Čikati, izazvati najboljeg na svetu, to mora biti geslo, glavni princip svih generacija Partizanovih igrača. Taj nerv, taj puls, ta drskost, ta smelost. To su imale Matekalove i Bobekove crno-bele bebe, najbolja generacija, najbolji tim u povesti Partizana. Kako se pamti put do finala Kupa šampiona (u plovidbi je stvar…), pamti se više nego osvajanje Kupa šampiona. U tom jurišu padali su prvak Francuske, prvak SR Nemačke, prvak Čehoslovačke (finalista Svetskog prvenstva), prvak Engleske… Sa gol razlikom 14:0, ne 12:0 (2:0, 3:0, 5:0, 2:0), nego 14:0, jer ko može poništiti ona dva gola Mustafe Hasanagića, volej protiv Sparte i projektil protiv Mančester junajteda). Ko može poništiti taj karneval, tu svetkovinu, taj trans na stadionu JNA, to ošamućeno proleće u Beogradu, ta srca u galopu kad večnost podrhtava. U podrhtavanju slepoočnica prošla je večnost. Parni valjak u Čikovoj brzini. To vreme juriša Partizana, vreme brže no u snu. Crno-bele bebe uvele su rok kulturu u Beograd, u Jugoslaviju. Buntovnici, a neodoljivi. Odoli, pa onda odoleti ne možeš. Oni su bili Parni valjak pre Kamenja koje se kotrlja. Taj pohod do finala kad slepoočnicama putuju predeli, to osvajanje slobode (za onoga su život i sloboda ko ih svakog dana osvaja) ostavio je veći trag u lepoti, lepoti i tradiciji Beograda, nego BITEF, BEMUS i FEST zajedno. Taj tim u kome su u odbrani, već u odbrani, četiri svetska asa: Šoškić, Jusufi, Vasović, Miladinović, svi deca Partizana (Šoškićeve odbrane u Bremenu, u Mančesteru; odbrane, tri puta jedan na jedan, Lou, Koneli, Kid… protiv Mančestera u Beogradu; Jusufijev gol iz voleja protiv Verdera 1:0, centaršut za Hasanagića i 1:0 protiv Mančestera; Vasovićev gol Sparti, na pâs Hasanagića, gol iz mrtvog ugla u rašlje za 2:0, pâs na prsa Bečejca u srce šesnaesterca za 2:0 protiv Mančestera; Miladinović–Šoškić ide na jednu visoku loptu, pod faulom, slabo boksuje tu loptu, i jedan Verderov napadač šutira prema praznom golu, ali tamo već, odavno, stoji Zoran Miladinović, Hasanagić pâs prema Miladinoviću, koji je na ivici šesnaesterca, poludesno, okrenut leđima golu Sparte i dupli pâs Miladinovića, lopta na penalu, pripitomljena, Hasanagić lobuje golmana i 4:0 protiv Sparte. Ova bi zagrada mogla trajati do kraja ove priče…); i Sparta je pala pred Partizanom. Kakve su igračine bili Bečejac, Rašović (Div sa Old Traforda), Ljuba Mihajlović.

Taj trio napred, Kovačević, Hasanagić, Galić, najefikasniji trio u istoriji klupskog fudbala na svetu. A na krilima Bajić i Pirmajer, njih dvojica pokrivali su svaku stopu terena.

O lepoti golova, to ni u stih ne može da stane, to ne može u statističke tablice. Jer, taj eros, taj ushit, taj san lebdi nad stadionom JNA, nad Beogradom. A na terenu još igraju i Bobekov tim i crno-bele bebe, samo moraš da zaslužiš da ih vidiš.

