Atinjani su imali Akropolj i njega.

Ostao je Akropolj.

I možda ne samo Atinjani.

Ostadoše bez jednog od najvećih, bez onog sa kojim je otišla cela jedna epoha. Jedan način razmišljanja i shvatanja sveta. Nikada više (da li nikada više?) svet neće menjati muzika, umetnost.

Eto, zato je bio velik.

Nosio je dušu na dlanu, ljudskost, svoje srce. I bio obdaren od bogova. Možda i sam dar od boga, teodoros.

Preselio se na Jelisejska polja, Mihail, Mihalis, Mikis Teodorakis.

Mikisovi otac i majka upoznali su se u Smirni. Onoj Smirni u kojoj još niko nije sanjao kakva će se katastrofa dogoditi. Jedna od najvećih u Evropi i svakako najveća za grčki narod. Deda po majci bio je čamdžija leti, a obućar zimi. Nikada čovek nije mogao, niti smeo, da bude besposlen. Bili su siromašna, skromna i vrlo pobožna porodica. Odatle je u Mikisa, velikog revolucionara, levičara i komunistu, usađen gen hrišćanina, za koji mnogi koji o njemu govore ne znaju. Da, Mikis Teodorakis je bio veliki komunista i istovremeno, uvek i veliki hrišćanin. U osamdesetoj godini života je na pitanje novinara koje je muzičko delo najviše na njega uticalo, odgovorio da je to Akatist posvećen Bogorodici, zaštitnici Carigrada.

Sa očeve strane, Mikis potiče sa Krita, iz sela Teodorijana, sela u kojem žive Teodorakisi. Potiče od čuvenog Todoromanolisa, velikog kritskog muzičara i svirača lire. Todoromanolis se zvao Manolis Teodorakis, ali ga je ceo Krit znao kao Todoromanolisa. On je Mikisov pradeda. Todoromanolis je bio poznat i kao veliki kritski ustanik i borac protiv Turaka. Lično je ubio Turčina za kog se znalo da je silovao Grkinje. Turske vlasti su ga uhvatile na prevaru i obesile, ali je ostao do danas nezaboravljeni junak.

Po sopstvenim rečima, Mikis je talenat za muziku i virus za politiku nasledio od ovog čuvenog pradede.

Mikisovi otac i majka beže iz Smirne pred sam pogrom, 1922. godine. Sele se na ostrvo Hios, gde se Mikis i rodio 1925. godine. Kako je otac bio državni službenik, stalno su se selili. Mikis je bio usamljeno dete jer nigde nije bilo dovoljno vremena da se steknu prijatelji i pusti korenje. “Sav ukus sreće imam iz porodice, oca, majke, brata, baba i deda. Bilo je tu mnogo ljubavi, radosti, razumevanja, pesme i uvek dobrog raspoloženja. I danas sam srećan što mogu da ih se sećam”, rekao je u autobiografskoj dokumentarnoj emisiji koju su godinama snimali Iro i Jorgos Zgurakis, a štampana je i knjiga 2009. godine u izdanju Arhio Kritis iz Atine.

“SVIRAC” I OTKROVENJE

U mestu Pirgos Ilijas proveo je leto 1939. godine svirajući violinu i komponujući. Bile su to prve njegove kompozicije. Sledećeg leta, porodica je bila u Tripolisu, Mikis je sa nepunih petnaest već bio visok metar i devedeset pet. Vršnjaci su mu se podsmevali. Tako se ponovo zatvara u kuću, sebe, muziku i poeziju. Na veliku nesreću svog oca koji je želeo da Mikis postane advokat. Muzičar je bio “svirac”, a jedina moguća zanimanja bila su inženjer, lekar i advokat.

U Tripolisu se događa i Mikisovo političko “vatreno krštenje”. Udario je jednog Talijana, okupatora, i prvi put je odveden u zatvor. Mučili su ga. Imao je osamnaest godina.

Porodica se preselila u Atinu 1943. godine. “Od svih gradova, najviše sam vezan za Atinu. Zavoleo sam je kao ženu i ne bih je ni za šta menjao”, rekao je jednom.

