Ovo je uspešna godina Olega Novkovića: njegov film Sutra ujutru dobio je (za sada) jedanaest nagrada na domaćim i stranim festivalima, a njegov dugometražni dokumentarac Rudarska opera prikazan je na poslednjem Festu i takođe je ocenjen izuzetno povoljno.

Između ova dva i prethodnog filma Olega Novkovića, ostvarenja Normalni ljudi, prošlo je pet godina. Radio je, podseća Novković, i u međuvremenu, snimao je televizijske dokumentarce, ali oni "nisu bili primećeni, iako nisu bili loši". Režirao je i film Kaži zašto me ostavi i TV seriju Složna braća. Ima 38 godina.

"VREME": U filmu Sutra ujutru stvarnost se doživljava ne samo kao razlog zbog koga su životi vaših likova takvi kakvi su već i kao jedan od glavnih likova priče…

OLEG NOVKOVIĆ: …Ali stvarnost i jeste glavni lik naših života! Neko ko kao ja želi da ispriča priču koja se dešava u sadašnjosti mora da govori o svom vremenu i da ga slika onako kako izgleda…

…Pa ipak, u filmu nema nijedne reči o politici – priča se samo o ljubavi.

To je put kojim mislim da treba ići, i ja ga se, kao reditelj, držim. Moguće da je to razlog što se ovaj film razume i u inostranstvu. Selektor festivala u Kopenhagenu, gde će se Sutra ujutru prikazati, rekao mi je da film doživljava kao svoj. To mi je interesantno, jer je Danska za nas ipak – Danska. Očigledno je da emocija filma funkcioniše svuda. Priča o odlasku, povratku, suočavanju s prohujalom mladošću, željom da se vreme zaustavi, sve to funkcioniše na opštem ljudskom planu.

Stvarnost ste isticali režijom u dokumentarističkom maniru, a u dokumentarnom filmu Rudarska opera – elementima igranog filma. Da li je prožimanje ovih formi vaš novi stil režije?

Može tako da se tumači, da je to neki moj novi izraz, neki specifičan rediteljski rukopis. Mada, mislim da je i u prethodnim mojim igranim filmovima bilo očigledno da imam specifičan rediteljski postupak. Ipak, ovaj poslednji je napredak u odnosu na prethodne. Naravno da o stvarnosti ne mora da se govori na dokumentaristički način. Mnogi reditelji stilizuju stvarnost o kojoj govore, i ja to poštujem. Zašto i ja ne radim tako, pa zato što je dokumentarni izraz najbliži onome što želim da kažem. Zato pokušavam da kroz neorealizam ili hiperrealizam stvorim specifičnu poetiku.

Pomak koji se u ovom filmu oseća u odnosu na prethodne prepoznaje se kao režija u stilu grupe "Dogma 95"…

Važno je reći da ovo nije film po njihovim pravilima, zato što ne zadovoljava sva pravila Dogminog manifesta. Međutim, ima elemenata zbog kojih jeste na Dogminom tragu. Snimljen je bez svetla, s kamerom iz ruke – sva suštinska pravila su tu. Zašto su neka izostavljena? Iz praktičnih razloga: na primer, po njihovom manifestu neophodno je da format filma bude normal. Međutim, u bioskopima u mojoj zemlji Srbiji većina bioskopa nije u stanju da reprodukuje normal format, što znači da kad bih se držao Dogminog pravila, ne bih mogao da prikažem film u većini bioskopa. Drugi razlog: u scenariju postoje scene video-snimka sa Simom, a po pravilima Dogme u filmu sve mora da se odvija sada i ovde. I treće pravilo o koje smo se ogrešili jeste potpisivanje autora. Smatram da je zahtev da rediteljevo ime ne bude na špici licemeran zato što su svi reditelji Dogme postali izuzetno poznati dok se za njihove saradnike uglavnom ne zna, pa me zato nisu ubedili da je čin nepotpisivanja iskren. To je, naravno, samo moje mišljenje.

Da li će se junaci vašeg filma, posle svega što su saznali o sebi, sutra ujutru promeniti?

Želim da verujem da će biti dovoljno žilavi da nađu duševni mir i da će možda u nekoj budućnosti uspeti da se udruže oko principa slobode, jednakosti, bratstva. Što da ne verujem u tako nešto, imam na to pravo. Oni su svi doživeli katarzu. Sve dolazi do nekog rešenja ma kako ono bilo obično, dakle nimalo spektakularno, ali ipak ima nade, što ne bih mogao da kažem za moj prethodni film. U Normalnim ljudima moj umetnički stav je bio nihilizam, stav da je čovek čoveku vuk. Tamo jeste bilo beznađe, ali ovde nije. Ovde ima nade.

