Sa divljenjem se sećam Dejana Penčića Poljanskog, kritičara Drugog programa Radio Beograda, koji je pisao kritike o svim premijernim izvođenjima predstava i o svim festivalima koje je mogao da odgleda. Radio Beograd ga je u tome pomagao i materijalno i organizaciono. Penčić, iako najdosledniji, nije bio usamljen slučaj – smatralo se uobičajenom, dobrom praksom javnih medijskih servisa da imaju svog kritičara koji piše o svemu što se dešava kako u Beogradu tako i van njega. Ova praksa je postepeno nestajala devedesetih, a gotovo iščezla početkom dvehiljaditih. Pozorišta van Beograda su ostala bez kritičke recepcije, a ubrzo i većina medija bez profesionalnih kritičara. Vredelo bi razmisliti kome je to bilo u interesu, kakve to ima veze sa gušenjem kritičke misli generalno, te da li bi come back pozorišne kritike mogao da doprinese kritičkoj misli uopšte. Stoga sam rado prihvatila, kada su me kolege iz Udruženja kritičara i teatrologa pozvale, da se ponovo pridružim projektu Kritičarski karavan koji poslednjih šest godina podržava Ministarstvo kulture Srbije i krenula sa još dvoje kolega put Pirota u kome nikada nisam bila i Niša u koji idem veoma retko.

HASANAGINICA
Narodno pozorište Pirot

Hasanaginica, komad pesnika Ljubomira Simovića, prvi put je izveden 1974. u Narodnom pozorištu u Beogradu. Sterijinu nagradu Simović je za ovaj tekst dobio 1975. godine. Od tada do danas ovo je jedan od najizvođenijih savremenih srpskih komada. Hasanaginica u režiji Andraša Urbana (Novosadsko pozorište) jeste radikalno čitanje Simovićevog komada. Proglašena je najboljom predstavom na ovogodišnjem Sterijinom pozorju. Ovde podsećam na Urbanovu predstavu zato što mi koji znamo narodnu baladu, komad i razne njegove pozorišne inscenacije tražimo jak rediteljski razlog za vraćanje klasici. Međutim, ovde, u NP Pirot, reč je o sasvim drugačijoj predstavi. Makedonski reditelj Andrej Cvetanovski fokus je stavio na sam tekst. Njegova je postavka najjača upravo onda kada Simovićev tekst prenosi bez rediteljskih učitavanja. Scenografija (Sergej Svetozarev) svedena je i funkcionalna (u smislu da omogućava lake promene iz prostora u prostor), a kostim (takođe Svetozarev) sveden je ali nejasan (nije vezan za određenu epohu, ne doprinosi karakterizaciji likova). Reditelj je napravio funkcionalne štrihove spajajući likove četiri askera i dva baštovana u dva lika (igraju ih Zoran Živković i Aleksandar Aleksić), čime se fokusirao na glavnu radnju i najznačajnije poetske momente. I zaista, najlepši momenti u predstavi su kada glumci poetično i sa puno osećanja govore stihove – monologe Bega Pintorovića (Aleksandar Radulović), Hasanaginice (Danica Stanković) i Hasanage (Milan Nakov). Predstava je najslabija kada reditelj kroz "pantomimu" pokušava da "dogradi" motivaciju Hasanage (snoliko pojavljivanje Hasanaginice među askerima, pretvaranje savetnika Hasanage u savetnicu sa kojom ima seks /neutemeljeno po više osnova!/ ili pojavljivanje duha imotskog kadije pred Hasanaginicom, (koga igra isti glumac koji igra i jednog od askera). No, šumovi brzo prođu i ostaje ono što je bitno, a to je da glumci veoma dobro, bez patetike, ali sa dovoljno emocije govore Simovićeve stihove. Posebno se istakla mlada glumica Danica Stanković koja je igrala Hasanaginicu. Ona je svoj lik branila jasno, razgovetno, uverljivo. I to je najveća vrednost ove predstave. Malo? Ne, jer je predstavu veoma pažljivo gledala srednjoškolska publika, koja možda zna baladu, sa Simovićem se verovatno prvi put susreće, a rediteljski koncepti su za njih terra incognita. Od članova pozorišta smo saznali da se predstava izvodila i na tek restauriranoj tvrđavi u centru grada. Taj ambijent je sigurno značajno doprinosio upečatljivosti predstave. Šteta što nismo imali prilike da je tamo vidimo.

VLAST I NJENA OPOZICIJA
Narodno pozorište Niš

Pisac Nebojša Romčević se u više svojih komada bavio pitanjem odnosa intelektualca i vlasti (Laki komad, Paradoks, PR ili potpuno rasulo). Vlast i njena opozicija je prerada komada PR ili potpuno rasulo (takođe režirao Egon Savin) i njegova rekontekstualizacija u Srbiji 2019. godine. Glavni junak Leka (Aleksandar Marinković) je bez sigurnih prihoda i uronjen u opskurnu stručnu specijalizaciju. Nakon promocije knjige prilazi mu predstavnik vlasti Apostolović (Dejan Cicmilović) i nudi da za 100 000 dinara mesečno glumi opoziciju. Gladan pažnje, društvene afirmacije, ekonomske stabilnosti i materijalne sigurnosti, glavni junak uz podršku svoje supruge Kate (Jasminka Hodžić) pristaje na deal i upada u brojne nevolje. Sve se, naravno, završi tako što političar prevari glavnog junaka i njegovu porodicu, i sve ih uvalja u blato. U komadu ima svega: podsećanja na tekuće političke i društvene afere, tribute čuvenim scenama iz Nušićevih komedija, komentara na odnos vlasti prema intelektualcima, intelektualca prema vlasti itd, itd… Romčević i Savin su u ovu predstavu stavili sve ono čega su mogli da se sete iz našeg savremenog društvenog života, a što ima veze sa temom i moglo bi biti zabavno publici. Postavka Egona Savina je do krajnosti svedena, a crno-belo-siva trash scenografija je odraz musavog sveta u kome junaci žive. Glumci igraju farsične likove, na ivici noža, sa željom da isprovociraju smeh gde god mogu. Ono što "devojci sreću kvari" je kontekst. Naime, premijera je bila 5. oktobra.

Ako o predstavi Vlast i njena opozicija razmišljate u tom kontekstu, onda ne čudi što se postavilo pitanje o nameri umetnika. Egon Savin je rekao da je napravio predstavu o položaju intelektualca u ovoj političkoj klimi, ali da ne voli i ne želi da pravi političko pozorište. Postavlja se pitanje da li možete da pravite predstavu o politici, a da ne zagovarate nikakav politički stav. Ali nije naš zadatak da tumačimo nameru, već predstavu. Predstava je rađena u duhu satirične farse, a farsa nema dubinu, ali ima zamah. Farsa nema osećaj za nijansu, ali ima za stereotip. Ona nikada ne nastaje s namerom da traje zauvek, već da isprovocira u trenutku. Profinjeni stil nikada nije jača strana farse, ali jeste gromoglasni smeh. Junaci klasične farse su vrlo često teška sirotinja. Tako i junak ove farse nije ni intelektualac ni predstavnik opozicije, već je slika i prilika naše sirotinje koja je voljna da se baci u naručje bilo kome ne za 100 000 dinara već i za puko obećanje da će joj biti bolje. Sirotinja svakovrsna – moralna, intelektualna i materijalna jeste veliki problem našeg društva i pozorište treba time da se bavi.