Najtačniji uvid u suštinu predstave No name: Snežana Malog pozorišta "Duško Radović" pruža sledeća replika: "pričanje je jedini greh koga ovde ima". I, zaista, glavni "greh" ove predstave je pričanje (govor, diskurs…), koje se, kroz barokno razigravanje i variranje, otuđuje od dramske radnje i likova, te postaje autonomni entitet – istovremeno i označitelj i označeno. Ovaj eksperiment na planu forme, koji sprovodi autorska ekipa, nije proizvoljan, jer je jezička igra glavna odlika i komada Snežana švajcarskog autora iz prve polovine XX veka, Roberta Valzera. To dvostruko govorno otuđenje – i u tekstu i u predstavi – bilo je mogućno zato što je sama bajka o Snežani opštepoznata, pa ne postoji dramaturška potreba da se elaboriraju priča i njeni protagonisti. Uostalom, i bez jezičkog otuđenja, Valzerova drama bila bi nekako distancirana, jer ona razvija dramsku situaciju koja se dešava posle kraja poznate bajke braće Grim; u jednoj od prvih scena predstave, zatičemo Snežanu kako optužuje maćehu da ju je trovala.

Dodatno udaljavanje govora od dramske radnje i likova (kažemo dodatno zato što smo videli da ono postoji i u samom tekstu) postignuto je jasnim i izoštrenim konceptom reditelja Bojana Đorđeva. Penjanje na "trospratno" postolje za dodelu sportskih odličija označavalo je podelu predstave na tri dela, a svaki od tih delova bio je određen različitom govornom fakturom. U prvom delu govori se izrazito sporo, afektirano i artificijelno, u drugom delu se govori veoma glasno, uz česte i potpuno veštačke, nelogične i arbitrarne prekide (samo podizanjem ruke, glumci jedni druge zaustavljaju u pola reči), a u trećem delu se govori prebrzo. Glumački ansambl, koji čine Sena Đorović (Snežana), Nataša Marković (Kraljica), Ljubomir Bandović (Lovac) i Slobodan Pavelkić (Princ), bio je vrlo disciplinovan i tačan – što je velika retkost u našem glumištu nesklonom eksperimentima na planu teatarskog izraza – tako da se tekst, bez obzira na govornu fakturu (razvučeno, preglasno, usporeno), u svakom trenutku besprekorno razumeo. Da toga nije bilo, da su se ove govorne etide gubile u nerazumljivosti, ceo projekat ne bi imao nikakvog smisla.

Eksperimentalnost rediteljskog koncepta ne sastoji se samo u ovoj govornoj igri već i u problematizovanju samog fenomena scenskog predstavljanja. Predstava počinje dok publika još ulazi u salu, zavesa je sve vreme poluspuštena, Snežana se presvlači pred nama (pri tom, skida prepoznatljiv, Diznijev, pozorišni kostim svog lika): sva ta rešenja ukazuju da je namera ove predstave mnogo više ogoljavanje teatarskog mehanizma, nego njegovo stavljanje u pun pogon zarad postizanja scenske iluzije, razvijanja dramske priče i likova, itd. Taj efekat "deteatralizovanja" postiže se i u sceni u kojoj Snežana i Kraljica, čini se ničim izazvano, zamene svoje uloge.

U okviru sistema koji sama postavlja, predstava No name: Snežana deluje prilično zaokruženo; jedino se politička osvešćenost ove adaptacije komada, koju njena autorka, Ana Vujanović, obznanjuje u svom propratnom tekstu, ne prepoznaje u samoj predstavi. Samo pojedina, izolovana scenska rešenja imaju ovakvu konotaciju: to što "zla maćeha" govori hrvatskim jezikom predstavlja očito ironizovanje srpskih nacionalnih predrasuda, dok završna pojava suflerke, koja ravno i monotono čita tekst Kralja, verovatno označava potpunu otuđenost ideološke moći, njenu ispraznost, besmislenost… Predstava, doduše, obiluje brojnim referencama na savremenu kulturu i društvo (čemu doprinose i kostimi Maje Mirković i scena Siniše Ilića), ali one, ako uopšte uspeju da se probiju do publike, prevashodno vrše funkciju neobaveznog ironijskog namigivanja. Takav je, recimo, slučaj s duhovitom scenom u kojoj Nataša Marković, kao blazirana, lenja i dekadentna Kraljica, čita "Plejboj" na čijoj je naslovnoj strani upravo glumičina fotografija.

To što se, u ovakvoj scenskoj postavci, adaptacija Valzerove drame ne pokazuje kao politična, dodatno potvrđuje početni utisak da predstava No name: Snežana Malog pozorišta "Duško Radović" prevashodno funkcioniše kao eksperiment na planu teatarske forme – uspešan, ali samodovoljan (iako drama pruža osnovu za ovakav koncept, ipak se čini da bi on mogao da se sprovede i na bilo kojoj drugoj tekstualnoj osnovi). Možda bi utisak samodovoljnosti bio manji da je postavka bila iščašenija, smešnija i bezobraznija, da je gradila onaj neobičan efekat distance i prisnosti kakav pruža podjednako logoreično otuđen rad nemačkog reditelja i pisca Renea Poleša. Ipak, bez obzira na sve, ovaj projekt je značajan zbog radikalnog negiranja našeg pozorišnog mejnstrima.