Revoltiran tunjavošću ovdašnje akademske zajednice i licemerjem obrazovnog sistema, nimalo nalik pritki Kembridž–Iton uz koju se prosvećivao, Hju Lori (r. 1959) odbio je da nam se ukaže kao planetarno popularni Dr Haus. Čak je izneverio i očekivanja doajenke neistraživačkog novinarstva M.A. Polak: nije izvodio haus muziku! Doduše, pri početku svoje turneje kroz 16 gradova istočne i srednje Evrope, i pred nama je bio podrugljiv, malo sarkastičan i bezobrazan čak – sve u funkciji predstave – no najviše duhovit, šarmantan i topao. A o njegovoj muzici ćemo, evo, posebno.

Opšte je poznato da ne samo školovane glumice nego i glumci dobro pevaju; osim kad su Kojo, Bjela i naravno Gaga. U tom smislu, Hju Lori (dalje: HL) svoj prosečni glas odlično koristi za šmirglanje i mumlanje, nalik uzoritom Dr Džonu ili etalon kantautoru Rendiju Njumenu čiju će poplavnu Louisiana 1927 izvesti potpuno sam na bini od Obrenovca nedalekog Sava centra, gde je parter popunilo više od 2000 ljubitelja s ulaznicama po 1900-6900d. Čuli su, između ostalog u toj pesmi, da predsednik države dođe postradalima; ono jes’, beše tad prohibicija u SAD pa nije mesečario viski.

Neki glumci čak i spretno sviraju, kao apsolutni sluhista Čevi Čejs (na faksu bubnjao za buduće Steely Dan), ili usni harmonikaš i RnB-ljubitelj Brus Vilis. Tako je HL od malih nogu učio da se naklaviri, potom onako krakat i još nekoliko instrumenata. Dovoljno rano pogodio ga je bluz no srećom nije se zadržao samo na izvikanom urbanom, električnom Čikago-obrascu koji su mnogi njegovi sugrađani pa kasnije sve dalji provincijalci pravoverno deljali do obamrlosti… i neupućenima zaularili ovu muziku predrasudama tuge i dosade. Lorijev put na jug vodio je pravo u Big Easy, u topionicu kultura Nju Orleans, gde su i bluz i džez iskočili iz tiganja. Bluz naslonjen na klavir – zamislite: instrument koji ne može da proizvede blu-tonove! – i duvače; potonje je za Hjuova snimanja aranžirao Alen Tusen (Toussaint). Dodajte tome strastveno bavljenje pesmama, gotovo kao da diplomira(o) socijalnu antropologiju, pa ćete i vi shvatiti da čovek ne mora biti Raj Kuder, Lion Redboun ili (ajde britanski) Džordž Meli, e da bi uživao i podelio sa duhom srodnima.

U međuvremenu, glumac HL uspeo je kao komičar, dokazao se i kao autor/scenarista, pomalo režiser. Studentska prijateljstva i ljubavne veze je teže plagirati, otud mu Stiven Fraj i Ema Tompson, a ‘80-ih se proslavio u TV seriji Crna Guja (Blackadder) kao praznoglavi princ-idiot, i kroz vekove ostao Stanlio mentalno zadriglom naslovnom liku R. Etkinsona. Mnogo epizoda i uloga, 2 video-spota (za K. Buš i E. Lenoks) i 1 roman kasnije (‘96, triler Gun Seller), počinje kao džangrizavi, prodorno inteligentni ćopajući Dr Gregori Haus u seriji House (2004–2012): slava i u Americi, rekordi gledanosti i honorara, silne nagrade i viteštvo… sve za dramu, i bez belog mantila! Štaviše, kao slučajno je na TV više puta demonstrirao svoje muzičarske sposobnosti. I pomogle su mu, kad je usred tog uspeha depresiju trebalo lečiti hobijem/drugom karijerom. Odlični albumi Let Them Talk i Didn’t It Rain (2011. odn. 2013, Warner Bros – Mascom), DVD Live on the Queen Mary 2013, par lepih dokumentaraca tipa going to new orleans, i eto ga kod nas.

Pre nego što je i provirio u inscenirani salon, HL je verovatno 2 minuta pogledao naše TV kanale i zaključio da je patetičnog imbecila preko svake mere, te je svoju glumačku veštinu koristio samo kroz elemente stajaće komedije i dobronamerno cinične žaoke. Uostalom, Dr Smrt je naš (ministar).

Na vreme oslobođen parodiranja onog što zaista voli, Hju je na bogatu bluz-trpezu izneo pre gambo nego pastiš: počeo s Iko Iko i Let The Good Times Roll, da odmah uhvatimo legendarnu drugu liniju njuorlienskog ritma; bilo je plesnih šlagera kao Buona Sera Signorina L. Prime ali i opskuriteta poput I Wish I Knew How It Would Be To Be Free Nine Simon. Uopšte se nije strogo držao svojih izdanja – o kojima ste više mogli da pročitate u prošlom broju Vremena. Momci su uz Lorijevu gitaru ko kvartet iz berbernice izveli Karmajklovu Lazy River, svih 7 članova uigranog i razigranog Copper Bottom benda s njim su pauzirali pijuckajući viski na pozornici, a obe pevačice gotovo da imale više solo-tačaka nego izvrsnih pratećih deonica.

Džin MekLejn zaorala je dubine soula i gospela, posebno u dramatičnoj Send Me To The ‘Lectric Chair, ali uz duh velike Besi Smit neočekivano je prizvana i Bili Holidej kad (mršavija, iz Gvatemale, neretko s gitarama) Gabi Moreno prešla u baladu. U tandemu su, i dvojezično i plesno Hju i Gabi efektno izveli prvi džezirani tango El Choclo/Kiss Of Fire. Uz Lorijevog Vili Diksona (Dejvid Pilč, kontrabas) i bubnjara L. Hermana, (multi)instrumentalisti Vinsent Henri (duvač, uklj. bas-klarinet) i Mark Goldenberg (žičani, i orgulje) su briljirali, kao i još jedna korpulentna crna sestra, trombonistkinja Elizabet Li. Njen grleni, trubački i kornet zvuk naročito je oneobičavao pratnju u nesvakidašnjem dvojcu s Henrijevim bariton-saksofonom. Dramatizacija svirke, aranžmani raspisani kao dijalozi, čak i scenske uloge pojedinaca savršeno su zaokružili narativ i doslovno interpretaciju numera, od šampanjske lagodnosti a la Pink Martini prefinjeno vodeći doživljaj ka orkestru Lenarda Koena.

Da Dr Džon ne bi ostao samo u Wild Honey, posle neizbežnih bugija – HL je jedini pijanista u postavi – smirenje u čuvenoj Such A Night, pa preko 2 sata ubrzano kroz Green Green Rocky Road. Publika ustala, spustila se pred binu, igra sve u 16… Oduševljenje, naravno, i Luizijana-bis koji kulminira u You Never Can Tell Čaka Berija! Zamalo da pređemo u Masni utorak. Doktore, kućo stara!