Scenario za film je pisala Milena Marković.

Milena je veova, veoma darovita, izvanredna spisateljica koja pre svega piše neverovatan dijalog, sažet je a mnogo govori, i nikad nije eksplicitan ni ilustrativan, već naprotiv, ulazi u srž. Ovo je jedan od nevidljivih scenarija, od onih koji su toliko dobri da nisu atraktivni. Možda zato pre nekoliko godina nije izabran na konkursu Ministarstva kulture. Komisija je tada ocenila da nijedan scenario ne zadovoljava, ali je izdvojila tri koji će možda biti dobri ako se dorade. Među njima je bio i Milenin scenario. Dakle, ovaj scenario je bio vrlo inspirativan, mogao je da se radi i na neki klasičan način, ali sam ga ja doživeo kao povod da ga interpretiram kroz svoju stvaralačku ličnost. I to je bio srećan spoj, vrlo smo inspirativni jedno drugom.

Da li se Sutra ujutru uklapa u identitet srpskog filma, ako tako nešto uopšte postoji?

Mislim da postoji. Mislim da srpski film proizlazi iz jugoslovenskog, i da su svi stvaraoci na koje se oslanjam gradili identitet na jugoslovenskom filmu, a on je bio veoma specifičan, kao što je i ta zemlja bila. Srpski film ima sjajnih autora, ali mislim da mi ipak malo precenjujemo sebe u evropskom kontekstu. Na primer: velika je ekspanzija rumunskog filma, ili bugarskog, a da mi to ni ne znamo, što govori kakva smo provincija postali. Bosanci prave razna čuda, o čemu nešto i znamo. Znači da postoje zemlje koje su blizu i čija je kinematografija organizovana, rade u kontinuitetu, nisu prepušteni slučaju. Ovde je snimiti film presedan a ne pravilo, i ovde su reditelji šizofrene ličnosti zato što ne žive od filma a ceo život su posvetili filmu. Sada je, istina, pokrenut postupak konkursa. Verujem da u Filmskom centru žele da srede kinematografiju, ali ima ih i dosta koji ne žele pravila, fer-plej i kontinuitet. A najvažnije je da sistem počne da funkcioniše.

Da li je i vama zamereno što u filmovima ostalom svetu ne pokazujete umivenu zemlju?

Hajde da obrnemo stvar. Da li neki danski autor svoju zemlju slika u lepim bojama ili pokušava da pronađe opšte ljudsku istinu o sebi i ljudima oko sebe? Da li finski reditelj Aki Kaurismaki radi reklamu za Finsku? Ne bih rekao. To su nedotupavne primedbe raznih glupana i na to se ne treba osvrtati. Naš film je izvozni artikal zato što ga cene, a cene ga zato što je dobar. A ako ga napravimo kao turističku atrakciju, onda neće ništa biti od toga. Mislim da se to, na sreću, neće dogoditi. Jer, film je umetnost, znači da nastaje iz unutrašnjeg poriva, zbog želje da se nešto važno svima kaže, i zato su neki od naših filmova, nadam se da su među njima i moji a pogotovo ovaj poslednji, umetničko delo ali i zapis o jednom vremenu. I zato ti filmovi i traju.

Scenario Milene Marković Beli, beli svet prezentovan je na poslednjem Festu i preporučen za realizaciju. Koliko je ta preporuka bila delotvorna?

To za sada ide jako traljavo. Mi smo čak dobili i neverovatno pozitivnu ocenu profesionalnog čitača za nemački, ali ja za sada ne vidim način da se dođe do realizacije. Toliko je daleko od realizacije da ne smem ni da ga najavim.

Koja je vaša asocijacija na izraz "sutra ujutru"?

Asocira me na Skarlet O’Haru i njenu rečenicu iz filma Prohujalo sa vihorom: "Sutra je novi dan." Život, dakle, ide dalje. Nisam od onih koji kukaju. Pokušavam da kažem: dobro, ovo vreme je takvo kakvo je, ali hajde da naše živote potrošimo u traženju rešenja, u bespoštednoj kritici sebe i okoline, ali sa željom da se afirmišu vrednosti. I da s tom pozitivnom idejom započnemo novi dan pred nama.