Otkako je napisao roman Pegavi ljudi, kao jedan od glavnih podataka u biografiji Hjuga Hamiltona (1953, Dablin) navodi se da je rastao rastrzan između oca irskog nacionaliste i majke Nemice, jer je ta činjenica ključni razlog za nastanak ovog romana.

Pegavi ljudi, mešanci – u bukvalnom značenju, memoarsko je svedočenje o traganju za identitetom i o savladavanju tereta nacionalnog nasleđa, na čemu bespogovorno insistira junakov otac, i sredine (Dablin pedesetih prošlog veka) koja odbacuje, takođe bespogovorno, svakog ko nije čiste krvi. Hamilton je, istina, doticao ovu temu i u ranijim delima, ali je, kako sam naglašava u eseju napisanom povodom Pegavih ljudi, tek tu do kraja opisao svoj lični problem, preneo ga drugima, da ga i oni prepoznaju i savladaju u sebi.

Hjugo Hamilton je prošle nedelje bio gost Klija, izdavača Pegavih ljudi na srpskom jeziku (prevod Đorđe Krivokapić).

"VREME": Prva rečenica vašeg romana glasi: Kad ste mali ništa ne znate. Da li, po vama, čovek u pedesetim postane svesniji?

HAMILTON: Ponekad mislim da ne postane. Ali u tim godinama možemo to da pokušamo. Jedan od puteva ka saznanju je pisanje. Ja nisam znao svoju suštinsku priču dok nisam napisao ovu knjigu, nisam ni bio svestan da priča uopšte i postoji.

Da li je proces pisanja ovog romana bio ujedno i vrsta autoterapije?

Da mi je zbog te priče bila potrebna terapija, otišao bih kod psihijatra, ali nisam siguran da bi on našao rešenje. Ova knjiga je za mene neka vrsta oslobađanja, pišući je osetio sam se sposobnim da pričam o svojoj prošlosti, priču koja je bila tragična zbog usamljenosti u kojoj smo moja porodica i ja živeli. Moj otac je hteo da Irska bude čista, da se oslobodi svega što je britansko, i napravio je zakon takve vrste života u kući. Izolovao nas je. To je isto ono što se dogodilo irskom narodu, zato je ova priča o mom ocu ujedno i priča o irskom narodu. Kad mi je bilo 20 godina, činilo mi se da sam mrzeo oca, ali moja mama je uvek govorila, i ja sam joj zahvalan zbog toga: ako mrziš svog oca, mrziš i sebe. Kad sam osetio da hoću da napišem ovu svoju priču, moj prvi nagonski osećaj bio je da u njoj optužim oca, ali shvatio sam da kao pisac smem da ispričam priču onakvu kakva je bila, da pokušam da se stavim na mesto drugih ljudi, znači i u kožu svog oca i da ga shvatim. Moram da shvatim njegove odluke. On je živeo za svoju zemlju i za svoju decu, bio je idealista, i zbog toga nas je uvukao u svoj rat. Mama nas je spasla sa nemačkim kolačima i smislom za humor. Važeće mišljenje je da Nemci nemaju osećaj za humor, a da su Irci puni humora, ali u mojoj porodici je bilo obrnuto. Pisanje priče o mojoj porodici me je oslobodilo.

I, sad ste slobodni?

Pitali su jednom Semjuela Beketa da li je srećan, odgovorio je: nemojmo ići tako daleko. Znate, ja mislim da se pisac oseća slobodnim samo kad je za svojim stolom i kad piše. Moj odgovor je: da, mogao bih da kažem da me je knjiga oslobodila bremena, ali ne samo zato što sam je napisao nego što je ljudi čitaju, zato što se ispostavilo da i oni osećaju što i ja, da imamo isti problem, što prvi put osećam da sam uključen u svet.

Kritičari ističu vašu sposobnost da odaberete pravu reč. Da li biste možda za tu sposobnost mogli da zahvalite ocu koji je insistirao na čistoti jezika?