Logično, Atina je za Teodorakisa bila grad otkrovenja. Tamo je, i to u jednom bioskopu, prvi put čuo Betovenovu 9. simfoniju. Pored tanga, džeza, opere kao i crkvene, kritske i maloazijske muzike koja se pevala u kući, tada ništa drugo nije znao. Betoven je bio kao grom koji ga je udario i koji je učinio da odluka više nije mogla da se menja. Postaće muzičar. Upisuje se u Atinski Odeon, muzičku akademiju, kod profesora Filoktitisa Ikonomidisa. Svi su bili gladni pevajući u horu kojim je Ikonomidis dirigovao. U Atini je tokom rata umrlo, samo od gladi, oko tri stotine hiljada ljudi. U učenju ga je omeo rat. Mikis Teodorakis se uključuje u antifašistički pokret otpora, a 1944. godine postaje član Komunističke partije koja je u Grčkoj bila zabranjena sve do pada hunte, 1974. godine.

Godine 1947. Mikis je uhapšen. U Grčkoj besni građanski rat. Odveden je na ostrvo Psitalija, sa još oko deset hiljada ljudi, komunista i njihovih simpatizera. Ovde su se događale scene užasa. Neviđena mučenja, gladovanje i žeđ. Odatle ih odvode na Ikariju, drugi logor. Uprkos uslovima i užasu, Mikis je tamo prvi put čuo pesmu Kapetan Andreas Zepos, pesmu iz tradicije rembetika, tada još uvek andergraund muzike maloazijskih izbeglica i doživeo drugi muzički šok. Prvi je, da se podsetimo, bio Betoven.

Ovde se ređa niz peripetija, Mikis uspeva da pobegne u Atinu, ali ga posle godine dana ponovo hapse i dovode na Ikariju gde nije više zatekao brojne drugove. U toj tuzi počinje da piše svoju 1. simfoniju.

Godine 1949. situacija se pogoršava i komuniste sa Ikarije prebacuju na zloglasno ostrvo Makronisos.

Malo je zapisa o tome šta mu se tamo događalo. U najvećem broju intervjua i tekstova preskakao je ovu temu. I ne samo kada je u pitanju Makronisos. Nažalost, to najstrašnije mučenje neće biti i poslednje u njegovom životu. Kada je prvi put javno zaplakao dirigujući svoju pesmu Negacija, prema poeziji Jorgosa Seferisa, na koncertu održanom u njegovu čast, u junu 2017. godine na stadionu Panatinaikosa u Atini, Udruženje prijatelja Mikisa Teodorakisa objavilo je na svojoj internet stranici: “Čovek koji nije plakao kada su mu lomili kosti i kada su ga živog sahranili na Makronisosu, kada su ga bacili u septičku jamu na Ikariji, kada su ga odveli na streljanje u Tripolisu, kada je pljuvao krv u Oroposu, čim se završila pesma Negacija, zaridao je, otela mu se nezaustavljiva emocija tuge i radosti, poklekao je. Slamaju se, dakle, i divovi”.

ZAKASNELI PITAGORIN UČENIK

Na tom koncertu je samo u horu bilo više od hiljadu učesnika, ceo koncert je bila Mikisova muzika, a on je bio u invalidskim kolicima…

Vratimo se još koji trenutak na Makronisos. Mikis Teodorakis je bio zatočenik najverovatnije osam meseci. Kao invalida sa pola pluća, sa slomljena tri rebra, potpuno smrskanim kolenom i brojnim ranama, puštaju ga krajem avgusta 1949. godine posle brojnih očevih pokušaja da ga spase. Stiže na Krit. I tamo su ga hapsili i mučili. Majka je zbog toga doživela težak nervni slom. Uprkos svemu ovome, valjda je zato bio pola čovek – pola div, govorio je da ga je i iz ovih muka spasla muzika, umetnost, stvaranje, govorio je da što su vremena teža, to više treba stvarati. Prljavi, gladni, mučeni, zatočeni, ali su pevali. “Pesma je ljubav i hleb.” Uspevao je da na strašnom ostrvu, ljudskom stidu i Hadu, vidi božansku svetlost Egeja i oseća miris mora. Bio je to čovek koji je i u starosti govorio da je posle tolikih vekova zakasneli učenik Pitagore, Heraklita i Anaksimandra iz Mileta. Da uvek treba videti, prepoznati i osetiti dijalektiku života, u haosu prepoznavati harmoniju i lepotu i stavljati je nasuprot; boriti se lepotom i stvaralaštvom. Tako je božanska voda ispirala rane.

