Ima nekih godinu ili dve otkad je novosadski novinar i pisac Nedim Sejdinović objavio blago bizaran zapis o tome kako je video Aleksandra Tišmu (tog velikog, neumornog uličnog hodača po Novom Sadu) da sedi na klupi u Dunavskom parku i – spava. Iz daljine, nije bilo sigurno da li je veliki pisac živ, da li diše. Autor ovog neobičnog krokija nije se mogao smiriti dok mu nije prišao sasvim blizu, ne bi li se uverio da je s piscem Upotrebe čoveka "sve u redu", da bi se potom iskrao iz Tišmine blizine, da ne remeti starački san na ugodnom suncu i ćarlijajućem vetriću s Dunava… Površno i "gospođički" čitano, a nadasve sa stanovišta lokalnog "iju!" mentaliteta, bilo je nečega skarednog u objavljivanju takvog zapisa. Ne znam da li je sam Tišma pročitao taj tekst, ili barem čuo nešto o njemu, no odnekud sam ubeđen da mu sve to nije moglo ne biti simpatično: bilo je u tome, ako ništa drugo, nekog "tišminskog" Kršenja Građanskog Reda, sve uz njegovo "spoljno" puno uvažavanje. No, mnogo važnije od toga: čini se kao da je ono što je taj zapis učinilo vrednim objavljivanja upravo znakovitost potmulog svedokovog osećanja Strepnje: u tom je osećanju bilo nečega što se moralo podeliti sa drugima, kao da slučajni očevidac jednog "banalnog" događaja "transcendiranog" Strašnom Primišlju želi da artikuliše nekakav kolektivni Strah, i da ga tako otera od sebe, da ga pobedi ili barem potisne, da ga samoironičnom beletrizacijom anegdote učini nekako "nemogućim".

Nema sumnje da ste povodom Tišmine smrti već u dnevnoj štampi iščitali sav onaj Obavezan Sastav novinskih autora i njihovih sagovornika, sve one visokoparne reči bez kojih ne prolaze odlasci "sa životne scene" (uh!) uistinu značajnih umetnika. Upravo zato, dajte da ne ponavljamo Opšta Mesta: onaj kome baš sada treba potanko crtati ko je i šta je bio Aleksandar Tišma, taj će i od sada moći sasvim lepo da živi bez balasta takvog saznanja. A oni drugi, oni koji Znaju, nisu samo tužni nego i – strepe, još više nego ranije, sada kada znaju da Tišmu više nikada neće sresti u Dunavskom parku ili bilo gde drugde: nije, naime, Laslo Vegel uzaman rekao da je Tišminom smrću završena jedna novosadska i vojvođanska epoha, i da bez njega, nekako, ništa neće biti isto.

