In memoriam - Česlav Miloš (1911–2004)
Pesnik zaustavljenog vremena
U subotu je u Krakovu, u 93. godini, umro veliki poljski pesnik Česlav Miloš
Počela sam da ga čitam sredinom 60-ih godina. U prevodu Petra Vujičića koji ga je svrstao u svoju Savremenu poljsku poeziju (Nolit, l964). Na studijama nam niko nije predavao poljsku književnost XX veka, naročito ne druge polovine, te za njega nisam ni mogla čuti. Prvi put u Poljskoj bila sam 1965, međutim, njegovih knjiga nije bilo ni u knjižarama ni u bibliotekama. Kasnije sam saznala da je na crnoj listi ili pod strogom cenzurom, pošto je 1951. emigrirao. To je tada predstavljalo veliki greh. Najpre je živeo deset godina u Parizu, jer mu Amerikanci nisu davali vizu "zbog saradnje s komunističkim vlastima u Poljskoj", tj. rada u njihovoj diplomatskoj službi. Dobio ju je tek 1960, zaposlivši se na Berkli univerzitetu najpre kao lektor, a posle kao profesor književnosti. Predavao je pretežno poljsku književnost i određene kurseve iz ruske, kao, recimo, o Dostojevskom.
Rođen je 1911. u Šetejnama u Litvi, u plemićkoj porodici, u sredini koja je držala do istorije i poštovala narodnu tradiciju. Da bi se razumelo šta to znači, trebalo bi podsetiti na postojanje Poljsko-litvanske unije od XIV veka i na litvansku dinastiju Jagelovića na poljskom prestolu. Od 1385. godine Poljaci su učestvovali u misiji pokrštavanja Litvanaca, poslednjih pagana u Evropi. Tada je došlo i do polonizacije litvanskog plemstva, tako da je samo narodna književnost i to tek od XVI veka bila na litvanskom, a umetnička na poljskom. Iz tog razloga je i Česlav Miloš, iako veliki litvanski patriota, znajući litvanski pisao na poljskom i kao poljski pisac dobio Nobelovu nagradu, treći po redu.
Detinjstvo je proveo u Rusiji, gde mu je otac radio kao inženjer, i dobro naučio ruski. Mladost i studije na Univerzitetu "Stefan Batori" proveo je u glavnom gradu Litve, Vilnusu. Godine 1930. debitovao je kao avangardni pesnik. Grupa kojoj je pripadao zvala se Žagari ili Druga avangarda; 1933. objavio je svoju prvu knjigu, Poemu o zaustavljenom vremenu; 1934/5. boravio je u Parizu, gde je upoznao svog rođaka Oskara Miloša, velikog francuskog pesnika simbolistu, koji će veoma uticati na njegov dalji razvoj. U Vilnusu je radio u književnoj redakciji radija. Drugi svetski rat je proveo u okupiranoj Varšavi. Pisao je poeziju i učio engleski. Posle rata je, kao i mnogi drugi pisci koji su vladali stranim jezicima, stupio u diplomatsku službu.
Nije se mogao pomiriti s poetikom socrealizma i odlučuje se da emigrira. Iako je živeo u Francuskoj i Americi, i dalje je pisao na poljskom, "jeziku svog detinjstva". Do Nobelove nagrade većinu njegovih dela objavljivali su pariska emigrantska kuća Književni institut i njegov časopis "Kultura".
