Danima se na televiziji govori kako je Vaskrs najsrećniji hrišćanski praznik. Na RTS-u je pisalo, verovatno greškom, Sretan Vaskrs, što sam protumačio kao akt ekumenskog duha, jer su ove godine Uskrs i Vaskrs slavljeni istog dana. U Jutarnjem programu RTS-a sam čuo da postoji neki algoritam za izračunavanje datuma Vaskrsa za narednih hiljadu godina. Vaskrs je pobeda nad smrću, svojevrsno doba čuda, a Srbija je kažu Zemlja Čuda.

Najveće čudo je sam Život. U Srbiji se nije radilo, tucalo se jajima pa je i to bila televizijska tema. U Mokrinu se izgleda samо smenjuju dva šampiona iz dva susedna sela. Ova polupaganska igrarija mi nikako nije išla uz mračne tonove kojima nam se obratio Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle. U Mokrinu se, hvala bogu, još uvek borbe vode samo farbanim jajima. Koliko sam ja razumeo (priznajem ne sasvim), Sinod nam je parafrazirao Lazarevu kletvu, jer vodi se odsudna bitka za Kosovo. Bitka može biti u srcu, u Duhu, ali nekako mi odmah padnu na pamet Slobine reči o sukobima – koji mogu biti i oružane prirode. Tužno mi je što jedan ekstremni ateista koji je delima pogazio sve (ili velik broj hrišćanskih vrednosti) može da me podseti na Patrijarha. Da li to možda znači da je baš sve o Kosovu već rečeno, tako da hteo ne hteo pre ili kasnije ponavljaš nečije reči, bilo da je u pitanju car Lazar ili Milošević. Čudo bi dakle bilo da smo ovoga Vaskrsa čuli nešto novo ili lepo o Kosovu.

Ono što nam neprekidno podmeću kao čudo jesu reklame. U reklami za čips, švalerka i švaler goli na simsu zgrade grickaju iz iste kese u pozi koja nalikuje progonu iz Edenskog vrta. Posle seksa, ona se odjednom gola golcata stidi, a on joj krijući stid pokriva spolovilo ne smokvinim listom već kesicom čipsa. Glas ljutitig muža, poput božjeg gneva, ne traži ljubavnike već čips. Verovao sam da je čips prvenstveno namenjen deci, tako da je reklama možda uvod u seksualno obrazovanje, ili možda Stari zavet?

Ista starozavetna estetika vidi se u reklami za auto-osiguranje. Muž i žena iz meni nepoznatih razloga govore kao Marko Kraljević i vila Ravijojla. Tako se dakle predstavljaju Srbi na putu, pa kažu: U tuđini smo, pa majstora ćemo, a kiša pljušti, skvasila im ruho! Bogte, kao oni likovi iz filma Posetioci, teleportovani iz XIV veka sa Kosova na Veljin asfalt. Posle, kad uplate, počinju da liče na srećnu porodicu u Evropskoj uniji, dobiju bebu, čak i žena vozi, čime se pokazuje promena svesti. Pa gde to ima da se uplati pa da se kultivizuješ, ne brecaš se na ženu, kupiš nov auto, povećaš pokretnost spermića, produvaš jajnike, dobiješ dete i sine ti sunce. Čudo, a?

Neki dečko na televiziji Super smislio perpetuum mobile, gledao sam repotražu. Kaže, Tesla je bio na pola koraka od otkrića, on je samo završio, napravio trajno i polutrajno elektromagnetno polje, ili laički rečeno – sa jednim akumulatorom od stojadina može da osvetli ceo grad, Šabac, ili Beograd ili Čikago, koji ‘oćeš. E, naučnicima se ne podsmevamo, čak i kada izgledaju šašavo, samo gde je tu Ministar ili neko nadležan da pomogne da se stvar verifikuje i da preko noći postanemo najrazvijenija zemlja na svetu, da sve procveta jer ćemo svi da šljakamo za tog baju, a on neka postane bogatiji od Bila Gejtsa. Posle da prodajemo energiju Japancima i Amerikancima (možda i Rusima ako daju veto). Zvuči kao čudo, ali da se prvo proveri.

Čistu filozofsko-teološku raspravu gledao sam tamo gde sam najmanje očekivao, na SOS kanalu. Emisija se zove "Total soker", a posle nje sledi strašni sud, emisija pandemoničnog imena – "Crna tačka". U studiju su direktori naših fudbalskih klubova, sada više ne mogu da razlikujem ko je iz prve ko iz druge lige, a raspravlja se o spornim situacijama. Kao neki fudbalski utisak nedelje, samo cilj je da se utvrdi šta se zaista desilo i gde su sportska pravda i istina. Sportska teorija spoznaje. Ako se sećate filozofije iz gimnazije, ili pohađate veronauku, videćete da je Istina sporna kategorija. Da li je istina ono što se desilo (istina po sebi), ili postoji samo u Zapisniku (dokumentovana istina), ili je proizvod dogovora (konsenzualna istina ili nameštena utakmica) i, konačno, da li prekršaj postoji samo u oku posmatrača (sudije ili delegata)? SOS kanal se tako probio u vrh obrazovnog programa uvodeći antički Simposium kao televizijski žanr. Fudbal je čudo.