Partizan je pobedio Mančester junajted, a u engleskom timu igralo je 9 Runija, 9 Ronalda (Portugalac) i 9 Giksa, toliko je vredeo tadašnji napad Mančestera, Denis Lon, Bobi Čarlton, Džordž Best. I finale Partizan–Real, Tanatos–atanatos, kao besmrtna smrt, kao finale Mađarska–Nemačka u Švajcarskoj. Kao finale filma Divlja horda: Vilijam Holden, Ernst Borgnin, Voren Outs, Edmund Ož Brajen (uspešno su završili svoj poslednji posao i puni su im špagovi zlata…) vraćaju se da spasu svog mladog meksičkog prijatelja Anhela (Haime Sančez). Odlaze u smrt, u besmrtnost kao u šetnju. Osvetili su mladog drugara, pobili su fašističku gamad i nemačkog carskog savetnika. Kakav je to hod, kakva oholost i kakva je to zvučna kulisa, kakav refren, kako to traje. Uz tu muziku nemaš kud nego u smrt. U posmrtni počasni refren. U večito finale.

Tu nedavno, Avram Grant, bivši trener Čelzija (pozdrav Nemanji Mitroviću od Aberdina) sa ironijskom žaokom je rekao: "Ne mogu da dovedem Drogbu u Partizan." Gospon Granta trebalo je posesti na tvrdu stolicu, ispod južne tribine, isprazniti stadion Partizana, i pustiti ga samog da na velikom platnu semafora gleda film sa driblinzima i golovima Bobeka, Čajkovskog, Zebeca, Valoka, Milutinovića, Bečejca, Kovačevića, Hasanagića, Galića, Bore Đorđevića, Bjekovića, Vukotića, Vokrija, Mijatovića, Ćirića, Miloševića, Čave Dimitrijevića, Varge…

Zato, ni Ael, ni Gent, Fenerbakče, Arsenal, Čelsi, Njukasl – nijedan tim na svetu – ne zanimaju me društvene okolnosti, ne može biti favorit protiv Partizana.

Zar, juče, nije favorit bio Real sa Ronaldom (Brazilac), Zidanom, Figom, Roberto Karlosom, Bekamom. Pa samo da je Saša Ilić bio odlučniji, i da je gurnuo onu loptu pored Kasiljasa Partizan bi pobedio. Dobro, u redu je. Partizan u svakoj utakmici mora da se isprsi, da se isprsi s hridi, da igra preko prsi proleća, da uđe u utakmicu da pobedi. I stari partizanovac Lav Nikolajevič Tolstoj (nisam zaboravio onu fusnotu koju sam obećao). Rat i mir je najbolji roman svetske književnosti, najmoderniji (dobro, eto, i Don Kihot – u drugom izdanju "Derbija", pokazaću kako je i Servantes partizanovac, Šekspir, Vermer, Tolstoj…):

"Ima samo jedan sistem, partizanski način ratovanja… Partizanski rat je uvek uspešan kako pokazuje istorija… Partizani su uništavali veliku (francusku) armiju po delovima… U ratovanju snaga vojske je proizvod mase pomnožene nečim drugim, nekim nepoznatim X… To X je duh vojske, njena veća ili manja želja da se bije i izlaže opasnostima… Ljudi koji imaju najveću želju da se biju uvek se stave u najpovoljnije uslove za bitku…

Denisov, koji beše jedan od partizana, nalazio se 4. oktobra sa svojim odredom u najvećoj vatri partizanske strasti…"

Tolstoj nije slučajno sastavio 4. oktobar i partizansku strast. (Prema istorijskim dokumentima – bitka u kojoj je učestvovao Denisov odigrala se 22. oktobra.) Tolstoj je promenio datum, jer je to Partizanov rođendan.

Partizan, kao i svako veliko pozorište, počinje tamo gde prestaje zanat. Zanat pomaže da se održi ravnoteža, da se poštuje strategija – ali bez spremnosti da se igra do granice bola, do poslednjeg treptaja oka, oka i srca, nema Partizanove igre, nema Partizanove tradicije. Duha. One Čikove želje da igra sa istom strašću protiv visokih, bledih dečaka na trgu i protiv Skijafina.

