Slobodan Tišma večiti je dečak umetnosti. Nekadašnji frontmen bendova La Strada i Luna, sadašnji nagrađivani književnik, bard odbačenih zanesenjaka, iz društva Fridriha Helderlina, Hajnriha fon Klajsta, Artura Remboa i Stefana Malarmea, sin, suprug, otac, žitelj mnogih reinkarnacija grada Novog Sada, predani poklonik rokenrol spleena – nedavno je objavio knjigu Ima li koga kod kuće, u izdanju Nojzaca. Reč je o drugom po (ne)redu romanu iz ciklusa Astal tiš riba friš. Ovom prilikom, zajedno sa Slobodanom Tišmom, pretresamo glavne činjenice aktuelnog dela.

“VREME”: Ne mogu da odolim, a da te na samom početku ne upitam: ima li, stvarno, koga kod kuće? I gde je tačno ta, metaforična ili realna, kuća zapravo? Da li je naše telo, naša glava, ta kuća? Ili za svakog od nas postoji i ono što se prosto naziva domom – kuća kao porodica, idila suživota? Da li je priroda kuća ili su to pre svega ideje u životu jednog filozofa i umetnika, naša osećanja, koji je to andrak?

SLOBODAN TIŠMA: Nismo ni svesni koliko je strašna bezdomnost, nemati dom, nemati mesto, lutanje je neutešno. U antici, duše umrlih lutaju. Mislim da Igi Pop ima stih “Svakome je potreban dom” (pesma Home sa albuma Brick by Brick iz 1990). Imao sam neka iskustva u snu, kako je to kada si izbačen u svemir, u strašan beskonačni haosmos, da upotrebim jednu Džojsovu konstrukciju. I ne da je panika, nego zebnja – nemati telo. Ali, naše telo je, nažalost, i naša tamnica koju delimo sa drugima, sa ukućanima ili zatvorenicima. Neutešno za jednog klaustrofoba. Bežimo od drugih, pa ih tražimo. Onda je bolje baciti se u ponor univerzuma i putovati beskonačno, biti bez doma. Zarobljenost je najstrašnija, kada ne možeš da izustiš jednu reč, kada ne možeš da krikneš. Sigurno se sećaš pesme grupe Boye Kuća i krik? Teško podnosim zatvoren prostor, sopstvenu sobu, nekada moram noću da izađem i da sa zebnjom pogledam otvoreno zvezdano nebo. Ipak, Hajdeger je rekao da je jezik kuća bića, moje pisanje je moja kuća, ali i moja tamnica, iz koje ne mogu da pobegnem.

Mnogo razmišljam o onoj tvojoj tezi iz romana – grad kao književni junak. Ima mnogo dela sa takvom opsesijom, Uliks je možda i najčuveniji primer. Ali, ima li danas baš svaki grad svoj identitet, ili se, kako vreme protiče, svaki grad pretvara u ono Džojsovo “Here comes everybody”? Isti ljudi, iste zgrade, isti izlozi, isti automobili?

To se upravo desilo sa Novim Sadom. Posiveo je. Pedesetih i šezdesetih još uvek je imao nešto autentično iako je bio gradić, ali to se izgubilo, pretvorio se u mesto kakvih ima na stotine diljem srednje Evrope. No, možda se to meni samo čini. Važan je doživljaj, a on je uvek subjektivan. Međutim, Liman – južni kraj Novog Sada, uz samu obalu Dunava – nije se promenio, ostao je isti prostor radosti i uzbuđenja. Odbranio se, bar za sada.

Pa, da li su onda tvoje uspomene na Novi Sad neka vrsta bekstva iz sadašnjosti, u kojoj se gradovi pretvaraju u sivu masu ničega? Ili, bolje rečeno, svačega? U kojima definitivno nema više “veselog keketanja svraka”?