Ta izdanja, jednoobraznih sivih korica, posedovao je Petar Vujičić, Milošev prevodilac, koga sam upoznala 1962. godine. On mi je pozajmljivao te knjige i ja sam ih, moram da priznam, s teškom mukom čitala. Zbog složenosti jezika i stila i izrazite intelektualnosti, dubokog poznavanja filozofije, istorije ideja, katoličkog načina mišljenja, kojima tada nisam odgovarajuće vladala. Vremenom su te prepreke nestale. Dopadao mi se njegov klasicizam. Književni žanrovi i forme kojima niko osim njega nije pisao – traktat, oda, pastiš i sl. Dopadali su mi se enciklopedičnost i senzualnost njegove poezije, bogatstvo jezika, neobičnost poetskih slika i mašte. Tada sam se usudila da prevedem knjigu eseja Snoviđenja nad Zalivom San Francisko, a mnogo godina kasnije počela sam da prevodim poeziju iz njegovih poslednjih zbirki, Šira okolina, Na obali reke, Pas beskućnik, To. Iznenađujuće je koliko je bio poljskiji od svih drugih pesnika kojima sam se bavila i koje sam prevodila, Ruževiča, Herberta, Šimborske, Julije Hartvig, Bjaloševskog, Vorošilskog, Grohovjaka, Brila, Harasimoviča i mnogih drugih. Poljskiji, a da u njegovim poetskim i proznim tekstovima, jer je isto tako sjajan esejista, nije bilo ni mrvice nacionalizma, konzervativizma, nametljive religioznosti, koje sam nalazila kod pesnika koji su živeli u Poljskoj. Tako da smatram da je upravo to i doprinelo da bude prevođen na druge jezike i dobije Nobelovu nagradu, jer je veoma rano otkrio meru univerzalnog i lokalnog, u čemu su mu po svoj prilici pomogle nepogrešiva intuicija i nečuvena marljivost.
Ne završivši studije filologije, već prava, ovladao je svim svetskim jezicima, kao i grčkim, latinskim i hebrejskim. Ne studirajući poljsku književnost, napisao je veoma dobar univerzitetski udžbenik, Istoriju poljske književnosti na engleskom, sa koga je prevedena na više drugih jezika. Posedovao je produbljeno znanje iz istorije, posebno istorije ideja. I iz filozofije. A bio je i mislilac. Kako je od detinjstva želeo da bude prirodnjak, izvrsno je poznavao prirodu i njenim pojavama se bavio do poslednjih dana. Bio je veliki protivnik masovne kulture, ali se u svojim esejima trudio da spozna i taj fenomen. Bavio se veoma ozbiljno pitanjem zla u svetu. Učestvovao je u mnogim diskusijama na temu civilizacije XX veka. Poeziju je pisao do smrti, pokušavajući da preko poetskog jezika spozna tajnu i punoću života. Zahvaljujući svom neospornom znanju, bio je autoritet u mnogim oblastima. Nije se koristio time. Svemu je pristupao s poštovanjem i ozbiljnošću. Nikada neću zaboraviti njegove književne večeri, angažovanost u čitanju-tumačenju poezije, a kasnije kilometarske redove i potpisivanje hiljada knjiga svojim čitaocima. Tvrdim da je iskreno rekao, braneći se od uloge pesnika – živog spomenika, koju mu je nametnula Nobelova nagrada: Neću da budem spomenik!
Bio je zainteresovan za mladu generaciju poljskih pesnika. U Krakovu, gde je od početka 90-ih boravio od proleća do zime svake godine, išao je na njihove književne večeri i promocije knjiga, pozivao ih da učestvuju na njegovim. Pre desetak godina osnovao je i nagradu koja se svake godine dodeljuje dvoma pesnicima. Smatrajući to svojim doprinosom "zidanju kuće vrednosti" koju je čovek XX veka srušio, ispunivši civilizaciju smećem. Jer je današnji čovek, posebno pesnik, već dugo "pas beskućnik", kome treba podići kuću koju će čuvati.
Tri do sada neprevedene pesme Česlava Miloša
Ovaj svet
Ispostavlja se da je to bio nesporazum.
A doslovno to je bila samo proba.
Reke će se odmah vratiti na svoje izvore,
Vetar će se zaustaviti u svom kruženju.
Drveće umesto da pupi rašće prema svom korenju.br>Starci će potrčati za loptom,
Pogledaće se u ogledalu i ponovo će biti deca.
Mrtvi će se probuditi, ne shvatajući to.
Dok se sve, što se dogodilo, ne vrati u pređašnji položaj.
Kakvo olakšanje! Odahnite, vi koji ste dugo patili.
Još jedna antinomija
Da li sam uradio ono što je trebalo da uradim ovde na zemlji?