Svekoliki "naseljeni svet" Tišmine literature bio je svet onih koji "bez razloga" – kao da pravih razloga uopšte ima i može biti?! – trpe i pate, ili pak nanose zlo drugima, onih koje melje i mrvi žrvanj Istorije, strašne uvek i svugda, ali u dvadesetom veku osobito rafinirano svirepe baš na tlu Tišmine Srednjoistočne Evrope, tog šarolikog Međusveta stešnjenog među Imperijama, tog evropskog Limba koji pruža beskrajne mogućnosti i prednosti, ali i zastrašujuće opasnosti čim stvari izađu iz ležišta, čim se epoha i ljudi u njoj malo odveć iščaše, pa im postane najvažnije kako se ko zove i kako doziva svog Boga. No, Tišmin je pesimizam bio dublji, beznadniji od pukog razmatranja istorijskih pošasti koje su provilenile po jednoj podunavskoj vetrometini: njegova je proza bez iluzija ispisana dijagnoza ljudske prirode, one kojoj je uvek nekako lakše da se sunovrati ka animalnosti nego da sledi visokoparne etičke postulate. No, naizgled paradoksalno, iako svedok i suptilni opservator istorijskih lomova i dubokih padova ljudskosti, Tišma je do posvemašnje odbojnosti nesklon dociranju i moraliziranju: vlastito protivljenje Zlu nikada nije brkao sa ispraznim parolaškim "progresivnim angažmanom", osobito ne u svojoj literaturi. Otuda je i u poslednjoj, ratnoj deceniji bivao ne samo potuljeno odbacivan, sumnjičen i preziran od Niščih, od onih sa kojima ništa zajedničko i nije hteo da ima, nego ponekad i neshvaćen od onih s kojima bi trebalo da je načelno "na istoj strani", onih koji su ga tako loše čitali i shvatali da ste onomad, u nekoj glupavoj mrtvorođenoj polemici, mogli čuti čak i besni usklik kako se radi o "matorom provincijskom piscu" koji tu nešto vrda i izbegava svoje Moralne Dužnosti… Samo je poslednja reč bila tačna: Tišma je bio Pisac, od one najplemenitije, kišovske sorte, one koja ovde očajno retko uspeva; "matorost" je suvišno i komentarisati, a "provincijski" nije mogao biti ni duhovno – jer je s lakoćom nosio svoj (srednjo)evropski i svetski format, ni prozaično geografski, jer nije ni živeo u provinciji – naprotiv, živeo je u Novom Sadu! A taj je grad češće kudio nego hvalio, kao što već i dolikuje čoveku nesklonom sentimentalnim lokalpatriotskim izlivima i bolesnoj vezanosti za sve naše krležijanske "svračije zakutke". A opet, niko drugi u prozi srpskog jezika, ne samo u dvadesetom veku, nije uveo Novi Sad, njegove ljude i toponime, u literarnu baštinu najvišeg ranga onako kako je to učinio Tišma, i ničije se prisustvo – baš kao i sve duža odsustva, uostalom – nije tako jako osećalo među svima koji uistinu nešto znače, znaju, misle i umeju u tom gradu, na vaskolikom prostoru Donje Panonije, kao i svugde gde se čitalo i pisalo na srpskom i njemu bliskim jezicima.

Sada bi trebalo uzeti i ponovo iščitati Tišmu, knjigu po knjigu, i početi možda baš od "Dnevnika 1942–1951", u kojem mladi, nadobudni, samosvesni, požudni would–be pisac začinje svoju poetiku koju će decenijama posle – u Upotrebi čoveka, Knjizi o Blamu, Školi bezbožništva, Kapou, u svojoj bespoštednoj autobiografiji etc. – dovesti do blizine savršenstva, poetiku koja usred jednog strašnog rata, u epicentru poludelog tanatosa, govori o neutaživim erotskim i čitalačkim gladima, o nezaustavljivosti jednog Života koji je bio čvrsto rešio – i srećom uspeo – da se proživi, da se ostvari. Već je tu moguće pronaći taj karakteristični izostanak, pa i svesno odbacivanje herojske paradigme, uz punu, mada možda nedomišljenu svest jednog mladog spontanog egzistencijaliste da ta paradigma spada u korpus ideoloških Velikih Priča, smišljenih protiv živog insana i svega što je lepo i dobro.

Bio sam u Novom Sadu tri dana pre Tišmine smrti; sutra idem ponovo, četiri dana nakon nje. I već unapred strahujem: koliko se Grad smanjio? smežurao? zgrčio? Pre tri godine otišao je Vojislav Despotov, sada Tišma; bili su pisci beskrajno različitih ljudskih i literarnih senzibiliteta – zajednička im je bila samo ona najplemenitija Vertikalnost vlastitog duha i osebujnih bi(bli)ografija. Bože blagi, šta li će sada biti sa svim onim ljudskim mravinjakom ispod Fruške, onako raspuštenim jer nenadgledanim od jednog rezigniranog, nepotkupljivog pogleda sa vrha Tanurdžićeve palate?!