Partizanove "bebe" uvele su Beograd u red velikih evropskih prestonica. Mladići iz Partizanove škole šezdesetih izašli su iz senke autoriteta asova, iz senke Bobeka, Čajkovskog, Zebeca, Milutinovića, poništili su veštačku priču o Partizanu kao privilegovanom klubu. Dvanaest godina bez titule. Pa koliko je trebalo namestiti utakmica, možda pola utakmice, da bi Partizan bio prvak. Ta generacija osvojila je, pridobila na hiljade, na stotine hiljada mladih gledalaca. Oni su prvi novi talas u mladoj partizanskoj državi, u vreme kad je Partizan najbolje igrao, velike uspehe beležila je i reprezentacija Jugoslavije. Tako je krenula Partizanova porodica (vaterpolisti, košarkaši, šahisti, atletičari, bokseri…) u osvajanje evropskih trofeja.

A šta kaže Zlatko Čajkovski o derbiju?

Da, da, neću to zaboraviti. Ima ona slika u Ratu i miru, kako su ginuli mladi partizani. Ali, još i pre toga; Srbija je u Prvom i u Drugom svetskom ratu bila na strani pobednika. Srazmerno svojoj veličini s velikim ulogom. Da može svakog u oči pogledati. Samo se Srbija te uloge, te velike istorijske uloge pobednika, odriče. Pa se zaboravljaju, pa se gotovo posprdno govori o onim mladićima i devojkama koji su ginuli za oslobođenje, za slobodu dali život:

Bataljon, proređen, još uvek čeka…
Kraj četiri mrtva jedan živi…
Tad se najednom, dole, na drumu
opet zacrni tenkova red…
Cevi su pošle pravo na šumu
i malo uzdrhta dečak bled…

Rođena zemljo, jesi li znala?
Tu je pogin’o bataljon ceo…
Crvena krv je procvetala
Kroz snežni pokrov hladan i beo.

Noću je i to zavejao vetar
Ipak na jugu… vojska korača…
Pao je četrnaesti kilometar,
al nikad neće Kadinjača.

Ili, "Turizam mojih starih": Već petnaest godina, svakog 5. septembra, moji starci se pokupe i natovareni mnoštvom nepotrebnih stvari odu na petnaestodnevni odmor u Herceg Novi. Otac more ne podnosi, a ni majci baš mnogo ne prija, ali zato predveče mogu dugo sedeti na nekoj klupi pored obale i gledati u pravcu Mamule, na kojoj je, 16. jula 1942. godine, streljan njihov prvenac Ešo. Ja sam siguran da majka u bošči ponese i malo slatka od trešanja. Ešo ga je uvek krao iz kuhinje. I tako sede moji starci u hercegnovskom predvečerju i gledaju u tu tačku koja je bila mesto Ešinog poslednjeg boravka na zemlji. Užasno tužan je turizam mojih starih. Nikada nikome takvoga!

Ovo je pesma o bratu.

Opet me sve češće posećuje Ešo

Opet me sve češće posećuje Ešo:
Opet me sve češće posećuje Ešo.
Dođe da vidi šta pišem, i za kog.
Ovo nije loše kaže, ovo baci… Smešno,
ali ja ga slušam kao svog – Bjelinskog.
Lep je danas život – kaže,
ne bez tuge.
Ljudi imaju sve, a sve im nešto fali.
A što smo imali mi, četrdeset druge?
Samo parče neba pod kojim smo pali.

I ovu pesmu o bratu, i onu o turizmu naših staraca, napisao je pesnik po kome je Sarajevo dobilo ime. Sarajlićevo Izet Sarajevo. I moj najstariji brat, prvenac Zorkin i Đorđijev, četiri, srednjoškolske godine u gradu Sarajevu. I jedna srednjoškolska velika ljubav, ta je devojka-gospođa meni predavala biologiju. Četiri najlepše godine života proveo je u Sarajevu, sa 18 upisao Medicinski fakultet. Kao "informbirovskog" sina (poništili mu upis na fakultet) i "poslalo ga" u poljoprivrednu zadrugu u Pljevljima. Na "popis stoke". I tako, on godinu dana nije imao stolicu u kancelariji. Popis agrara, kao Hemingvej. Sa Cetinja su u Pljevlja poslali i mog strica Jovana, 1949, nisu prošle "opomene", on je bio najbolji prijatelj sa Petrom Komnenićem, i tamo su uhapsili mog strica. Voleli su da hapse u Pljevljima, na službenom putu. Uhapsili su ga u sobičku mog brata. Mog najstarijeg brata, Vojina.

