Kultura

Diva o divi – Marina i Marija

youtube.com

Operski agregat uživo

Opera Sedam smrti Marije Kalas je donekle i didaktički muzičko-scenski spektakl kojim Marina Abramović maestralno pokazuje Kalasovoj i ostalima kako se ona u različitim svetovima (iz)borila sa svojim smrtima, životima, usponima, padovima i nesrećnim ljubavima i kako je proizvela te večne teme u glavne impulse svojih umetničkih radova

U odlučujućoj sceni filma Pevanje na kiši (Singing in the Rain, 1952) dve žene su na bini, jedna ispred, a druga iza zavese. Prva, bujna, glumi da peva bezglasno otvarajući usta, a druga, smerna, publici nevidljiva, pozajmljuje krišom prvoj svoj zavodljivi glas. Do raspleta dolazi kad desinhronizacija biva ogoljena pred publikom (zavesa se neočekivano podiže), a pozajmljeni glas javno vraćen vlasnici.

Dugo najavljivana i zbog pandemije odlagana opera 7 Deaths of Maria Callas Marine Abramović (svetska premijera 1. septembra u Bavarskoj državnoj operi /Bayerische Staatsoper/u Minhenu) podsetila me na situaciju iz kišovitog filma. Iz daljine bi moglo delovati da je u fokusu opere Marija Kalas, primadonna assoluta, heroina upečatljivog glasa i scenske pojave, markantnih crta lica koje mogu delovati i zavodljivo i neprijatno, diva koja je sem svoje muzičko-scenske izvanrednosti upamćena i po nesrećnoj vezi sa Aristotelom Onazisom, kapricioznom ponašanju, statusu zvezde i najzad nespremnosti da prihvati nemogućnosti svoga promenjenoga vokala na zalasku karijere. Konvencionalna opera je u interpretaciji Kalasove privukla publiku širu verovatno nego ikada ranije. O njoj se i danas snimaju filmovi, pišu se knjige, na izložbama se mogu videti njene haljine, cipele, fotografije, neprevaziđeni su neki od snimaka koje je za sobom ostavila, poznavaoci i ljubitelji iznova slušaju njene interpretacije i pišu o njima, a jedan od vrhunaca njene zagrobne karijere je i serija koncerata uživo sa orkestrima na kojima se Kalasova "povampirila" na sceni u vidu holograma.

Marina Abramović ističe kako je fascinirana likom i delom Kalasove još od detinjstva, da je još kao beogradski devojčurak otkrila njen glas i zaljubila se u njene interpretacije. Kako je vreme odmicalo, odnos Marine i Marije je postajao složeniji. Marina je shvatila da ona i Marija imaju dosta toga zajedničkog, da čak i fizički liče, te da su nesrećne ljubavi nešto što ih je obe obeležilo. Marina je sa Marijom prešla na ti, i tu se situacija takoreći zakomplikovala. Rezultat te "komplikacije" je na prvi pogled opera Marine Abramović o Mariji Kalas i njenim scenskim umiranjima. Međutim, ta je opera pre svega (i sasvim očekivano) o Marini Abramović, njenoj umetnosti, njenom statusu dive i "bake performans arta", njenom munjevitim usponu na međunarodnoj umetničkoj (i ostalim scenama), o njenom egu, njenim performansima, ubadanjima, gušenjima, nepomičnim sedenjima, skidanjima, njenoj ipak prolaznoj mladolikosti, njenom telu i glasu, o njenim nesrećnim ljubavima. U jednom od intervjua povodom premijere Sedam smrti novinar pita Marinu Abramović šta bi rekla Mariji Kalas da je danas sretne. Odgovara da bi je prvo zagrlila, a onda je kritikovala što je odustala od tako retkog dara koji je posedovala, i na neki način se ugasila (u Marininoj romantičarskoj interpretaciji umrla od ljubavi) zarad bezvrednog muškarca.

Opera Sedam smrti Marije Kalas je donekle i didaktički muzičko-scenski spektakl kojim Marina Abramović maestralno pokazuje Kalasovoj i ostalima kako se ona u različitim svetovima (iz)borila sa svojim smrtima, životima, usponima, padovima i nesrećnim ljubavima i kako je proizvela te večne teme u glavne impulse svojih umetničkih radova. Krize i beznađa koji često mogu delovati nadmoćno i nepremostivo postale su njena pokretačka energija. Takav obrt na papiru deluje jednostavno, retki ga uspešno sprovedu u praksi i gledano iz te perspektive, umetnost Marine Abramović je veoma upečatljiva, uprkos svim svojim meandriranjima.