Pa, jeste, taj Urvidek postoji, on je potonuo na kulisama večne večeri, to jest Abendlanda – Zapadnog sveta, ali tu je arheologija, postoji način da se spustimo u dubine, to je pisanje. Kada je sadašnje vreme u pitanju, današnji grad – kroz knjigu se provlači ta metafora: stalni rat između svraka i vrana. Nažalost, izgleda da su vrane oterale svrake. Nije isto da li te ujutro budi veselo keketanje svraka ili turobno graktanje vrana.

Neki delovi tvog novog romana bude asocijaciju na roman Valis Filipa K. Dika. Nema nikakve sličnosti u osnovi, i stil je drugačiji, dabome, ali kroz čitavu tvoju knjigu promiče traganje za Bogom – kroz tehnologiju koja, paradoksalno, u svoj svojoj hladnoći i distanciranosti postaje konačno spiritualna sila. Kroz ono Miroslavovo jevanđelje: “Miroslav Mandić je Bog”, takođe. Pominješ i svog oca koji se, iako komunista, okrenuo pred kraj života religiji. A ti o njoj govoriš kao o “ruševnom hrišćanstvu”.

To pitanje o Bogu je teško izbeći, i sve više, što smo stariji, treba biti veoma hrabar i to ignorisati, kao što je to učinio Fuko, na primer. Sve vodi ka soteriološkoj drami, drami izbavljenja, koju je najbolje predstavio Mocart u svom Rekvijemu, u stavu Dies irae. Iako valja reći da ga je, po svoj prilici, prepisao od Mihaela Hajdna, Jozefovog manje poznatog brata. Naravno, uvek se postavlja pitanje da li je taj odnos prema Bogu čisto individualna stvar, kako je tvrdio Kjerkegor, ili je to pitanje zajednice, konfesije. Današnje konfesije su propale zato što se bave politikom, što je nedopustivo. Tehnologija će rešiti taj problem tako što će ujediniti sve ljude, ujediniće čovečanstvo, nestaće nacija, nestaće jezika, nestaće raznih bogova, i tako ujedinjeni ljudi će se okrenuti univerzumu za taj presudan susret. Ubeđen sam u to. Danas se često govori o kosmičkim putovanjima, o potrebi da se čovečanstvo izmesti i tako spase, kao to će nam omogućiti tehnologija. Ali, sve je to pogrešno, zapravo to je pitanje moći, oholosti ljudske. Tehnologija treba da nam omogući opstanak na planeti Zemlji, pošto je sve tu, Zemlja ima sve. Zemlja je raj, ali sa paklenskim sadržajem, nažalost. Tehnologija će nam omogućiti drugačiju vrstu putovanja, sofisticiranijeg i ne kroz prostor i vreme – pošto su prostor i vreme iluzija – to nam govori fenomen Mebijusove staze.

Zanimljivo je da i Dik i ti, zapravo, razmatrate teofaniju, šizofreniju, slušne halucinacije, posledice iskustva bolesti i ovisnosti. Njegovo ključno pitanje jeste: “Ko diluje Bogom?” Stvarno, ko?

Nisam čitao Filipa K. Dika. Pa, konfesije to rade, ako sam dobro razumeo pitanje. Njih interesuje samo privremeni opstanak, razmnožavanje, da nas bude što više od onih drugih, a to je samo produžetak patnje. Osnovno pitanje koje tehnologija postavlja nije pitanje opstanka, nego pitanje presudnog susreta, trenutka najveće neizvesnosti, kada će se definitivno odlučiti sudbina čovečanstva, da li je to kraj ili je pred ljudima večnost – Radost Večnosti. Ovo je poznata priča, ništa originalno, ali da se ne upetljavam u dobro poznate religijske strategije umotane u teško prihvatljive priče.

Da se vratimo tvojoj knjizi. U suštini, Ima li koga kod kuće predstavlja veliki naučni traktat, zar ne? Diskaveri sajens, kog često u knjizi pominješ, samo je medijum putem kojeg ti sebi objašnjavaš i suštinu umetnosti, kao i banalnosti života?