Ovde u Beogradu već više godina, ne zna se koja je vojska oslobodila Beograd, ne zna se je li 1944, oktobar, došlo oslobođenje ili je to bila "okupacija".

Partizanska vojska i Crvena armija pobedile su Nemce koji su "branili" Beograd. Kako vreme odmiče tih prvih nekoliko meseci – u kojima su, negde i zajedno partizani i četnici učestvovali u borbi protiv okupatora, povećava se, dokle, do Neretve, do oslobođenja? Četnici su se borili zajedno sa Nemcima protiv partizana i na Neretvi su doživeli strašan poraz. Pa zašto se ta "oslobodilačka" vojska povlačila zajedno sa Nemcima – sve tamo do Zidanog mosta. Ovde se već decenijama od jednog, u ratu, neodlučnog i nesposobnog pukovnika (kontraobaveštajca), Draže Mihailovića, uz podršku vlasti, pravi nekakav mali, lažljivi mit. Traži se njegov grob, kao piramida… Grob đenerala, a zatrpavaju četnički zločini. A kako zatrpati Topovske šupe, Sajmište, Banjicu, Jajince? Četničku izdaju i slugeranje okupatoru. Dvanaest hiljada, uglavnom mladih komunista ušlo je u rat, devet hiljada je poginulo, pa kako je onda taj Savez komunista narastao do dva miliona. Da nisu četnici i njihovi potomci masovno ulazili u KP? To je domaći izum da se od dva-tri-četiri disidenta (Đilas, Mihajlov… Lazar Stojanović…) dođe do "ozbiljne" brojke disidenata. Disident bez dana zatvora, disident (to je moda među piscima…), a saradnik UDBE. Sakrivajući svoju partizansku prošlost, Srbija se, od vremena Miloševića okrenula "u desno", "u desno ravnajs", jedno osamdeset posto – evo, to su pokazali i poslednji izbori.

Nikad Partizan (Smrt fašizmu…), jugoslovensko sportsko društvo, neće imati podršku u Srbiji kao Zvezda. Ni u državi, ni "u narodu". Da država, da vlast "brine" o Partizanu, u vaterpolo klubu i danas bi igrali Udovičić, Filipović, Prlainović, Rađen, Pijetlović… a košarkaška prva petorka bila bi: Mekejleb, Tepić (Tripković), Veseli, Veličković, Peković… A šta bi bilo da su u fudbalskom klubu ostali Jovetić, Nastasić, Tošić, Ljajić, Savić, Gulan? Koliko je novaca to moglo da košta, 10, 15 miliona evra. I koliko bi puta Partizan bio prvak Evrope? I koliko je to velikih predstava u Beogradu. Kako se meri taj zanos, taj ponos, to osećanje da si "među prvima", da si najbolji među evropskim gradovima, "među narodima"? Oj, Srbijo! A koliko je puta tih 10-15 miliona evra pronevereno, opljačkano. Koliko ima na državnoj grbači tih ucrvljenih, bednih, šićardžijskih podsekretara, državnih sekretara, savetnika, dosavetnika, satnika, stožernika, uzdanica, doministara, ministara, dopremijera, premijera, dovojvoda, vojvoda, dopredsednika, prvih potpredsednika, predsednika, dovođa, vođa, doprisluškivača, doušnika, dodoušnika, doudbaša, dologornika, doglavnika. Sve ljudi bez zanimanja, sve bivše podguzne muve, secikese, zločinci. U svakoj drugoj zemlji oni bi bili ili u zatvoru, ili bi im do kraja života bilo zabranjeno da se bave javnim poslom, politikom. Između Lole Ribara i Draže Mihailovića Srbija (većinska Srbija) izabrala je Dražu. Zato je sad tamo gde je. Između Milana Nedića i Koče Popovića, izabrala je Nedića. Između Blagoja Neškovića i Ljotića, izabrala je Ljotića. Samo, bit’ će Partizan, opet prvak Evrope. Neka bude što biti ne može. I u košarci (ove godine Fajnal for u Londonu), i u vaterpolu, igraće i u fudbalu finale Lige šampiona. Igraće, jer partizanska strast je jaka kao grob, kao pečat, kao grad, kao "pjesma nad pjesmama". Smrt mladog Peće Rostova u Ratu i miru, i Lav Tolstoj, sve je to deo tradicije Partizana:

