Sa tekstom Boža Koprivice o slikarstvu Biljane Đurđević okončan je prvi ciklus projekta "Nema teorije" koji je, podsetimo, tokom prethodnih nekoliko meseci obuhvatio tekstove deset pisaca i esejista o deset savremenih likovnih umetnika. Neko bi rekao da smo postavili ambiciozno pitanje – kako pristupiti i spoznati umetničko delo.

Na samom početku, tekstom Danila Kiša o stvaralaštvu Radomira Reljića postavljen je kriterijum – istine. Jer, za razliku od dominantne kontekstualne prakse, čija se ispravnost više ni ne dovodi u pitanje, verujemo da se umetničko stvaralaštvo ne može pojmiti i komentarisati samo na osnovu svog doba, niti se može, po potrebi, izvinjavati na osnovu njega.

Verovatno će biti puno onih koji će naći da su ovakva razmatranja "reakcionarna". No, istupanje deset uglednih književnica i književnika i njihovo otvoreno zastupanje određenog umetničkog opusa, odnosno dela likovnog umetnika, uz stav izražen sa pozicije slobodne volje i izbora, a ne na osnovu sociološkog ili ideološkog pristupa umetnosti, verujemo da nas ponovo vraća na put pristupa umetnosti kao sasvim zasebnoj ravni razumevanja čovečanstva.

Publika se ne sme potcenjivati, jer, i pored nesistematskog uvida u savremeno stvaralaštvo, prosečan posetilac izložbi makar intuitivno može da prepozna ispraznost, konstrukciju i suštinski nedostatak razloga, ili sa druge strane savesnost, opravdanost i čestitost u bilo kom delu, umetničkom mediju ili poduhvatu. I bez šireg uvida u savremeno likovno stvaralaštvo, gledalac može trenutno da prepozna istinu, odnosno laž. "Doista, kao što svetlost otkriva i samu sebe, i pomrčinu, tako je i istina norma i same sebe i lažnoga" (Spinoza, Etika, II, Postavka 43).

Tako su naši pisci hrabro istupili sa svojim stavovima. Milena Marković tekstom o radu Simonide Rajčević, postavljajući Simonidi pitanja koja je, kako kaže, volela da je neko njoj postavio. Jer temama detinjstva, doma, životinja, prirode i ljudi, i na osnovu sopstvenog iskustva, pitanja vraća u sferu intimnih zbivanja umetnika, koji su život uvek najozbiljnije uzimali, zato što su osećali da ih je on najozbiljnije uzeo. Oto Horvat, koji je ranije u poetskoj formi pristupao likovnim delima, ovog puta je istupio iz svoje dotadašnje prakse, te napisao prozni tekst o Draganu Matiću, takođe velikim delom upućen na značaj detinjstva za "posedovanje duboke i elegantne osećajnosti", ali i uz šire uvide o pojedinim delima kao ranama i ožiljcima. Jer šta bi i umetnost bila, no rana sveta. Najzad, Oto pri kraju teksta postavlja večno pitanje – o kontaminiranosti tumačenjem i pogledom na svet posmatrača. Time se opet vraćamo na pitanje načina spoznaje umetnosti. Jer, kao što su i sami pisci, kao stvaraoci svesni, umetnosti se mora pristupiti bez neke nadređene (i uvek privremene) sudske instance pred kojom bi se dela morala legitimisati.

O toj važnoj temi "aktuelnih sudskih instanci u umetnosti", njihovoj prolaznosti i ograničenom interesnom polju, Vladimir Kecmanović je, između ostalog, pisao u svom tekstu, ali prevashodno da bi dokazao kako doslednost, ozbiljnost, hrabrost, moralnost, te samim tim i istinitost dela i umetnika (tekst je bio posvećen radu Vladimira Nikolića), i u takvim uslovima mogu preživeti i biti prepoznati.

Taj otklon od "umetničkih praksi" kao ukalupljenih proizvoda vremena koncipiranih na osnovu pogodnih dnevnopolitičkih strujanja i Branko Kukić jasno je razmatrao, vraćajući nas na ključne probleme umetnosti kao eha kosmosa i afirmacije sveta na osnovu jednog diptiha Marije Dragojlović.

Autoritet dela Ljubomira Simovića i njegovo učešće projektu daju posebnu težinu; književnika čiji je rad, takođe, poznat i po "čitanju slika". Gospodstvo i plemenitost pristupa umetnosti Ljubomira Simovića doneli su ovog puta konkretnu, temeljnu i misaono duboku sliku sveta Mrđana Bajića, tekst podstaknut nedavno priređenom izložbom dela ovog umetnika.

Danas, kada su društveni (politički) preduslovi umetničke prakse sve jasniji i očigledniji, tapšači osvetljeniji, dok mašinerija dekodiranja i interpretacije kao nusprodukt drugih zahteva posustaje, ne prepuštamo se više tako lako "verifikovanim" delima i gledamo i van kruga oficijelnog radara. Jelena Lengold je tako odvažno posvetila svoj tekst stvaralaštvu Zorana Žugića, sa neočekivanim protokolom razumevanja i poštovanja.

Rad Zorana Paunovića, svakako, prvenstveno vezujemo za prevodilaštvo, esejistiku i lepu rečenicu. Zbog tih jasnih tekstova, kojima često "prevodi" ne samo književna, već i dela iz drugih oblasti savremenog stvaralaštva, kao organizatori projekta, često bismo pomislili da bi nam, upravo, za polje vizuelnih umetnosti bio potreban neko ko razumljivo piše poput Zorana Paunovića. A onda smo ga, jednostavno, i pozvali da nam kroz svoj iskaz ponudi novo čitanje, po njegovom izboru, dela Aleksandra Zografa.

Kako su tekstovi objavljivani u dužem vremenskom periodu, sa unapred definisanom dinamikom objavljivanja svakog teksta, zanimljivo je da su pojedinim autorima gotovo simultano sa datumom izlaska tekstova dodeljivane ugledne nagrade, poput nagrade koja nosi ime Mirka Kovača uručene Otu Horvatu za roman Sabo je stao u oktobru, ili Vladanu Matijeviću Nagrada Stevan Sremac u novembru za zbirku priča Pristaništa, neposredno pred izlazak njegovog teksta o Milanu Blanuši. No, podjednako je zanimljivo da je Nemanji Mati Đorđeviću dodeljena nagrada Francuske akademije lepih umetnosti za crtež Prix Pierre David–Weill, baš u nedelji kada je izašao i tekst Muharema Bazdulja o njegovom stvaralaštvu. Zapravo, taj tekst će biti i tekst kataloga izložbe ovog umetnika koja će biti organizovana u galeriji SANU.

Na kraju ovog prvog ciklusa sa zadovoljstvom gledamo na objavljene tekstove pisaca o likovnim delima i autorima. Pristup drevni, a novi, jer reafirmiše pristojnost, uljudnost, brigu i poštovanje, delanje po savesti i istinitoj motivaciji, sa verom u umetnost kao načinom obnavljanja sveta. Zbog te vere, novi ciklus tekstova pisaca o umetnosti počinje već u aprilu.