Popularna ili Vesela nauka je neka ideja u knjizi – zapravo poluobrazovanost, pošto ja imam interesovanje za nauku, ali nemam znanja da je razumem. Čak mi je i teorija relativiteta teško razumljiva, a da ne govorim o kvantnoj mehanici, iako ponekad povodom nje naprežem svoj pileći mozak, svoj zakržljali mišić. Kosmologija uvek pokreće razmišljanja koja su više u domenu naučne fantastike nego neke stvarne nauke. Simptomatično je da je SBB skinuo sa menija kanal Diskaveri sajens. Otišao sam da se bunim, odgovor je bio da to niko ne gleda, ljude ne interesuje kosmos. Popularna nauka je neka vrsta umetničkog žanra, ona nas opskrbljuje novom vrstom metafora, osvežava, proširuje svakodnevno iskustvo i nema ništa sa naučnom fantastikom. Svi smo voleli da čitamo Politikin zabavnik.

U ovom romanu govori se i o stvarnim ljudima, tvojim dalekim ili bliskim poznanicima, prijateljima, supruzi i sinu, kao i o tebi samom. Prepoznaju li se ljudi u ovom delu, čak i kad im metamorfoziraš ime i prezime, kažu li ti šta?

Ja mešam fikciju i stvarnosno, mislim da je to dobar recept. To obezbeđuje komunikativnost teksta i to je jako važno. Erotizuje tekst. Reakcije su različite, naravno, zavisi kako je ko predstavljen. Boža Mandić, koji je skoro glavni lik u Životu pesnika, se naljutio. Sreli smo se nedavno, baš na početku Pavlove ulice, ispred moje kuće – nije hteo da mi se javi. Vikao sam za njim: “Boško, Boško!”, ali on je samo odmicao, pogledao me nije. I on je mene predstavljao u svojim romanima u lošem svetlu, ali se ja nisam naljutio, čak sam govorio na promociji Pertli, gde me je predstavio kao policijskog doušnika, a da li ima išta uvredljivije od toga? Ali, sve je to književnost. Čim nešto stavimo između korica, to više nema veze sa stvarnim životom. Ili ima, ali to je ta arbitrarnost, to jest relativnost. Ako neko veruje da je to istina, to je njegov problem. Ja inače u pisanju zagovaram relativizaciju identiteta i naracije.

Kopka me ko je Svirka Žaračev, centralna ličnost jedne halucinantne dimenzije ovog romana? Kakav si metafizički užas i istovremeno svoju najpotpuniju prisnost sa nekim/nečim, kroz njen lik želeo da prikažeš?

Apsolutno verujem u Jungovu teoriju sinhroniciteta, dakle, u paralelno postojanja na više mesta – to je Helderlinov, odnosno Skardanelijev slučaj. U ovoj knjizi, Svirka Žaračev je moje drugo telo, što je strašno i pomalo odvratno. Nema više seljenja duša – metempsihoze, kao u antiki kada je to bila normalna stvar, to je Mirče Elijade lepo objasnio – danas se sele samo tela, zapravo umnožavaju se. Adrijan Borland, to jest grupa The Sound ima stihove “Živimo kao skeleti”. Metempsihoza postoji još samo kao patološko stanje, kao shizofrenija, kada više duša zaposeda jedno telo. Ali, to su leševi duša, to su te utvare sa kojima živi duševno bolestan čovek. Možda umetnost može da oživi te leševe, da im vrati supstanciju. To je veliki izazov za svakog umetnika.

Apsolutno su divne priče o tvojoj supruzi Jasni, kao i one dve o tvom sinu Filipu u ovom romanu – njegov susret sa Aleksandrom Tišmom kad je bio mali i izjavio da će, kad poraste, biti zemljoradnik, kao i onaj sa Miroslavom Mandićem i šarenom lopticom od jareće kože. Neodoljive su. Ljuti li se sin što ga pominješ, koliko deci prija da ih roditelji razotkrivaju u svom pripovedanju?

