I tako protagonisti svetskog pokreta Buena Vista Socijalizma nastavljaju da nas posećuju. Tetka Omara Portuondo je u širem krugu atrakcija filma/albuma B.V.S. Club pa je oko njenog pola/imena bilo malko (na)gađanja u javnosti, no sve se ipak završilo mirnim krkljancem u dvorani, uprkos ulaznicama po ceni od 500/600 din.

Publika očigledno ne troši dovoljno TV-sapunjara te nije baš najbolje pratila izlaganje (na kubanskom, normalno) ove vremešne dame koja se binom kreće kao zarđala sestra Screamin Jay Hawkinsa. Solidno drugoligaško pevanje povremeno je zablistalo strašću kao na njenom prošlogodišnjem BVSC albumu, no pravi biser večeri bio je prateći orkestar sastavljen pretežno od čikica nekoliko naraštaja.

Njihov opušteno besprekorni zvuk nosili su kao bogatstvo limarije (2 trube + 2 trombona od kojih 1 kao dirigent; 3 saksa od kojih 1 i kao flautista), više od 3 perkusioniste + kontrabasiste, te pijanista i lagano elektrificirani gitarista koji su onako uzgred briljirali kad su neobavezno došle njihove deonice.

Očekivani repertoar vrteo se oko zaštitnog znaka Afro Cuban All Stars s obaveznom šmekerskom Veinte anos, i bilo je i te kako ugodno – za mlađe nadam se i poučno – slušati mambo koji nije nužno ni iz Mambo Kings niti od Luija Bege, bolero koji nije Ravelov, cha-na-kub itd. Beše i plesa…

Kasnije stiže i pomalo oveštala Guantanamera, Cherry Pink & Apple Blossom White, a da je potrajalo duže od sat i 45 verovatno bi za neki bis dobili i Čamac na Tisi. A trajalo je, sa sve južnjačkim lako-ćemo otaljavanjem: bezbrojne pompezne najave i odjave, pozdravljanje sa kolegom pre izlaska da izvede solo – kao da odlazi u gorku pečalbu, pozdravljanje sa solistom po povratku sa solaže – kao stari prijatelji koji se godinama nisu videli, napuštanje bine i povratak na bis da bi otegli svega dve strofe. No, da ne grešim, bili su dopadljivi u svemu tome. Zavidim Fidelu ako mu ovakvi sviraju za Novu godinu.