Pesma Perfect Day, koja u sebi sažima mnoge značajne odlike nove pesničke zbirke Radomana Kanjevca, ima dva glavna junaka. Njih dvojica sreću se na surčinskom aerodromu: jedan od njih, nije nevažno napomenuti, stigao je u limenom kovčegu. Onaj drugi, nešto živahniji, zvao se Lu Rid. I jedan i drugi uskratili su nam katarzu: pokojnik iz mnoštva razloga, okasneli njujorški princ tame pored ostalog i zato što nije otpevao Perfect Day. A istoimena pesma u zbirci Putujem tako postaje pesma o doživljaju koji se nikada nije odigrao, pesma nostalgije za nedoživljenim. Po toj se nostalgiji prepoznaju pesnici, čak i kada ne pišu pesme. Od nje boluje i Radoman Kanjevac. Koji, na radost ne tako malog broja čitalaca, pri tom još i piše pesme.

Piše pesme i putuje. Putuje da bi imao opravdanje za nostalgiju, i putuje ne toliko da bi video sveta, koliko zato da bi bolnije osetio lepotu mesta sa koga je krenuo i kome se možda neće vratiti. Kome se, u stvari, sigurno neće vratiti: niko od nas ne vraća se na mesto otkuda je otišao zato što to više nikada ne može biti ono mesto koje smo pri odlasku upamtili. Zbog toga se radost povratka nikada ne može meriti s tugom odlaska. Tu ne postoji matematička proporcija.

A pošto izdaleka stvari izgledaju drugačije, a lepota onoga što smo ostavili za sobom isijava mnogo jače, Kanjevac peva o običnim stvarima koje su iz određenih razloga – najčešće neveselih – postale neobične. Tako u predosećanju neželjene budućnosti u pesmi Zvuk, u iščekivanju varvara, svaki zvuk i glas ima težinu presude, dok je u pesmi Jutro sličan efekat ostvaren gromoglasnom tišinom preteškog odsustva zvuka. Svi ti glasovi i ćutnje slivaju se u golemu onomatopeju već pominjane nostalgije i iskrene pesničke zabrinutosti nad sudbinom sveta u dramatičnom prelomu vekova. Pesnik se pri tom, naravno, noktima drži za onaj stari, upravo minuli, kao i za neke još ranije vekove (pa tako u jednom stihu priznaje "Sve bolje se osećam u prošlosti", a u drugom kaže "Na put sam poneo vekove, uspomene i knjige").

Sa takvim prtljagom, dabome, pesnik putuje sporo, a putuje sporo i zato što hoda korakom deteta i posmatra svet očima deteta kome je sve čudno, novo i čarobno. Efektno udružena sa rezignacijom i ironijom osavremenjenog bajronovskog junaka, ta detinja vizura ovde je jedan od najubedljivijih dokaza istinske pesničke zrelosti Radomana Kanjevca. Jer, mladi pesnici pokušavaju da budu pametniji i odrasliji no što jesu, dok zreli pokušavaju da dopru do deteta u sebi. Pravi pesnici odista umiru mladi, ali se rađaju matori, i već u dvadesetoj su neizlečivo umorni od života.

Tu vrstu umora u zbirci Putujem otklanja, pored ostalog, i impresivna ravnoteža prefinjene patetike i ne manje otmene ironije. Tako se u pesmi Slava zavičajna razneženost uspomena iz detinjstva okončava razorno (sasvim bukvalno razorno) u ironičnoj slici koja poprima i širi satirički naboj. Osmehnut nad detinjom strepnjom nastalom u nedoumici s koje će strane puška domaće ručne izrade opaliti svečani plotun, čitalac neće moći a da se ne pomisli koliko je svečanih plotuna u ovom delu sveta otišlo na pogrešnu stranu, neretko s dugotrajnim tragičnim posledicama.

Neće, naravno, svaki čitalac to pomisliti. Ove pesme – ponajviše zbog svoje prividne jednostavnosti – traže pažljivog, dobrog čitaoca. Taj dobar čitalac, poručuje pesnik, naći će reku Rašku u svakoj rečenici, u svakom stihu. Onaj još bolji, naći će u tim rečenicama i sve svoje mitske reke, svoja neizgovorena sećanja.

A sećanja su važna, zato što se sve, pa i kraj sveta, mnogo bolje vidi (i mnogo lakše podnosi) ako se vidi i sluti sa mesta gde smo prisustvovali njegovom nastanku. Ova je zbirka prepuna nagoveštaja kraja sveta kakav smo poznavali, kao i znamenja nečeg još strašnijeg i neprijatnijeg: osećaja da svet ide dalje, ali bez nas. U nekoliko pesama (Trenutak, O starosti) Kanjevac se dotiče teme starosti i starenja, ulaska u drugu, nepristojno kraću polovinu života, u kojoj reč "prolaznost" više ne zvuči kao pakosna mizantropska izmišljotina.

Pritisnut svešću o toj progresivno sve neprijatnijoj drugoj polovini života, pesnik se sasvim prirodno sve češće vraća svojoj prapostojbini, ali se u njoj ne zadržava predugo, već nastavlja da putuje. Putuje i piše unutrašnji putopis, intimni bedeker povremeno obeležen romantičarskom egocentričnošću i fasciniranošću istorijom. Putuje da nam pokaže, pored ostalog, i kakve veze imaju Roling Stonsi ili Lu Rid, sa pravoslavnim, paganskim i ostalim hramovima. (Stihovi "Čula se muzika anđeoska sa simpatijom za đavola" i "Pijani starci su hodali mostom, po laserskom zraku", svakako spadaju među najbolje prikaze suštine svirke i postojanja ove slavne skupine, u moru tekstova koje su ovdašnji znalci i diletanti o njima ispisali u poslednjih godinu dana. U ovim i drugim pesmama punim pozitivne geografije i negativne istorije (ili možda obrnuto?), pesnik tek ponegde provuče rimu, elegantno i nenametljivo, svestan da je rimovanje već sasvim nedopustiv, nepristojan anahronizam i da pisanje poezije i inače nije u modi (o čemu na duhovit način govori pesma Kraj poezije.

Mada… Malo se koja poezija danas uopšte čita, a ova se još čita i sa osmehom na licu (setnim osmehom, ali što da ne) i čak nas povremeno podstiče da pomislimo kako poezija možda i nije tako blesava i uzaludna stvar i kako smo možda malo prerano – tu negde u trećem gimnazije – prestali da pišemo pesme i naglas recitujemo Branka Miljkovića. I još nešto: poezija Radomana Kanjevca ima ritam padanja snega. To će kao posebnu dragocenost umeti da cene oni koji već počinju da osećaju nostalgiju za zimom.