Bio sam gost u kući pod oblacima,
Gde teku reke i obnavljaju se žitarice.
Šta s tim što sam pozvan, ako sam odsutan?
Sledeći put rano ću potražiti mudrost.
Ne bih se pretvarao da mogu da budem kao drugi.
Iz toga proizilazi samo zlo i patnja.
Odričući se, izabrao bih sudbinu u pokori.
Obuzdao bih vučije oči i proždrljivo grlo.
Ja, stanovnik nekog vazdušnog manastira,
S pogledom na grad u dolini koji se presijava
Ili na potok, brvno i stare kedrove,
Prepustivši se samo jednom zadatku
Koji tada ipak ne bi mogao biti ostvaren.
Protiv poezije Filipa Larkina
Naučio sam da živim sa svojim očajanjem.
A ovde dođe neko nepozvan
Koji stihom nabraja razloge za očajanje.
Treba li da budem zahvalan?
Nema naročitih razloga za to.
S obzirom da postoje različiti nivoi svesti
Na niži gura me onaj koji preti smrću.
I ja pamtim, ožalošćeni Larkine,
Da smrt nikog živog ne mimoilazi,
Mada to nije odgovarajuća tema
Ni za ode ni za elegije.
Izbor i prevod s poljskog Biserka Rajčić
Česlav Miloš i mi: nepročitani učitelj slobode
Kolega i vršnjak me podsetio pre neki dan da su u "Džuboksu" – kao generacijskoj prevodnici za "svet odraslih" – redovno izlazile reklame za nove knjige Česlava Miloša, hoteći da kaže da u tome mora biti neke simbolike. Prvo sam ga "ohladio" opsetivši se da su takve reklame kanda izlazile naprosto zato što su i "Džuboks" i poljski nobelovac tada imali istog izdavača – "Dečje novine"; na drugoj strani, on je u pravu: tada je objašnjenje vaistinu moglo biti tako prozaično, ali gledano sa daleke obale današnjeg vremena, nije preostalo ništa do značenjem nabijene simbolike: tada već sedamdesetogodišnjem litvansko-poljskom šljahtiću trajno Izgubljenom U Americi (što bi rekao njegov čuveni jevrejski zemljak) doista je "prirodno" bilo mesto među svim onim raskuštranim angloameričkim suklatama sa gitarama – i on i oni bili su za nas zapravo učitelji slobode, što će reći pokazni primeri da je sloboda moguća – kako u formi senzibiliteta, tako i kao životna praksa, u bilo kojem od svojih mogućih pojavnih oblika. Hm, Česlav Miloš i Joey Ramone na istom zadatku?! Zašto da ne? Bez obzira što nema mnogo izgleda da su ikada makar i čuli jedan za drugog. To je bez ikakvog značaja: oni su se – "kao metafore" ili pak ne – na razne čudne i kreativne načine "sastali" u glavama mnogih radoznalih i zdravo besnih istočnoevropskih klinaca, po svim tim našim beogradima, zagrebima, varšavama i ostalim bratislavama jednog hladnoratovskog sveta koji je upravo ulazio u dekadentnu fazu.
