Kultura

Aleksandar Veliki - Film, mit, istorija

Osvajač i bog

Aleksandar i mit o njemu neuporedivi su s bilo kojim drugim u istoriji. Ali, najnoviji talas interesovanja za njega – medijski promovisan najnovijim filmom Olivera Stouna Aleksandar – vrti se oko toga da li je stvarno voleo samo muškarce a žene iz političkih, dinastičkih razloga, ili je radio i na struju i na baterije

Tridesete godine stare ere Oktavijan je trijumfalno ušao u Aleksandriju. Kleopatra, poslednja egipatska faraonka, izvršila je samoubistvo neposredno pre toga. Oktavijan Avgust odlučio je da u Aleksandriji poseti grob njenog osnivača Aleksandra. Na ponudu lokalnih vodiča da u paket aranžmanu obiđe i grobnice kraljeva dinastije Ptolemeja, Avgust je odgovorio: "Došao sam da vidim Kralja, a ne mrtve ljude".

Rimljani su imali razloga da obilaze grobnicu Makedonca Aleksandra s nadimkom Megas, Veliki. Da taj balavac u jedva dvanaest godina između svoje dvadesete i smrti u tridesettrećoj godini (335–323) nije osvojio najveći deo tada poznatog sveta, Rim teško da bi imao gde da se širi – ipak ni u najvećoj ekspanziji ne stižući do granica sveta na kojima je Aleksandar samo zastajao, da pođe dalje.

Anegdota Diona Kasija o Avgustovom obilasku Aleksandrove grobnice ima i nastavak. Kada se imperator u ulozi obnovitelja Republike sagao da – muški i vojnički – poljubi balsamovano telo, nehotice je slomio Aleksandrov nos. Avgust sigurno nije bio nekrofil, a teško da se naročito zanimao za muškarce kao pol. Što se Aleksandra tiče, najnoviji talas interesovanja za njega – medijski promovisan najnovijim proizvodom Olivera Stouna u ulozi autora priče, scenariste i reditelja filma Aleksandar – vrti se oko toga da li je stvarno voleo samo muškarce a žene iz političkih, dinastičkih razloga, ili je radio i na struju i na baterije. Pederast – ljubitelj malih dečaka – sigurno nije bio, jer to je grčki običaj. A Makedonci su s grčke tačke gledišta bili varvari, nedovoljno civilizovani i kulturni za umeće ljubavi koje pederastija pretpostavlja i traži, bez obzira na to što je više od dva veka pre Aleksandrovog rođenja jedan makedonski kralj na igrama u Olimpiji dobio pravo da se predstavlja kao Grk.

Nejasno je zašto bi homoseksualizam bio ključ priče o Aleksandru, naročito ako se u korist očigledno apokrifnih anegdota u filmskom spektaklu spektakularno neodgovorno zanemaruje ono što je od Makedonca načinilo jedan od najvećih likova u istoriji. U najkraćem: sa 18 godina zapovednik makedonske konjice u bici kod Heroneje u kojoj je potčinjena Grčka, kralj s 20, osvajač do tada najveće, Persijske imperije s 26, u Indiji s 30 i, sigurno ne najmanje važno, mrtav pre no što će napuniti 33 godine. Osvajač i bog.

Uobičajenu zamerku da je sve to samo sretno korišćenje pogodnosti koje je – organizujući državu, pokoravajući Grčku, reorganizujući falangu i uvodeći "makedonsko" dugo koplje (saris) u pešadiju i efikasnu konjicu u vojsku – pripremio njegov otac, jednooki Filip Makedonski, nije teško odbaciti u korist suprotstavljenih argumenata. Jer, Aleksandar je među Makedonce i uprkos njihovom protivljenju uveo strane dobrovoljce, ojačao Filipovu konjicu, uvodio nova oružja i inženjerske jedinice. Za razliku od uobičajene predstave o mahnitom osvajaču, detaljno je pripremao akcije i time obezbeđivao brzinu akcije, obezbeđujući i da snabdevanje, komunikacije i obaveštajna aktivnost budu neprekinuti. Najzad, sam bi vodio vojsku u bitku. U pobedu, zapravo: nije upamćeno da je i u jednom sudaru – uglavnom s mnogobrojnijim neprijateljem – ikada izgubio. U korist zanosnog mita često se zanemaruju podaci o osobinama koje se, ni onda kao ni danas, ne pripisuju mladićima. Pohod u duboku Aziju planirao je cele dve godine, usput obezbeđujući obale istočnog Mediterana i Levanta od mogućeg napada persijskih pomorskih snaga, napada koji bi prekinuo logističke veze s Grčkom i Makedonijom. To je činio isto onako kao što je, pre nego što će preći Helespont da oda počasti Ahilovoj mogili pod Trojom, najpre do temelja razorio Tebu (osim Pindarove kuće) kao primer ostalim Grcima šta ih čeka u slučaju da se pobune dok njega nema.

PRVA GLOBALIZACIJA: Aleksandrovi pohodi

Istini za volju, izgubio je tri puta – ali ne u bitkama. Odbijanje makedonskih oficira da nastave dublje u Indiju prisililo ga je na povratak u Vavilon. Njihovo odbijanje da budu izjednačeni s plemićima i vojskovođama pokorenih naroda usporilo je i kasnije onemogućilo stvaranje jednog – danas bi se reklo multinacionalnog, ali je tačnije univerzalnog – svetskog kraljevstva. Najzad, u kombinaciji s odbijanjem da prihvate ravnopravnost s pokorenim svetom, gubitak ljudi tokom povratka iz Indije, na maršu kroz pustinju Makaran, pokazao se kao nenadoknadiv.

