Najnovijim odlukama Ministarstva za nauku i tehnologiju Srbije, posle više od jednog veka zasnivanja doveden je u pitanje opstanak Rečnika SANU i institucije u kojoj se on izrađuje više od pola veka – Instituta za srpski jezik u Beogradu. Jedinog instituta u zemlji i svetu koji uopšte brine o srpskom jeziku danas. Pokušaću ukratko da objasnim šta odluke pomenutog ministarstva znače za kapitalni projekat srpske nacije i njenu kulturu. Za projekat koji, na ovakav način, u više od proteklih stotinu godina nije doveo u pitanje nijedan režim.

Institut za srpski jezik osnovali su pre šezdesetak godina SANU, Filološki fakultet u Beogradu i Izvršno veće Srbije. Osnovni cilj njegovog osnivanja bila je izrada višetomnog, deskriptivnog Rečnika srpsko–hrvatskog književnog i narodnog jezika predviđenog za objavljivanje u preko 30 tomova. Uz taj projekat formirani su docnije Odsek za crkvenoslovenski jezik srpske redakcije (koje aktuelne odluke Ministarstva konačno "skidaju s dnevnog reda") i Odsek etimološkog rečnika srpskog jezika. Institut je i izdavač tri renomirana lingvistička časopisa – "Srpskog dijalektološkog zbornika" (osnovan 1903), "Južnoslovenskog filologa" (pokrenut 1913) i "Našeg jezika" (izlazi od 1932).

U Institutu je do sada izrađeno i odštampano 16 velikih tomova Rečnika SANU, na po 800 dvostubačno štampanih stranica, iz petita, a saradnici rade na 17. i 18. tomu. U kritičnim godinama Miloševićeve vlasti, kada je Institut bio na rubu opstanka, leksikografi iz beogradske leksikografske škole objavili su tri nova toma, uz mnogo drugih naučnih radova, ovde i u inostranstvu. Ne treba smesti s uma da je u Institutu izrađen i šestotomni Matičin rečnik, Rečnik Njegoševa jezika, Obratni rečnik srpskog jezika, kao i jednotomnik srpskog jezika, koji već dugo čeka na štampu u Matici srpskoj. U ukinutom Odseku crkvenoslovenskog sakupljena je opsežna građa za izradu odgovarajućeg rečnika, dok su vredni saradnici Etimološkog odseka objavili oglednu svesku svog projekta, prezentujući domaćoj i inostranoj naučnoj javnosti kako će izgledati ovaj dugoočekivani rečnik, koji nedostaje našoj kulturi.

Po prvobitnim rezultatima konkursa Ministarstva od 1. februara 2002. svi istraživači Instituta su vrednovani sa 12 istraživačkih meseci, kao njihove kolege s Filološkog fakulteta, s kojima su godinama, inače, bili podjednako tretirani. To bi leksikografima iz Instituta za srpski jezik omogućilo golo preživljavanje, uz plate kakve imaju profesori u srednjim školama. Po konačnim rezultatima od 28. marta broj istraživačkih meseci je neobjašnjivo i drastično smanjen za 30 odsto, a inače bedna materijalna sredstva za 35 odsto, čime je dalji rad leksikografa praktično onemogućen. Pri tome su po 12 meseci istraživačkog rada ljudi iz Ministarstva priznali početnicima, mladim pripravnicima koji su tek počeli obuku za rad na Rečniku SANU, dok su provereni, dugogodišnji saradnici, urednici Rečnika, koji ovaj posao rade četvrt veka, od Ministarstva dobili po sedam meseci – a za ostalo vreme, poručuju im – neka se snađu! Uz to, oni saradnici koji su možda na vreme osetili koji će vetrovi zaduvati, pa su odavno batalili rad na Rečniku SANU i posvetili se vanrečničkim karijerama, ostajući što se leksikografije tiče početnici, dobijaju od Ministarstva dvostruko više poverenja. Poruka je jasna: Ministarstvo za nauku i tehnologiju Rečnik SANU smatra sekundarnim, da ne kažem marginalnim, dok nekakav, bilo kakav rad objavljen u Ukrajini, Poljskoj ili još bolje Lihtenštajnu favorizuje do neba.

Naravno, niko ne može imati ništa protiv da se mladi, talentovani ljudi podrže – pa bi im trebalo dati najmanje dvostruko veće plate od onih koje im namenjuje Ministarstvo – ali, kako je moguće da oni koji bi trebalo da ih podučavaju leksikografskom poslu, koji će kao urednici morati da rade na njihovim početničkim rukopisima i da ih pred naučnom javnošću autorski potpišu, budu od Ministarstva višestruko kažnjeni? Da li bilo gde asistenti imaju veću platu i više dobijenog radnog vremena od redovnih ili vanrednih profesora? To možda mogu da shvate i protumače samo tvorci ove ingeniozne odluke i fantastične računice (po kojoj, uzgred, naučni savetnik, direktor Instituta, vredi isto kao početnik s godinom-dve rada u struci, bez magistrature!).

Pitam, dakle, gospodu iz Ministarstva šta će biti ako preostala nekolicina leksikografskih sizifa iz Instituta napusti veliki projekat i ode na Filološki fakultet ili u srednju školu – gde će raditi za dvostruko, trostruko veću nadoknadu i imati tri meseca stvarnog raspusta? Šta će biti s Rečnikom SANU, s mladim kolegama početnicima, ali i s kolegama u koje oni imaju blanko poverenje, a koji niti znaju da rade Rečnik niti ih to interesuje!?

Ko će da odgovara ako se zbog ovih nerazumnih odluka prekine rad na Rečniku SANU? I šta će to značiti za srpsku nauku, kulturu i narod, uopšte?

Da li Rečnik SANU treba da bude važan samo desetini sizifovaca, čiji je rad ocenjen najvišim ocenama recenzenata, da bi njihovo mišljenje neimenovani, neznani pomoćnici ministra proglasili neobjektivnim i benevolentnim.

Da li ljudi iz Ministarstva mogu da shvate da u Institutu za srpski jezik, ponavljam: jedinoj instituciji koja brine o našem jeziku, radi tek četrdesetak saradnika (na svim projektima i časopisima) i da oni koštaju koliko prosečna srednja škola. Da li ko tranzicija ni toliko ne može da podnese?

Ne mislim tako. Još nije kasno da se pogrešna, štetočinska odluka razmotri i promeni. Vlada Srbije bi pod hitno morala da podrži kapitalni projekat srpske kulture, da ga stavi iznad svih listi i svih kratkoročnih projekata i u odgovornom dijalogu s predstavnicima Instituta iznađe rešenja koja će zadovoljiti obe strane i omogućiti prirodan nastavak rada na svim projektima Instituta za srpski jezik.