To ga je valjda i spaslo.

Na Kritu je Mikis završio svoju prvu simfoniju. Bio je teško bolestan od neke bolesti koja je ličila na epilepsiju, ali lekari nisu znali da je dijagnostikuju. Postavili su ga za direktora Muzičke škole u Hanji. Jorgos Kucurelis, poznati kritski lautista, svirao je posle svakog koncerta klasične muzike koji je organizovala škola. Svirao je armenohorijanos sirtos, tradicionalnu kritsku muziku koju je publika više volela od klasične, pa su se koncerti punili. Ne samo da je ova muzika poslužila kao osnovni motiv za čuveni sirtaki (Mikis je kasnije u Atini napravio orkestraciju za buzuki, koji nije kritski instrument, ubrzao ritam i dobio ono po čemu su ga zapamtile mase, sirtaki iz Grka Zorbe), već je i došao na ideju koja je obeležila celo njegovo stvaralaštvo, a to je spoj narodnog, tradicionalnog i klasičnog.

Sa Krita odlazi u Atinu, uz očev blagoslov i tri stotine drahmi. Sa pet godina zakašnjenja odlazi na Muzičku akademiju da diplomira. Diplomirao je sa najboljim ocenama, ali su sva vrata i dalje bila zatvorena. Živeo je po podrumima i komponovao. Profesor Ikonomidis je uspeo neke komade da proturi i svirao ih je orkestar Radio Atine. Pisao je muzičke kritike, počeo da piše muziku za filmove. Prvi put u životu zaradio je petnaest hiljada drahmi i odmah otišao da zaprosi dugogodišnju devojku koja ga je uvek čekala, Mirto, sa kojom je proveo, pa, skoro osamdeset godina.

Život postaje nešto lakši. Godine 1954. dobio je stipendiju i otišao da nastavi studije u Parizu kod Olivijea Mesijana.Tada je napisao najvažnije simfonije, tri svite i balet Antigona, kao i jedan klavirski koncert. U Parizu je bila u modi dodekafonija, a Mikis se vraćao grčkim narodnim motivima. Jedan njegov prijatelj mi je poverio da je za veliki novac komponovao muziku za trilere koju nije potpisivao! Nekoliko narudžbi je imao i za komade koji su se radili u pozorištu Komedi fransez.

U Atinu se vratio 1959. godine. Posle Ricosove zbirke poezije Epitaf, koju je komponovao prethodne godine, pretakanje najuzvišenije poezije u muziku koju mogu da pevaju svi, postaje Mikisov zaštitni znak, postaje možda i njegovo najznačajnije delo, bar u duhovnom smislu. Govorio je da se niko ne brine o narodu, da niko u državi ne vodi računa o kulturnom i duhovnom uzdizanju naroda, da je narod prepušten sam sebi, a to znači urušavanje duhovnosti i na kraju, da je narod još bombardovan proizvodima potkulture. A šta sve to znači – pa znači uništenje jedne kulture.

Tako je Teodorakis pretočio u najlepše pesme velike pesnike: Janisa Ricosa, Odiseja Elitisa, Jakovosa Kabanelisa, Dionisiosa Solomosa, Kostisa Palamasa, Kostasa Varnalisa, Jorgosa Seferisa, Konstantina Kavafija. Iako je stih često bio slobodan i težak, najfiniju i najuzvišeniju poeziju pevale su grčke taverne. Pomešao je buzuki i sanduri sa simfonijskim orkestrom.

Bio je petak, 21. april 1967. godine. U Grčkoj se dogodio državni udar i zavladala je hunta. Biti levičar, tada poslanik, još poznat, voljen i harizmatičan, bila je najgora moguća opcija. Sa huntom je jedna od prvih zabrana koja je stupila na snagu, zajedno sa ograničenjem kretanja, bila – posedovanje i slušanje muzike Mikisa Teodorakisa. Hunta je zabranila: muziku Mikisa Teodorakisa, Sofokla, Aristofana i Euripida, zatim Tolstoja i Dostojevskog, Joneska, Pintera, Beketa, Sartra, mini suknje, dugu kosu, slovo “Z” (koje je značilo “živi”)…

U avgustu iste godine Mikis je uhapšen i odveden u zloglasni zatvor u Oroposu. Pesma Zato što nije izvršavao naređenja postala je jedna od najpoznatijih revolucionarnih pesama u Grčkoj, koja se peva i danas. Nastala je tada u Oroposu.