Vojni eksperti s nešto smisla za humor, neophodnog za zaista valjane ocene, rekli bi da se danas pod "najboljim vojskovođom" uobičajeno smatra onaj ko svoje ciljeve postiže za najkraće vreme, uz najmanje troškove u životima i novcu ali i uz najmanje gubitke i štetu nanetu protivničkoj strani. Inače, dobijamo dva Zalivska rata i haos koji ni najmoćnija svetska sila više ne kontroliše i/ili još gore, neophodnost da se uništeni neprijatelj finansijski, ekonomski i politički obnovi o sopstvenom trošku i/ili širenje neprijatelja, u ovom našem, a ne Aleksandrovom slučaju – globalnog terorizma. Aleksandar je, bar povremeno, mirno živeo u osvojenom Vavilonu, organizovao deset hiljada venčanja svojih oficira i vojnika sa ženama dojučerašnjih neprijatelja u Susi, uključujući i jedno od svoja tri bračna "da" (i dve ljubavnice), primio u vojsku novih 30.000 dobrovoljaca… Velikodušan u pobedi, surov u kažnjavanju, češće "svojih" nego "tuđih", nagao, prek pri piću na varvarski način, bez razblaživanja vina vodom, uveren da kroz njegove žile teče božanska krv Herakla, Ahila i Dionisa i, možda, Zevsa Amona samog.

Relativno pouzdane procene snaga s kojima je osvajao svet govore o najviše 5000 konjanika i oko 32.000 pešaka u jednoj bici. Ukupne snage podrške, uključujući tu i flotu za snabdevanje, procenjuju se na oko 90.000 ljudi. Mada Makedonci u toj cifri nisu bili većina, pouzdanost vojske nikada nije dovedena u pitanje. To se pripisuje Aleksandrovom političkom umeću, činjenici da osvojene gradove i teritorije nije uništavao, nije menjao način uprave, nije razrezivao visoke poreze. Stupajući na tlo Azije zabranio je pljačku i osvetu – da bi sačuvao svoju sopstvenu novu imovinu. Ta slava išla je ispred falange i sigurno je više doprinela osvajanjima nego raširena tvrdnja da je Persija u vreme Darija III, čiju je vojsku razbio kod Gaugamele, bila slabo carstvo. Dalekovidost takvog ponašanja bolno bode oči u poređenju s taktikom onovremene ili današnje taktike "spaljene zemlje", "pacifikacije" ili čak "demokratizacije". Ipak, većina onih vojskovođa koji su na pameti imali slavu Aleksandra Velikog pri sopstvenim poduhvatima jedva da mu se približila na političkom planu. Cezar i Napoleon se najčešće pominju – uz impresivno odsustvo Hanibala Barke, ali ne treba izgubiti iz vida da su se kandidatima za "novog Aleksandra" smatrali i Antioh "Veliki", Pompej "Veliki", Neron, Karakala, Aleksandar Sever i Karlo Veliki, da sitniju boraniju i bašibozuk ne pominjemo.

Aleksandar i mit o njemu neuporedivi su s bilo kojim drugim u istoriji.

Ono o čemu se manje govori, a što je ostavilo dublje tragove od vojničkih ili globalizacijskih ambicija, jeste neprocenjiv doprinos boljem poznavanju geografije i prirode, u čemu izgleda da je imao i ličnog udela. Grčka kultura i civilizacija su se u jednom istorijski neverovatno kratkom trenutku prelili preko Azije, trajno pomerajući njenu zapadnu granicu do Irana. O Aleksandrijama koje je osnovao i njihovom značaju u istoriji modernih nauka, uspostavljanju trgovačkih i kulturnih veza, stvaranju jedinstvenog kulturnog prostora "od Gibraltara do Pendžaba", ovde ne treba trošiti reči. Osim jednog dodatka: bez Aleksandra Velikog pitanje je da li bismo u istoriji imali onu Rimsku imperiju, da li bi hrišćanstvo moglo da se širi u skučenom svetu stotina jezika i, najzad, da li bi Istočno rimsko carstvo, Vizantija, potrajalo hiljadu godina kao fizički i duhovni posrednik Istoka i Zapada na istom onom području koje je Aleksandar nakratko zauzeo.

Ništa od toga nema u filmu.

Kenotaf

Jedan od Aleksandrovih generala, Ptolemej, osnivač istoimene egipatske dinastije, preneo je telo u Egipat. Zlatni sarkofag je nekoliko vekova kasnije pretopio Ptolemej XI da bi kovao novac, kraljevo telo je prebačeno u sarkofag od alabastera. Grobnicu su posećivali Gaj Julije Cezar, Oktavijan Avgust, Kaligula i Septimije Sever, koji je tražio da se tokom njegove posete turistima zabrani ulaz, kako ga ne bi uznemiravali. Poslednju zabeleženu posetu grobnici učinio je Karakala u trećem veku nove ere, inače uveren da predstavlja Aleksandrovu inkarnaciju. Alabasterski sarkofag nestao je u četvrtom stoleću. Pre desetak godina otkriće jedne grobnice u okolini oaze Siva, starog svetilišta Amona koje je navodno Aleksandra proglasilo bogom – zbog čega je njegov lik često prikazivan s ovnujskim rogovima – proglašeno je za Aleksandrovu grobnicu, bez jačih arheoloških dokaza.

Iz istog broja

Roman - Više od nule, Zvonko Karanović

Proširenje područja borbe

Teofil Pančić

Pozorište - Zečji nasip, Siniša Kovačević

Socrealizam i tragedija

Ivan Medenica

TV manijak

Jednostavnost u unutrašnjosti

Dragan Ilić

Institucije kulture

Katastrofa u kulturi

Sonja Ćirić

Film - Aleksandar

Priča o Aleksandru Malom

Ivan Jević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu