Holandska saksofonistkinja Kendi Dalfer je zvezda ovogodišnjeg Nišvil džez festivala na kome će od 10. do 13. avgusta, na 12 bina, 700 muzičara izvesti 130 koncerata. Biće to četvrti nastup Kendi Dalfer na ovom festivalu, ujedno i poseban: u znak zahvalnosti na promociji Nišvil džez festivala, Skupština grada će je proglasiti počasnom građankom Niša.

Kendi Dalfer (1969), jedna je od najistaknutijih instrumentalnih ženskih džez izvođača današnjice. Našoj i svetskoj muzičkoj javnosti poznata je po kompoziciji Lily Was Here koju je krajem osamdesetih snimila sa Dejvidom Stjuartom (Juritmiks). U razgovoru za "Vreme" nekoliko dana pre početka festivala, Kendi Dalfer kaže da je iznenađena i iskreno počastvovana titulom koja joj je dodeljena.

"VREME": Kakva je atmosfera na Nišvil festivalu u poređenju sa drugim festivalima na kojima ste učestvovali?

KENDI DALFER: Svirati na Nišvil džez festivalu je vrlo uzbudljivo jer dolazi puno mladih koji džez poštuju i slušaju, ali vole i da se otkače uz muziku, što ih čini idealnom publikom. U Holandiji, gde me dobro poznaju, ljudi su rezervisaniji, mada i oni umeju dobro da se provedu kada se opuste. Ali tamo uvek osećam pritisak očekivanja u vezi s tim šta ću sledeće komponovati ili odsvirati. Niška publika je vrlo energična i spontana – slušaju ne samo ono što imaš da im odsviraš, nego i ono što imaš da kažeš, a spremni su i da doviknu odgovor, pa u Srbiji uvek imam utisak da sam zaista doprla do publike i da imamo dijalog. Još jedna sjajna stvar u vezi s Nišvil džez festivalom je to što tu možete sresti kako starije ljude elegantno obučene za džez koncert, tako i mlade koji dolaze u svakodnevnoj odeći. To je sjajno, jer džez ne treba da bude muzika samo za stariju publiku. Volim ovdašnju atmosferu i uvek mi je drago da se vratim.

Da li repertoar vaših nastupa prilagođavate publici? Postoje li kompozicije koje obavezno svirate kada ste u Nišu, zbog tamošnje publike?

Ponekad prilagođavam repertoar jer na Nišvilu ima različitih događaja i stejdževa (koncerti, radionice sa mladim muzičarima, džem-sesije). Trudim se da uvek odsviram prepoznatljivu Lily Was Here, zatim Sax a Gogo i Pick Up the Pieces. Ove godine ću svirati i kompozicije sa albuma Together koji je nedavno objavljen. Together je album koncipiran kao tribjut Prinsu, koji me je kao mladu džez saksofonistkinju primetio i pozivom da sviram na njegovim koncertima izveo na veliku scenu.

Gosti na vašim nastupima su i hip–hop muzičari. Kako ste došli na ideju da kombinujete džez i hip–hop? Da li je to jedan od načina da džez prilagodite mlađim generacijama?

Volim da kombinujem različite muzičke stilove, a hip-hop je samo jedan od pravaca koje miksujem sa džezom. Ne pravim kombinacije sa nekom namerom, nego jednostavno imam nekoliko različitih vrsta muzike u sebi. Volim EDM, fank, R&B, a sve se to dobro uklapa sa džezom. U stalnoj sam potrazi za mladim talentima. U Amsterdamu postoji jedan klub gde mladi muzičari sviraju uz loše ozvučenje i gde odlazim da čujem šta sviraju, jer znam da ako na takvom mestu mogu da zvuče dobro, onda su dovoljno dobri i da sviraju sa mnom.

Sarađivali ste sa grupom Pink Flojd, Madonom, Bijonse… Kako ste uklopili džez i svoje poimanje muzike sa njihovom muzikom?

To uopšte nije bilo teško jer se većina njih interesuje za džez ili bluz, pa nam je to bila tačka susreta. Džez za mene znači slobodu i improvizaciju. Svi ovi umetnici dele te vrednosti na ovaj ili onaj način. Njihova muzika nema prepoznatljiv džez zvuk, ali sadrži elemente džeza.

Kompozicija Lily Was Here osamdesetih je bila jedna od najprepoznatljivijih instrumentalnih kompozicija i sa njom ste stekli svetsku popularnost. Kako ste je komponovali? Kakav je vaš odnos prema toj kompoziciji danas?

