izgovora da i mizantropija (mimo spoljašnjeg “pakovanja”, odnosno, produkcione nalickanosti konkretno Naslednika kao ipak i televizijskog proizvoda, koji se kao takav ima plasirati uz pomoć poznatog oruđa i uvreženim putanjama, pa i prečicama) ume da bude zavodljiva, te da nije teško pokleknuti pred njenim magnetizmom – i kanda očigledne istine da ljudskom rodu na ovoj tački evolutivne teskobe i nesnađenosti štošta ozbiljno i dalekosežno značajno manjka, a da pritom gledaoci mogu da budu i zabavljeni. Doduše, uz neretka podsećanja na gorčinu, koja nam ionako sleduju, a koja su jedan od najvitalnijih aduta Naslednika od početka i, evo, i ovog kraja, gorčinu uz koju je lako i poneku suzu pustiti – na primer, spoznajom da su ostali i okolnosti uspeli, kao što je to katkad moguće i u slučaju onog poslovičnog klikera, da nepovratno pokvare i ne samo smušenog i naivnog rođaka Grega, u ovoj sezoni označenog i etiketom “normalista”. Ili pak gledajući Kendala Roja, iznova skrhanog i na razmeđi neumitnog i zasluženog, koji kao da, praćen naglašeno razmahanom, orkestarskom varijacijom na dobro nam znanu, osnovnu muzičku temu Naslednika, pogledom u vodu i horizont traži tišinu i spokoj od kojih je istrajno i prestravljeno bežao svih ovih četrdesetak epizoda. A bega (nam) nema, pa nema.