Da. Zato što sam morao da vodim računa koji jezik smem da govorim, da li staroirski, da li engleski, da li nemački, uvek sam morao da pazim. Staroirski je divan jezik, još se govori na severnoj i na zapadnoj obali Irske, govore ga obični ljudi. Ali, u rukama beskompromisnih ljudi kao što je bio moj otac, taj jezik postaje oružje. Sećam se, kad bi me neko pitao nešto na engelskom, ja bih uvek pogledao u svog oca da vidim da li smem da odgovorim na engleskom ili moram na staroirskom kako je on insistirao da govorimo. Sećam se, jednom je povredio moga brata ne bi li mu izbio iz glave neku englesku reč koju je izustio. Znači, oduvek sam morao da budem pažljiv prema jeziku.

Neki narodi žive u prošlim vremenima bez jasne vizije o budućim. Kako je, po vašem mišljenju, moguće osloboditi se bremena prošlosti?

Nikada nećemo moći da zakoračimo u budućnost bez gledanja u prošlost. To je način da razumemo budućnost. To važi i za Nemce, i za Irce i za vas. Ne smemo da se bojimo prošlosti i ne smemo na prošlost da gledamo kao na slabost, moramo da je kritički spoznamo kako bismo stigli do jedinog načina da razumemo budućnost. To je nešto što sam ja naučio. Znate, moj otac je pokušavao da nas zadrži zatvorene u prošlosti, a to je nemoguće. Zlostavljao nas je, jer je hteo da postanemo određena vrsta Iraca, deca na ulici su nas takođe zlostavljala, a rezultat toga je da sam ja zlostavljao braću i sestre. Čak sam pokušao da zlostavljam i majku, jednom sam joj rekao: u ovom delu kuhinje mora da se govori samo irski. Odgovorila je: ako napraviš tu granicu, neće više biti kolača, pa sam morao da napustim tu vrstu agresivnog nacionalizma. Moja prošlost, kako irska tako i nemačka, naučila me je da je bolje biti među gubitnicima. Majka je uvek govorila da nije važno biti pobednik, a jedna od prvih lekcija koju nas je naučila jeste kako da gubimo. Čudno je da ona tako govori svojoj deci, svaka majka želi da joj deca budu pobednici, ali takav je bio stav moje majke. To nije značilo da treba povlađivati drugima, to je značilo biti jak ali ne na račun drugih ljudi. Mojoj majci je bilo teško da se odupre ocu. Sećam se kad su nam dolazile tetke iz Nemačke, kuća bi odjednom postajala nemačka i otac bi gubio vlast, postajao je dobar čovek okružen nemačkim jezikom i tim ženama. Ali kad bi moje tetke otišle, majka bi ostajala sama bez prijatelja, a otac je želeo da ona bude poslušna. Jedini način da mu se suprotstavi bio je njen humor. I, tako je u tom porodičnom ratu majka bila pobednik jer je uspela da promeni oca, on je odustao od svoje agresivnosti. Mislim da će i ovde biti isto. Taj nekompromisni nacionalizam koji je ovde bio prisutan, čini mi se, na putu je da nestane.

U vašim delima kritičari nalaze uticaj Džejmsa Džojsa. Da li ste svesni toga?

Rođen sam u Dablinu, a to znači da je nemoguće izbeći Džojsa. To je kao da pokušavate da izbegnete crni hleb i poridž. Njegov uticaj je u vazduhu, jak je kao irski jezik.

Kako biste definisali dom, otadžbinu?

Moram da kažem da je moj otac na neki način bio u pravu kad je govorio da je tvoj dom tvoj jezik. Ali, ja bih išao dalje od toga: dom je mesto ispunjeno ljudima koje srećeš, knjigama koje si pročitao, filmovima koje si video, gradovima koje si obišao putujući po svetu. Dom je mesto u mašti, a ne ono koje piše u tvom pasošu. I ljudi koji od Srbije grade dom, isto kao oni koji to čine u Irskoj ili u Nemačkoj, u stvari su majke koje pričaju priče deci, pisci koji pišu knjige, umetnici, to su oni koji svojim delom učine dom od neke zemlje.