U zatvor su paketi mogli da dolaze jednom mesečno. U jednom mu je brat doturio mikroskopski tranzistor. Mikis ga je držao ispod kačketa i slušao Radio Moskvu koja je, između ostalog, puštala i njegove simfonije…

Mučenja, samica i štrajk glađu doveli su ga na ivicu smrti.

Amnestiran je u martu 1968, ali je ponovo u zatvoru, samo ovaj put kućnom, u selu Zapuna. Dozvoljeno mu je da u kući ima klavir. Od te 1968. pa do 1970. godine, jedan je od najplodnijih Mikisovih perioda. Čuvalo ga je šesnaest čuvara, a on je svirao i komponovao. Napisao je tada deset ciklusa pesama, oratorijum Duhovni marš.

Ciklus Arkadija I snimio je na traku koju je Mikisova supruga obmotala oko dugmadi sakoa, ušila preko njih tkaninu i tako otišla u Atinu. Za petnaestak dana Arkadija I emitovana je preko Bi-Bi-Sija.

Vraćen je u Oropos.

SIMBOL OTPORA

Zatim sledi ono što više znamo iz Mikisovog života. Poznati svetski muzičari, umetnici i intelektualci tražili su Mikisovo oslobođenje.

Dana 13. aprila 1970. godine francuski političar Žan-Žak Servan-Šreber, posle pregovora sa generalima, organizuje Mikisovo prebacivanje u Pariz.

Mikis postaje simbol otpora, otpora protiv hunte, otpora protiv svake vrste ugnjetavanja, simbol velikog borca za slobodu.

Na koncertu u Parizu bilo je prisutno šest stotina hiljada ljudi. I tako širom sveta. Pevao je i istovremeno bio priman na razgovore kod predsednika država, pa je hunta u Grčkoj postala svetsko pitanje, svetska rana. Hunta pada 1974. godine, Mikis Teodorakis se vraća iz egzila u domovinu. Održan je čuveni koncert na stadionu u Pireju, gde je prisustvovalo oko devedeset hiljada ljudi i svi su pevali. Koncerti po Grčkoj su ljudima vraćali veru i snagu. I kao posle svakog rata i zlog vremena, postavili pitanje čemu je služilo blato, krv, mržnja i velika ljudska glupost. Kultura je posle hunte bila potpuno uništena.

Nastupilo je dugo i ne baš tako lako vreme za preispitivanje. Vreme veoma plodnog stvaralaštva i mnogo manje politike.

Njegova busola bila je muzika, vera, filozofija i politika, u onom antičkom smislu.

Svi smo davljenici u uzburkanom moru bez umetnosti, etike, vere. Prestajemo da postojimo kao svesna i duhovna bića.

Bio je to čovek zalutao iz neke slavne druge epohe u kojoj su ljudi služili drugima, a ne sebi. Možda je trebalo da čujemo poslednje upozorenje.

Da li smo čuli?

Duhovna revolucija je neophodna, ali je nema. Živimo u svetu laži. Čovek je pod totalnom kontrolom sopstvenog straha, oseća se ništavan i sam. To nije društvo, to su samo raspadnuti komadići, usamljeni “idioti” u antičkom značenju, oni koji ne čine ništa za zajednicu, nego samo za sebe. Jer zajednice nema. Prognanici koji samo dele prostor i vreme. Eshil, Sofokle i Euripid su bili slavni vojnici, ali to nije ostalo zapamćeno.

Parafraziram Mikisove reči izgovorene negde pred sam kraj: Ne mogu da kažem da napuštam ovaj svet sa ponosom jer rođen sam kao Čovek, a danas smo na najnižem stepenu čovečnosti, nipodaštavanja života, nipodaštavanja jedinstvenosti i različitosti svakog bića. Gazimo sve, živimo u haosu bez zračka svetlosti.

Tako je otišao Mihail, Mihalis, Mikis.