Ne znam. Ali, to su sve pričice iz njegovog detinjstva. On je danas odrastao čovek, da ne kažem da je neko drugi, i možda se i ne seća tih epizoda, tako da se može reći da su to moje izmišljotine. Mislim da Filip ne čita moje knjige, ali čita knjige drugih ozbiljnijih pisaca. Kada je bio u srednjoj školi, naterao me je da pročitam Hotornov roman Skerletno slovo. Pročitao sam tu izuzetnu knjigu, ali sam se i namučio, zbog Hotornove komplikovane barokne retorike. Sa Jasnom je druga situacija: ona čita moje knjige kada ih lektoriše, ali nije oduševljena što je spominjem u svojim knjigama, pošto ona voli skrivenost, voli da čita o drugim ljudima. Inače, mnogo je načitanija od mene. Često mi prepriča neki roman, informiše me, pošto sam ja zabunjen pisanjem, nemam vremena.

Reci nam, molim te, nekoliko reči o Aleksandru Tišmi, mimo onog što si o njemu u romanu napisao. Sviđa mi se priča o promeni u njegovom odevanju – od beretke do kačketa? Kako ga zaista pamtiš, očigledno je bio fascinantna ličnost?

Imao je stila, imao je ukusa, iako on nije bio neki esteta, bio je zaokupljen teškim iskustvima, patnjom drugih ljudi, o čemu je pisao. Zamerao je Kišu što je pustio dugu kosu i što se oblačio u džins. Iako je bio opsednut seksom, pogotovo u mladim danima, bio je vrlo moralan, zalagao se za pravednost, nije podnosio licemere i udvorice. Početkom devedesetih godina, kada je nacionalističko ludilo počelo da divlja, neki lokalni pisac naložio je da se skine višejezična tabla sa ulaza u Društvo književnika Vojvodine. Bio je to sramotan čin koji je uvredio Mađare, Rumune, Slovake, članove Društva. Tišma je sa još nekim piscima reagovao, tražio je da se tabla vrati na mesto. Kad sam ga sreo na ulici, rekao mi je da je to čin jednog bednika. Od Miroslava Mandića sam čuo da je Dobrica Ćosić nagovarao Tišmu da podrži poznati Memorandum, ali je Tišma odbio. Znam da je pomogao mnogim ljudima. Voleo je Žilnika, Vegela, Miroslava Mandića, koga je godinama pomagao i sa kim se družio. Ostalo je otvoreno pitanje koliko je osećao i razumeo muziku. No, o svemu tome ima u tim mojim knjižicama.

Da li je izlaz poludeti kao Helderlin, odnosno Skardaneli, pitanje je sad? Filip K. Dik kaže da “mentalno oboljenje nije zabavno”. Šta ti misliš?

Ma kakvi zabavno, nije se igrati sa patnjom. Ludilo je povezano sa Panom, sa prirodom. Pan je opasan bog kada provali u neki lik, mali je čovekov sasud, lako naprsne i onda curi univerzum. To su te nerazumne reči koje ludak bulazni, sa kojima ne može da izađe na kraj. Mozak ne može da stane, stalno je u pogonu, valja šut, krhotine narativnih tokova izviru na sve strane. Poseban problem su osećanja koja su sasvim neobična, teško prihvatljiva, zato je duševni bolesnik neutešan, ali kasnije, kada sve prođe, uzbudljivo je promišljati iskustvo bolesti. Duševni bolesnik ili ludak je u stanju prirodnog bića po sebi, to je ono što su stari Grci zvali zoe. Kad ozdravi, kada dođe sebi i počne da komunicira, postaje bios, postaje političko biće, ali kao political nigredo, najniži stupanj političkog, takoreći bez ikakvih prava. Ja sam time obeležen i zato živim na margini društva, ali iz tog ugla vidim svašta. I slobodan sam. Uvek postoji nadoknada, ravnoteža. Umetnici su – kada je duševna bolest u pitanju – u lakšem položaju pošto to nije nešto čega se treba stideti, za razliku od političara, za koje je takva dijagnoza smrtna presuda. Zato imamo u politici toliko prikrivene patologije.

