Film Flashbacks of a Fool (britanska drama, 2008; u prevodu Sećanje jedne budale) kroz nostalgično prisećanje na odrastanje ranih ‘70-ih u engleskoj provinciji, odlično ilustruje prvobitno uzbuđenje glem-rokom i istraživanjem (sopstvene) seksualnosti/identiteta. Nimalo slučajno, uz ranu pesmu grupe Roksi mjuzik (dalje: RM) If There Is Something i oponašanje B. Ferija, iz te sekvence odvija se objašnjenje puta od eksperimenta preko visoke stilizacije do pukog manirizma.

U Srbiji smo RM i njenog vođu Brajena Ferija (Bryan Ferry, r. 1945.) nažalost uživo slušali tek u 21. veku, i samo u Beogradu: obnovljene RM 2006. u Sava centru, a Ferija 2007. na istom mestu ("Vreme" 875), pa zatim (uz zdravljem uslovljeno odlaganje) 2011. u Areni. Gotovo u dan, 7 godina vernosti kasnije, opet efektno pregrađenu Arenu ispunilo je preko 5.000 obožavalaca, iako je najniža cena ulaznica primetno skočila (3.300d.). U poređenju, bend je gotovo prepolovljen, ali je sadašnji oktet polno ravnopravan: uz par neizbežnih pratećih pevačica, saksofon i violina/viola – instrumenti neophodni za evociranje zvuka klasičnih RM – u rukama su sposobnih muzičarki. I pozornica/osvetljenje ovog puta bili su svedeni, gotovo zastareli u poređenju sa standardom ‘proširenog praćenja’ koncerata na ogromnom ekranima u samoj sali; takoreći pozorišne zavese i lajt-šou ipak nikom nisu smetali. No, iako su to vešto prikrivale prilagođene vokalne deonice, škrta konferansa ukazala je da glas napušta pevača.

Ferijev koncertni repertoar već dugo drži se iste strukture: standardi RM iz obe decenije u kojima su objavljivali studijske albume/nove pesme, te izbor Brajenovih obrada i autorskih numera sa brojnijih solo-izdanja (nekad, neredovno licencno objavljivanih i u Jugoslaviji). Tačke iz ranih ‘80-ih tj. doba Novog talasa dobro se drže; izvođački manje zahtevne, podupiru opšteprihvaćenu predstavu o Feriju kao sofisticiranom romantiku (čitaj: kruneru; eng. crooner) – besprekorne Roksi stilske vežbe Oh Yeah (On The Radio), More Than This, Avalon, pa i Slave To Love i Don’t Stop The Dance s njegovog albuma Boys And Girls (‘85) kojim je započeo niz najkomercijalnijih ali slabijih ostvarenja. U tom opusu, umesto novijih Olympia i Avonmore (2010. odn. 2014) zanimljiviji je ‘lažni retro’, instrumentalni album The Jazz Age (2012, BMG) gde Bryan Ferry Orchestra izvodi njegove poznate kompozicije starinski aranžirane a la vesele Dvadesete, a sam Brajen je bendlider/producent sa ciljem da s druge strane vremenskog tunela dostigne sadržaj i stil američkih pesmarica koje je poslednji put efektno eksploatisao izdanjem As Times Goes By (1999, Virgin).

Ipak, BF nije uvek uspešan kad reciklira svoja ostvarenja: aranžmani ranih Roksi numera kao Love Is The Drug tek su formalno ponovili svirački uglačane gromade zvuka, štaviše instrumentalne deonice su produžene obrnuto proporcionalno pevačkim, ali je izostala dinamika karakteristična za RM live. Da je povremeno Ferijevo sedanje za klavijaturu manje upošljavalo njegove ruke a više odmaralo noge, potvrdilo je neubedljivo natezanje kroz plesnu Do The Strand, a jedino prijatno iznenađenje ovog dela je biser In Every Dream Home A Heartache. Sasvim drugačije ali ništa slabije ‘legla’ je klavirski prostrta Dilenova Don’t Think Twice, It’s All Right: Ferijev ispisnik i dugogodišnji gitarista, interno visoko cenjeni čika Kris Speding (Chris Spedding) uopšte nije zvučao rokerski resko kao uvek, ali se iskupio ovom akustičnom tačkom, a BF je zapržio usnom harmonikom.

Publika je sve toplo primala, a taman kad sam pomislio da je i BF među veteranima kojima ostaje jedino Via Viagra, posle više od sat koncerta zvezda večeri se prenula i kroz sopstvene staritete – iz ere panka – Tokyo Joe i This Is Tomorrow napustila sotto voce; potonja je nadahnuta čuvenom pop-art izložbom koju je u Londonu ‘56. ‘nosila’ grupa stvaralaca oko Ričarda Hamiltona, kasnije Ferijevog profesora na univerzitetu. (Ujedno, to je – a ne samo Brajanova popodnevna poseta Narodnom muzeju u Beogradu – podsećanje na art-rok.) U življem tempu BF je priveo nastup kraju, pa neuništiva Let’s Stick Together Vilberta Harisona srećom nije povukla na Dođi da ostarimo zajedno. Stotinjak minuta programa zaokružila je naravno nostalgična Lenonova Jealous Guy, posthumni omaž i najuspešniji singl RM. Zamalo ovacije, nimalo bis.

Nije fer(i) porediti bilo koga, posebno BF – i zbog Džeri Hol – sa Džegerom (r. ‘43), ali računajte da smo ovog elegantnog džentlmena-zavodnika ispratili u zasluženu penziju. Istinski radničke klase sin, možda ne može da se opusti i prekine da radi ni kad je odavno dovoljno bogat da ne mora, pa se zato ne smiruje kao pravi ostrvski gdin koji bi svoje uživanje kanalisao u hobi, nego ostaje u estradnom riziku. Trebalo bi da bude okačen u Tejt galeriji, da, ali zaboravio je kemp i ne dostiže Džordža Melija (George Melly).