Ne iznenađuje činjenica da su se dve dive sučelile baš u operi. Operska je realnost pevana, ona je često u području "većem od života", području mitova, nadrealnog, emocija, ljubavi, smrti. Forma opere Sedam smrti Marije Kalas je jednostavna. Odabrano je sedam operskih uloga i pojedinačnih arija kojima je Marija Kalas dala lični pečat, i koje su nezaobilazne tačke njene karijere. Angažovano je sedam pevačica, svaka u jednoj od vodećih uloga iz sledećih opera: Travijata, Otelo (Đuzepe Verdi), Toska, Madam Baterflaj (Đakomo Pučini), Karmen (Žorž Bize), Lučija od Lamermura (Gaetano Doniceti), Norma (Vinćenco Belini). Arije, svojevrsni hitovi operskog repertoara, nižu se jedna za drugom, a odvajaju ih elektronski interludijumi (dizajn zvuka: Luka Kozlovački). Dok pevačica na sceni izvodi ariju, iza nje je emitovan kratak nemi film (režiser Nabil Elderkin) u kojima Abramovićeva i glumac Vilem Dafo u nadrealnim, spektakularnim, ponekad i cirkuski apsurdnim (takoreći operskim) scenama komentarišu operska umiranja (npr. dok teče Habanera, vidimo Marinu u crvenom masivnom kostimu kao bika i Vilema Dafoa koji je vezuje konopom i sl.). Iako muzika daje strukturu ovoj izvedbi, vizuelnost pokretnih slika dominira, a arije neočekivano postaju serije filmskih muzika.

Pre prve arije je Uvod, a nakon sedme arije sledi horska "Osma smrt". Autor Uvoda, interludijuma i Osme smrti je Marko Nikodijević, kompozitor poznat domaćoj publici, koji se iz Srbije odselio u Nemačku gde živi i gradi impresivnu međunarodnu karijeru. Na fonu elektronskih interludijumskih "oblaka" koji su ligetijevske provenijencije, Marina Abramović kao narator kazuje svoje tekstove inspirisane heroinama iz pomenutih opera i njihovim smrtima. Gotovo zastrašujuća muzika Nikodijevića i Kozlovačkog, koja i šumi i zvuči, koja kao da "cedi" kroz sebe i transformisani vokal, pružila je upečatljiv kontekst poetičnim tekstovima, dajući im neku vrstu matirane patine, redukujući im potencijalno patetični sjaj.

Ključna reč Nikodijevićevog Uvoda u operu je odzvanjanje, muzika repetitivna, slojevita, teška, majstorski orkestrirana, istovremeno prijemčiva, ali i zastrašujuća, varljiva. Zvona se čuju, ali i zvuče i ne zvuče kao zvona, to su zvona sa dodatkom, sa senkom, sa virusom ako hoćete. Kome zvona zvone, za kim, jesu li pogrebna, svadbena? To su zvona koja upozoravaju i dižu tenziju uštimavajući uši slušalaca za ono što sledi. Istovremeno, ta muzika je i filmična, ona priziva pokretne slike. Solo melanholična oboa koja dijalogizira sa odzvanjanjem liči na glas, kao da gestikulira i govori nekim nerazumljivim jezikom. Promiču kroz tu zvonjavu i motivi iz arija koje ćemo u operi kasnije čuti. Oni su kao nekakvi pigmenti koji se mešaju i urastaju svi u jedno tkivo, amalgam, agregat.

Pred kraj opere, u Osmoj smrti, na sceni vidimo Marinu Abramović kao Mariju Kalas dok umire u pariskom stanu. Muzika se i ovde sjajno podvlači i prevlači preko somnabulne situacije umiranja, međutim, tada su replike Abramovićeve koja recituje nad muzikom čist višak. U ulozi Marijinih sluškinja pojavljuju se pevačice koje su prethodno tumačile operske arije. Nakon smrti, one čiste sobu, jedna od njih uključuje gramofon i tada Nikodijević uvodi kratku referencu na jedno od svojih ranijih dela GHB/ tanzaggregat – tehno/trans muziku koja kao vrtlog uvlači u sebe sve što joj se nađe na putu, veoma efektno, onespokojavajuće po gledaoca/slušaoca. Na kraju opere na sceni je Marina Abramović u bleštavoj zlatnoj haljini, sporih pokreta. Čuje se pevajući glas Marije Kalas, i zlatna Marinina figura postaje poput lutke trbuhozborca. Sučeljene sa tim već mitskim glasom, u sećanju odlično zvučeće interpretacije prethodno angažovanih vrhunskih sedam vokalnih solistkinja, odjednom deluju gotovo isprano. Na tom mestu se Marina Abramović operom klanja Mariji Kalas i njenom nesvakidašnjem talentu da telo i glas poveže u neponovljivu i spektakularnu celinu. Glas na kraju ipak trijumfuje nad slikom.

Marko Nikodijević za »Vreme«

(email prepiska)

"VREME": Sve češće se susrećemo sa kolažnim operskim delima čiji je glavni autor reditelj a ne kompozitor. Marina Abramović se u 7 Deaths of Maria Callas pojavljuje gotovo u ulozi kustosa. Kako ti kao kompozitor gledaš na takvu raspodelu moći u operskom svetu?

