Miroslav Karaulac je rođen 1932. godine u Mrkonjić Gradu. Studirao je romanistiku u Sarajevu i Beogradu, a doktorirao je na Univerzitetu u Strazburu sa tezom o Lotreamonu. Radio je kao profesor, novinar, dramaturg, lektor i predavač na univerzitetima u Lionu i Dižonu i bio jedan od naših najboljih prevodilaca sa francuskog jezika. Objavio je romane Toplotni udar (1972), Vodič kroz Varcar Vakuf (1984), zbirke priča Hotentotska venera (1990), Pismo sultanu (2004) i knjige poetske proze Fatalna koža (1964), Tihi naslov (1969), Drvo sa rečima (1975), Lokalni pljuskovi (1995) i Civilni vrt (2004). Bio je jedan od najboljih i najpouzdanijih poznavalaca i tumača dela Ive Andrića, posvećen, savestan i skrupulozan istraživač. O Andriću je napisao kapitalnu biografsku studiju o prvim decenijama njegovog života Rani Andrić (1980, 2003), zatim zbirku eseja posvećenu njegovom stvaralaštvu Andrićeve kule i gradovi (1995, 2006) i studiju Andrić u diplomatiji (2008) o Andrićevom životu između dva svetska rata. Pored ostalog, priredio je Andrićeva Pisma prijateljima (2000) i zbirku putopisa pod naslovom Priče francuskih putnika sa puta po otomanskoj Bosni (1998). Poslednju knjigu, Tri evropske drame, sa prevodima drama Koncil o ljubavi Oskara Panice, Ibi u okovima Alfreda Žarija i Viktor ili deca na vlasti Rožea Vitraka, objavio je krajem prošle godine. Bio je dugogodišnji saradnik "Vremena".

U intervjuu "Vremenu" 2008. godine, Karaulac je o svom shvatanju Andrića, istorije i ulozi intelektualca rekao: "Andrić je nova referenca za razumevanje i tumačenje nacionalnog bića. Naše etničko nezadovoljstvo počinje od dana kada otkrivamo da nismo ono što se tvrdi da jesmo; kada primetimo da kao zajednica ne ispunjavamo, sadržajem, naziv koji nosimo; da koristimo za svoja obeležja znakove koji nam ne pripadaju i koji nas ne obeležavaju adekvatno; da smo se, istorijski, vezali za nekoliko u prošlosti izgubljenih bitaka koje su se najvećim delom desile u legendama puka; da živimo u senci tih priča, nagriženi sumnjom u stepen njihove verodostojnosti.

Opis teskobnog prostora u kome se živi, u kome suvereno vlada duh nasilja i kult grube sile, i u kome je život bez ikakve uljudnosti i pitomosti, siromašan, štur i opor, prave probuđeni članovi plemena, renegati po različitim osnovama – iznoseći na svetlo dana neslavne epizode iz prošlosti plemena koje zatamnjuju tekuće definicije nacionalnog bića i o kojima ne peva narodna pesma.

Najveći domet Andrićevog dela, kad me pitate, jeste, čini mi se, u tom pokušaju jedne nove definicije bića plemena, u pokušaju da odvoji legendu od istine, istinu od pretpostavke, stvarno od umišljenog, san o nacionalnom biću od njegove jave. On će poći, poput Džojsovog junaka, da sretne realnost iskustva, i da u kovačnici duše iskuje, kako kaže, još neprobuđenu svest svoga plemena. Sklanjano dugo na stranu, krivotvoreno od nacionalnih piromana, proizvođača legendi, korisnika fantazije i amatera opskurnog i okultnog, bez ganuća i samilosti, njegovo delo nam otkriva jedan manje slavan svet, viđen, ne bez žaljenja, takvim kakav jeste."

U ovom broju ponovo objavljujemo poslednji Karaulčev tekst štampan u "Vremenu", o piscima koje je voleo i čiju je čežnju za slobodom delio.