Mebijusova traka je takođe junak romana, kao i gospodin Varlać iz poslastičarnice City. Ipak, ovaj prvi fenomen opseda na duže staze nakon čitanja knjige, jer je nalik lavirintu koji se menja dok se njime krećeš “zato što je živ”. Opet Filip K. Dik. Odakle ta Mebijusova staza u romanu?

Mebijusova traka je lavirint bez lavirinta pošto je jednostavna – ima samo jedan problem koji je nerešiv. Putanja ili staza je zatvorena, a u stvari je otvorena, pošto onaj koji se njom kreće stalno prelazi na drugu stranu, prevrće se i nikad ne stiže na početak, pred njim je uvek beskraj, unutra je, a nije svestan da je zapravo napolju. Sve to dovodi u pitanje trodimenzionalnost prostora, ispada da je sve površina, da nema onostranosti. Svakim trenom, ono što se kreće stazom transcendira, a opet transcendencije nema, što tvrde i neki savremeni filozofi. Uostalom, prostor i vreme su apriorne datosti, nepojmljive ljudskom umu, to je i Kant tvrdio. Ali opet, sve nas to kopka, ili nas užasava, bačeni smo u prostor koji ne poznajemo, koji nam je stran. Mebijusova traka je kao fenomen veoma zahvalna metafora u umetnosti, pruža mnoge mogućnosti za igru, zaista je živa, a živa je zato što je neshvatljiva.

Zašto svi žele da pišu roman, da obrlaćuju, nameću se ljudima svojom pričom? Jesu li prozaisti zbilja “teška banda”?

Jesu, književna mafija, i svi su u tome. Zato što je pisanje, spolja gledano, stvar supremacije, nametanje svog diskursa drugom, ali drugom koji pristaje na to, pristaje da se potčini, da uživa. A čitanje je suština, bez čitanja nema književnosti. Gledajući u celini, književnost kao institucija je područje volje za moć iako poststrukturalisti i dekonstrukcionisti negiraju postojanje volje za moć, zato što nema subjekta, ni gore, ni dole. Međutim, nepobitna je činjenica da ima pisca, i ima čitaoca. Naravno, ovi opet kažu – ne, ne postoji ni pisac niti čitalac, postoji samo tekst. Ali, u krajnjoj liniji, i to je zapravo ono najviše što neko može postići, to je supremacija nad samim sobom, potčiniti sebe ili razbiti sebe. Pisanje je opasna igra. Ta ideja da se nametnemo nekom drugom je, u stvari, naivna iako mnogi pišu sa tom namerom, ali nisu je dovoljno svesni. To rade pisci, nedovoljno osvešćeni, iako među njima ima vrhunskih majstora, mnogo većih od mene koji sam kao osvešćen, navodno znam šta je suština pisanja, pišem tzv. unutrašnji polemos, vodim rat sa samim sobom. Taj unutrašnji dijalog, pošto nas je uvek dvojica, lako može da pređe u haos, ali o tome sam već pričao. Neki pisci tvrde da nikada ne pišu o sebi, ali to je laž, zapravo uvek pišu o sebi, čak i kada slede Malarmeov savet: “Treba pisati što dalje od sebe”. To ja je tvrdokorno, neuništivo, uvek je relevantno. Pisanje je uvek politički, to jest interesni čin.

Konačno, da li si i dalje veran avangardnoj umetničkoj praksi u ovom potpunom razotkrivanju uloge takozvanog “stvaraoca” i njegovom konfrontiranju sa spoljašnjim svetom?

Avangardno iskustvo je nešto što me je formiralo kao umetnika i ja se toga nikada neću odreći. Pisanje takozvane konceptualne poezije je iskustvo koje sam kasnije modifikovao i primenjivao u prozi, to je danas neka vrsta eklekticizma koji daje rezultat, pomera stvar, ali je ipak ostavlja razumljivom. Ali više ne razmišljam o spoljašnjem svetu, o konfrontaciji, zabunjen sam sobom i problemima na koje mi umetnost nije dala odgovor, ili bar ne zadovoljavajući odgovor.