Sve se nekako bilo užižilo oko te 1980. godine: ovde je umirao Tito, Tamo Daleko je Česlav Miloš dobio Nobelovu nagradu, u Rimu je stolovao prvi poljski Papa, u Gdanjsku su počeli nemiri koje ćemo naknadno proglasiti početkom kraja svetskog komunizma… a na raznim se stranama stvarala i svirala nova, drska muzika; čak je i jedan od tih nadobudnih gitaroša, stanoviti Štulić B. Johnny, u pravi čas zapevao o "Poljskoj u mom srcu". Pošto su Milošev Nobel i posttitovsko "otkravljivanje" u SFRJ srećno koincidirali, Česlav je M. već koliko do sredine osamdesetih postao jedan od najprevođenijih – i svakako najuticajnijih – savremenih svetskih pisaca u nas, te jedan od nekolicine Velikih Poljaka – nekako istisnuvši Andžejevskog, a uz rame sa Gombrovičem i Kolakovskim – koji su em stvarali veliku literaturu/filozofiju, em smo u njihovim knjigama nalazili odgovore (a to ponajčešće znači: nova, bolja pitanja) na ono što nas je "ovde i sada" mučilo, a o čemu "naši" pisci i filozofi ili nisu govorili i romorili uopšte, ili su pak to radili na provincijalan i trećerazredan način. Ta, zar je išta južnoslovensko moglo biti dostojan pandan "Zarobljenom umu"? Za nešto je slično možda samo Krleža imao daha i duha, ali taj je još odavno bio "mudro" (za)ćutao, ili u strahu da ne ugrozi svoj Veliki San u koji je toliko uložio, ili u strepnji da obznanjivanje kraja Sna ne ugrozi njega samog… I šta je moglo biti ovdašnje "Osvajanje vlasti"? Dobro, možda su to u nekoj mnogo ranijoj fazi mogle biti "Deobe", ali za nas one to više nisu bile – pre svega zato što se brzo pokazalo da ih ni njihov pisac nije dostojan. I ko je ovde išta znao i shvatao o "Drugoj Evropi" poput Miloša, ko je uopšte ozbiljno i neideologizovano promišljao političko-kulturološki, epohalni ako hoćete, položaj titolenda zaglavljenog na karaulskim marginama "prvog" i "drugog" sveta, a na silu boga proglašenog za predvodnika onog Trećeg? I ko je dosegao do pronicanja u Drugog (uz istovremeno pesničko čuđenje u svetu) bez kakvog ne mogu nastati "Snoviđenja nad zalivom San Francisko"?
Kad pogledaš: sve što si hteo bio je običan gutljaj slobode, onakav kakav se u tim nevinim godinama otpija – jak i dugačak cug konfuzne, nedovoljno artikulisane ali slatke Slobode od stega kako "levog" represivnog režima sa njegovim moronskim floskulama i samosvrhovitim ritualima, tako i "desne" naci-klerikalne malograđanštine, koja ti se još onomad tu i tamo ispod tezge slatkorečivo nutkala kao lagodna kvazialternativa tiraniji sveprisutnih Komesara. I sve to si prvo potražio na domaćem bunjištu, ali gotovo sve što bi pronašao (tek uz gdekoji usamljeni, gospodski izuzetak) bili bi u "boljem" slučaju loše lečeni marksisti koji nikako nisu mogli da prevaziđu svoj već tada posve obesmišljeni repertoar (nego su ga uporno osvežavali i reformisali), a u gorem i daleko češćem – boljševici premetnuti u šoviniste, koji su za ćakule po svojim salonima već polako vadili one svoje govnarske Mape po čijim će Spornim Tačkama u bliskoj budućnosti ljudska krv šikljati na sve strane. To je, dakle, bio "glavni tok" naše provincijalne "disidentske scene": polupismeni Drveni Filozofi iz "tvrdog jezgra" SANU koji znaju manje padeža nego "srpskih zemalja", groteskni "maspokovski" palanački filistri koji s nepatvoreno idiotskim izrazom lica orgazmiraju na taktove "Lijepe naše", somnabulni "hajdegerovci" iz uspavane Ljubljane – i sva ta menažerija, bogme, ne može ne biti odgovorna za potonje Veliko Razlupavanje naših života, učinjeno na najkrvaviji i najbolesniji mogući način.
A kakve Česlav Miloš ima veze sa svim tim?! Pa nikakve, naravno. Upravo zato što on jeste bio i ostao jedan od autentičnih učitelja slobode u drugoj polovini XX veka, i kada je pisao o komunizmu ili nacizmu, i kada je rasplitao sve one tegobne poljsko-rusko-litvansko-nemačke kontroverze, o kojima, uostalom, i nije pisao "kao Poljak" (osim u smislu jednog egzistencijalnog iskustva) nego kao intelektualac. Iako je ovde manje-više na vreme prevedeno sve najvažnije što je napisao, čini se da to nije imao ko da pročita. Treća liga je, dakle, bodro istrčala na teren, a rezultati njene igre i previše su dobro poznati.
Teofil Pančić