"Peća je leteo na svom konju pored spahijskog dvorišta i, mesto da drži uzdu, mahao neobično i brzo obema rukama i sve se više naginjao sa sedla na jednu stranu. Konj natrča na vatru koja je još tinjala prema jutarnjoj svetlosti, pa se trže nazad i Peća pade svom težinom na mokru zemlju. Kozaci videše kako mu se brzo zatresoše ruke i noge, ali mu se glava ne pomače. Kuršum mu beše probio glavu."

I, evo, Čik o derbiju, prvo "drugi deo" njegove priče nek’ na kraju pobedi Partizan:

"Najtužnije nadmetanje sa Zvezdom. To je finale Kupa Jugoslavije, 1948. godine. Igrao sam protiv Palfija, koji je bio u velikoj formi, a kasnije sam preuzeo Vukosavljevića, koga Čolić nikako nije mogao da zadrži. Bila je to jedna od mojih najslabijih "epizoda" protiv komšija sa Topčiderskog brda. Izgubli smo sa 3:0.

Susreti između Zvezde i Partizana bili su poseban motiv za oba tima. Svaki fudbaler želeo je baš tada da se pokaže. U vreme kada sam ja igrao, večiti rivali su imali izuzetno jake sastave. U Zvezdi Rajko Mitić, Stanković, Predrag Đajić, Mrkušić, Palfi… U Partizanu Bobek, Milutinović, Zebec, Šoštarić, Brozović. Sve sami asovi.

Sa ushićenjem se sećam tih dvoboja. Bio sam odličan drug sa mnogim Zvezdinim fudbalerima. Najviše sam se družio sa Đajićem, a na samom terenu naši su dueli bili atraktivni.

Najdražu utakmicu protiv Zvezde odigrao sam u finalu Kupa Jugoslavije 24. novembra 1952. godine. Tukli smo ih 6:0. Bio sam na mestu desne polutke, a čuvao me Đaja. Odigrao sam ceo meč u velikom stilu i novinari su me ocenili čistom desetkom. Za vreme igre nas dvojica često smo se i rečima nadmudrivali, a bilo je i oštrih startova. Posle utakmice, bez obzira na to ko je pobedio, zajedno smo izlazili i diskutovali o igri, propuštenim šansama, akcijama…

Verujem da su za svakog fudbalera ova dva tima ti okršaji nešto najuzbudljivije. Odigrao sam mnoge utakmice, ali duele sa Zvezdom i nastupe u "plavom" dresu izdvajam kao neponovljive."

(…)

I gledam raspored novog prvenstva države, dobro prvo kolo, ali oko mi šara, traži, tako već više od pola stoleća, oko traži, pita kad je, kad se igra derbi. Neka na toj utakmici, na toj utakmici zablista ovaj drski dečak Džigi, Ninković nova Partizanova "beba", na sredini, i Lazar Marković, centarfor. Uvek pobedi dečak… I preda mnom, kao na vodi, stih pesnika, sa trga mog detinjstva, Vita Nikolića (… i jablanovi viti…): "Neka me ne bude kad budem prestao da volim." Jest Partizan ili plovimo u ljubav, ljubav ili bol, jer s Partizanom sam bolestan od neizlečive mladosti.

Smrt fašizmu.

Živeo Partizan!