Bila sam iznenađena kada je Lili postala hit. Iako je Dejv Stjuart predvideo popularnost te kompozicije, ja nisam u to verovala, ali bio je u pravu i vrlo sam mu zahvalna. Meni je tada bilo sedamnaest godina. Snimili smo je vrlo spontano, napravljen je samo jedan snimak. Kompozicija je instrumentalna, ali mislim da je doprinela da saksofon ponovo postane popularan. Do tada je saksofon usko povezivan sa džezom, pa je zato bio odličan potez što smo snimili improvizaciju, jer je to omogućilo publici da uživa u stvarima koje su kombinacija džeza, pop i rok muzike, sa malo soula. Posle Lili, sve u mom životu se promenilo. Do tada, bila sam samo mlada saksofonistkinja, a posle toga sam postala poznata, imala sam novca, mogla sam da napravim prvi snimak za svoj prvi album i to pod sopstvenim uslovima. Poseban je osećaj videti da kompozicija znači mnogo ne samo meni nego i drugim ljudima: kad mi kažu da su na venčanju puštali Lili, ili da imaju ćerku koja se zove Lili, ili da su na sahrani drage osobe pustili Lili… Pravi je blagoslov napraviti jednu takvu pesmu.

Svirate alt–tenor. Da li saksofon bira izvođača ili izvođač bira saksofon? U kojoj meri je saksofon, kao solo instrument, i muzika koju pravite, a u džezu ima mnogo improvizacije, odraz vašeg karaktera?

Nikada u mom životu nije bilo insistiranja da sviram baš saksofon. Želela sam da probam jer je moj otac svirao saksofon, a ja sam volela da provodim vreme s njim, kao kad bismo igrali bejzbol u dvorištu ili biciklima išli do obližnje prodavnice slatkiša. Međutim, ispostavilo se da imam talenat za saksofon, pa je na kraju saksofon zaista postao moja strast, štit, a ponekad i oružje. Saksofon je moj život učinio interesantnim i posebnim, i veoma sam zahvalna svom ocu što mi je približio ovaj instrument.

Vaš otac je poznati saksofonista Hans Dalfer, sa njim ste svirali svoje prve kompozicije. U kojoj meri je njegov uticaj prisutan u muzici koju komponujete i izvodite?

Otac je na mene uticao na mnoge načine – od zvuka i stila do načina da džez kombinujem sa drugim vrstama muzike. On je na muzičkoj sceni oduvek bio ispred svog vremena: kada su svi svirali staromodni džez, on je svirao avangardni. Kada je avangardni džez postao moderan, on je već kombinovao džez sa pop muzikom. Bio je prvi džez muzičar koji je u Holandiji svirao sa di-džejevima. Iako ima 77 godina, voli haus muziku i ima duh tinejdžera, i to je nešto što obožavam kod njega. Preko dana je prodavao opel automobile, od ponedeljka do subote, od 8 do 5. Došao bi kući da večera, a onda bi odlazio da svira sve do dva-tri ujutro. Spavao bi četiri sata i ponovo išao na posao, ali je zahvaljujući tom tempu uvek mogao porodici da obezbedi sve što nam je bilo potrebno, i da uvek pravi muziku kakvu je želeo. Nikada nije morao da radi komercijalne stvari i njegova muzika je uvek bila čista i iskrena. Od njega sam naučila da ako želiš da budeš sam svoj gazda, moraš puno da radiš, jer u životu nema mnogo ljudi na koje se možeš osloniti.

Vaš otac je na početku karijere objavio album Big Boy, a vi album Big Girl. U kakvom su odnosu ta dva albuma?

On je svirao na mom albumu, a ja sam svirala na nekim njegovim. Time smo hteli da pokažemo da smo čvrsto povezana porodica, a ja sam želela da pokažem svetu da sam zaista ćerka svog oca, i da sledim njegov osećaj za stil i pravac.

Uglavnom srećemo muškarce džezere, naročito instrumentaliste. Kako je biti žena izvođač džeza?

Tačno je da me ljudi doživljavaju pre svega kao ženskog izvođača, mada se nikada nisam suočila sa tvrdokornim seksizmom, niti trpela velike neprijatnosti. Sa druge strane, ja se zaista trudim da budem sama sebi gazda, da sama pokrećem stvari, jer znam da iako to znači više posla, znači i da ću se manje susretati sa seksizmom nego da sam samo ženski izvođač kojeg pozivaju na nastupe.

Kako komponujete, kako pronalazite teme?

Postoji mnogo načina – ponekad komponujem sama, ponekad neko drugi ima sjajnu ideju i onda je zajedno završimo, a ponekad jednostavno sednemo i od početka improvizujemo novu pesmu. Volim da radim na različite načine, ali najviše od svega volim da radim sa drugim ljudima. To me čini srećnom i doprinosi osećaju da sam deo zajednice.

Šta je za vas moć muzike?

Ima mnogo dobrih stvari u vezi s muzikom – pomera vas, pokreće, može da vas umiri ili da zaseče pravo kroz vas. Mislim da je muzika jedna od najjeftinijih i najdostupnijih vrsta umetnosti.