Ako zagazite u osmu deceniju života još orni i spremni duhom i telom, možda je to pravi čas da učinite nešto što još nikada niste: osvojite oba vrha Kilimandžara ili romantični Crveni čot, naučite da spremate jela iz "Klopa, piće, čovek, žena", pročitate celog Uliksa, postanete basista u grajndkor pank bendu ili čak – napišete roman. "K’o svaki prosečan grandoman?" Ne, nipošto ne: jeste da je najčešće tako – verujte članu Onog The Žirija, jer se s takvima stalno rve – ali ima i izuzetaka, blagotvornih.

Vladimir Kopicl (1949) odavno je etablirano književno ime: ugledni pesnik, recimo uslovno, neoavangardne poetike, ali i pronicljivi, radoznali i lucidni esejista koji se i u esejima pesnički poigrava beskrajnim kreativnim mogućnostima jedinog pesnikovog alata (moram li crtati koji je to?), te književni prevodilac "teškaš", opet najistaknutiji po prevodima poezije, dakako angloameričke. Obaška i kulturtreger plemenitog kova – urednik, selektor, priređivač i ostalo Ovo i Ono što neko takođe mora da radi u poslovima književnim, kulturnim, pozorišnim, medijskim, pa kad je već tako, bolje da to radi neko kao Kopicl nego niko kao Kopicl… Oh da, i još nešto je Kopicl: jedan od ne manje od 12 i ne više od 19 ljudi koji su neizostavni individualni kamenčići u svakom relevantnom mozaiku savremene kulture Novog Sada, koji je inače "grad kulture", osim kad nije.

Kako god, Vladimir je Kopicl još jedanput izašao iz zone komfora, postavši u 71. godini života romansijer-debitant. Dobro, u tim godinama i mnogi što ne pišu propišu, jer im se učini da je njihov život jedna opšta dragocenost kakvu bi nekako valjalo sačuvati među koricama knjige koja će biti herbarijum usput nakupljenih mudrosti, mahom bižuterijske naravi i dometa. Međutim, Kopicl ima izgrađen i prepoznatljiv spisateljski glas, samo što je taj glas do sada bio negde podalje od vaskolike proze, nekmoli od romansijerluka, kao savremene pošasti bez koje ti kanda nema "kanonizacije", ne barem od one sorte koju će prepoznati čak i Nečitaoci. Pitajte Tišmu Mlađeg ako ne verujete: tek kad se zaromanisao, shvatili su ga ozbiljno. Neki su čak počeli i da ga čitaju! Čak i u Pavlovoj ulici, koju je izmislio, a mi njome i dan-danji prolazimo, kao da je to normalno.

Ali, pažnja: ako je roman i napisao i pečatao, ovo još nipošto ne znači da je Kopicl izašao baš sasvim podaleko iz i od svog dosadašnjeg književnog ajnforta! Naime, Purpurna dekada ogledan je primer kako se sopstveni rukopis proširenjem područja borbe može zapravo savršeno očuvati i unaprediti, ili, da prostite, aplicirati na novi žanr, elegantno preseliti u sasvim drugi kvart zamišljenog književnog grada.

Knjiga od skoro pa okruglih 300 strana podnaslovljena je kao "Gotski herc roman 3D", što možda nešto znači, a možda i ne; meni više deluje kao parateorijska huncutarija i zavođenje za Goleš-planinu. Mada, opet, da to jeste roman herca, bogme i jeste, utoliko što se radi – dosta je bilo odugovlačenja – o ljubavnom romanu par excellence. Njegovi su protagonisti, ili ljubavni antagonisti, postariji već intelektualac, recimo neodređeni kulturnjak, u već onim godinama kad gospoda imaju više problema s mokrenjem nego s nekim drugim – ionako sve daljim – aktivnostima (ali ovaj jok!), i znatno mlađa žena, devojka takoreći, pri tome "opterećena" vrlo maloletnim ženskim detetom. Upašće ovo dvoje u vezu koja i nije baš-baš veza, mada ih i te kako vezuje (ili bar njega, hm), više tajnu nego trajnu, mada će ova uzeti da potraje desetak godina, čas idiličnih, čas turbulentnih, a manje-više dosledno nestabilnih. Pojavljivaće se fatalna CD u životu bezimenog naratora i nestajaće, uvek praćena tom curicom Lulom što će polako izrastati u njenu umanjenu kopiju kao moguću metonimiju Večnog Ženskog, a da će njihov odnos stalno varirati od užarene i obilno "konzumirane" strasti (s čijom uzajamnošću, kao što to već i u "životu" biva, narator nikad neće biti sasvim načisto) pa do misterioznih "objektivnih prepreka" koje će CD iznalaziti kao razloge svojim udaljavanjima od sve vreme pigmalionski nastrojenog – a postepeno sve više rastrojenog – ljubavnika. I sve te tzv. uspone i padove, zapravo duševno-telesna meandriranja jedne paprene i grešne, mada ne i pogrešne (osim u meri u kojoj je svaka i svačija ljubavna priča "pogrešna", pošto stoji na putu nekoj drugoj; ili ne stoji?) ljubavne (i)storije pisac nam predočava sveudilj uzbudljivo, razgovetno, namamljujuće na još i još. Ono što je downside, i što bar iz očiju ovoga čitaoca jeste izvestan višak, i što bih predložio da se "štrihne" da sam počem bio urednik ove knjige, jeste izvesno prekomerno odlutavanje u simbolički, preartificijelni jezik i (s)likovnu mitologiju, koje nastupa negde u drugoj trećini romana, a bez koje bi ovaj bio prozračniji, bolje bi (o)disao i sebi i čitaocu.

Ali, što kažu u telešopu, ni to nije sve: pored osnovnog narativnog toka, tu je i izuzetno upečatljiva pripovedačka nit naratorovih sećanja na detinjstvo u jednom iščezlom a nezaboravljnom kućnom mikrosvemiru, i u hipersvemiru jedne građanske obitelji i svih onih tajni što se kriju i vriju iza masivnih firangi, potom lapidaran, ali precizan skrozir jednog naizgled mnogo haotičnijeg sveta panonske prigradske "potklase" iz kojeg dolazi CD, bezbrojne zabavne globalne i lokalne (sup)kulturne reference, napokon i mestimični brzi prosevi savremenog Novog Sada, koji se nemaju čega postideti pred stranicama njegovih okorelih portretista, poput kultnog para Tišama, po jednog Vegela i Blaškovića, Dimovske i Šalgo etc.

Malo li je za početnika? Šalu na stranu, Purpurna dekada je, ponekom nedostatku (ili pre: višku) uprkos, zamamno i izazovno štivo, onako kako već dolikuje ljubavnoj priči, unutar ili izvan korica knjige; jer ako nije zamamna i izazovna, šta je onda uopšte?