MARKO NIKODIJEVIĆ: Prirodan istorijski razvoj. Operska muzika je nedugo nakon svog nastanka početkom 16. veka počela ubrzano da se razvija, dok je režija kao poseban umetnički doprinos tek novijeg datuma. Režija se etablirala kao autorsko delo u velikoj meri tek sa pojavom filma. Tradicionalni smer stvaranja opere od libreta, preko partiture do scenskog izvođenja je stvar prošlosti. Moja dva naredna projekta muzičkog teatra će još više napustiti taj utabani okvir.

Tvoja prva opera je bila o Klodu Vivijeu, nekonvencionalnom kompozitoru koji je i pored brojnih kvaliteta muzike koju je pisao i dalje relativno nepoznat široj publici. Marija Kalas dolazi iz potpuno drugačijeg konteksta. Kakav je tvoj odnos prema njenom glasu, figuri, statusu?

Marija Kalas je bila jedna od prvih velikih "meta" celebrity kulture, ali van tog konteksta, nema sumnje oko njenog statusa kao primadonne assolute dvadesetog veka.

Zašto je operski žanr danas zanimljiv? Šta za tebe znači reč opersko?

Zato što samo sintetična dela koja su spoj umetnosti dramskog pripovedanja, pevanja, muzike i glume mogu da ostvare tu vrstu totalne komunikacije.

U delu 7 Deaths je korišćena muzika Verdija, Pučinija, Belinija, Donicetija, BizeaOdabrane su arije iz mejnstrim italijanskog operskog repertoara za čiji bi se kontekst moglo reći (parafraziram Adrijanu Kavarero) da u njima muškarci misle, a žene pevaju. Šta taj i takav repertoar za tebe predstavlja?

S jedne strane, muzika koja je korišćena obeležila je karijeru Marije Kalas (Norma, Baterflaj, Lučija, Toska), ili je objavila široko poznate snimke (Karmen – Habanera, Dezdemona – Ave Maria). Ali ta muzika nije samo istorijski materijal kalasovskog repertoara. To je istovremeno avatar čitavog jednog operskog sveta. Zato svih sedam filmskih smrti uzimaju "prototip" smrti svakog od ovih karaktera i prave filmski kontrapunt simboličkoj performativnosti, ne u delovima opere gde ove junakinje umiru, već upravo sa arijama koje su "lirska" središta tih partitura.

Muzički kontekst iz kog izrasta tvoja muzika pisana za 7 Deaths povezujem sa upečatljivim filmskim melodijama koje su ponekad i nadrastale filmove u kojima su korišćene: Ligeti/Kjubrik ili Prokofjev/EjzenštajnZanimljiv je hibrid filmskog, operskog i performerskog u ovom delu. Kako suprotstavljaš muziku vizuelnom, kakva je bila priroda i dinamika komponovanja s tim u vezi?

Najveći deo tranzitornih muzika koje spajaju sedam filmskih smrti digitalno generisanim 3D "oblacima" su dronovi, izdržana sazvučja, koje je komponovao moj saradnik i dizajner zvuka Luka Kozlovački, ja sam tu uglavnom samo predlagao semplove iz arija koji će biti korišćeni, neke opšte parametre zvučnog dizajna i procesinga, kao i način na koji će tekst biti upotrebljen. Koautorski pristup u stvaranju muzičkih slojeva takođe razbija starinski poredak u komponovanju. Naša ideja je da je ovo još uvek živ proces, sledeće produkcije biće dopunjene verovatno novim komponovanim delovima, kao što smo zvučni dizajn i spacijalizaciju menjali za svako izvođenje u Minhenu.

Glas Marine Abramović boji 7 Deaths u velikoj meri. Živimo u svetu glasova koji su snimljeni, transformisani, oponašani, mašine nam govore, navode nas i upozoravaju. Kakvi tebe glasovi interesuju, gde je mesto pevajućeg glasa u trbuhozbornom svetu?

Autentični glasovi. Glasovi u moru opštih mesta imaju da kažu nešto jedinstveno. Šta god bila esencija te "vokalne" komunikacije.

Danas se izvođenje uživo bori za život. Marina Abramović kaže da korona ima da se prilagodi izvođenju, a ne obrnuto. Kakav je tvoj komentar?

Marina je ratnica koja se ne predaje, koja je spremna za svaki izazov pa je neće zaustaviti ni korona virus. Svima nam je pao kamen sa srca kada je ovaj veoma poseban projekat konačno ugledao svetlost dana. Radujemo se narednim produkcijama u Berlinu, Atini i Parizu, i još nekim velikim operskim scenama koje će nakon toga uslediti.

Iz istog broja

(Ponovo radi) bioskop – Tenet

Kada Nolan Bondu kliče…

Zoran Janković

Proza

Veoma ćutljive priče

Ivan Milenković

Pozorišni putopis (2) – Od Jajca do Čortanovaca

Odbrana zagrljaja kao misija

Nataša Gvozdenović

Intervju – Vladimir Kopicl, pisac

Nežni mačo u uzmicanju

Gordana Draganić Nonin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu