Teofil Pančić ima pravo da pročita svaku knjigu kako hoće. Laska mi da je pročitao Književnici i politika u srpskoj kulturi 1804–2014. zato što je on značajno ime srpske kulture, književnosti i nauke. Ali pošto ne mislim da "menjam lični opis, da nosim periku i da ne izlazim iz kuće nekoliko godina", kako mi Pančić preporučuje, dopustiću sebi samo jednu reakciju na njegov tekst "Kupusara bez mesa" ("Vreme", 7. 9. 2017). Uzgred: i to je nekakva hrana, nije za bacanje.

Rečenica koju citira na početku teksta i način na koji kritikuje celu knjigu podseća na onu Rišeljeovu iz 17. veka – da mu je dovoljna jedna rečenica pa da autora pošalje na vešala. Znam da to Pančić ne bi učinio jer je slučajno izostavio sledeće rečenice. Evo tog pasusa.

"Kada razmišljamo o doprinosu srpskih književnika kulturi jedno je nesumnjivo: srpska kultura je obogaćena njihovim književno-umetničkim delima. (Pančić citira) Sve drugo, rad na stvaranju kulturnih i obrazovnih ustanova, njihova kulturna delatnost, javni stavovi o kulturnim događajima, vrednostima, ličnostima, može se staviti na kantar unapređivanja ali i odmaganja. Drugim rečima, tokom dva veka, srpski književnici su ispoljili duboke razlike u pogledima na strukturne elemente nacionalnog kulturnog identiteta i to jednako u njegovom okviru kao i u odnosu na druge, susedne kulture. Borba se vodila između odbrane i ugrožavanja osnovnih vrednosti srpske kulture" (izostavljeno).

Dakle, u prvoj rečenici je istaknuto književnoumetničko delo kao znak doprinosa kulturi. U drugoj i sledećim rečenicama, pojam (ne)doprinosa se ocenjuje sa stanovišta drugih kulturnih i društvenih delatnosti. (Ne verujem da Pančić svodi kulturu na književnost.) A to je u skladu sa osnovnim ciljem mog istraživanja političke i kulturne aktivnosti srpskih književnika.