Pariz, 19. maja 1922:

"Dragi Gospodine Jovanoviću, ima dva trenutka da sam primio Vaše pismo iz Beograda i ono me neobično obradovalo, utoliko pre što sam, ne znam zašto, strepeo da sam Vas možda svojom bezobzirnom brbljavošću i valjda (neumesnom) iskrenošću (čini se uvek ogrešim o nužnu uljudnost) uvredio, a bog mi je svedok da je to samo iz neobazrivosti, i da bi me bacilo u iskreno kajanje, i žalostilo. Ako to pismo, u istini, ne predstavlja čoveka koji se ume ophoditi prema starijim od sebe ljudima s pristojnošću, onda bi me Vi ogromno zadužili, ako bi ga vi na neki način, zagubili, iscepali, ili prosto zaboravili, i poverovali mi prosto na reč da se iskreno kajem za svoju neumešnost. Kao što već pogađate sve ovo Vam pišem iz koristoljublja, ali ne razume se zbog poezije – sami velite da niste ni u kakvoj redakciji, da vas književnost odviše ne zanima, a ni za predgovor Vas svakako neću uznemiravati – već osećam izvesna prijateljstva za Vas koja mi gode i koja ne bih hteo da upustim. Pomišljam da će svakako doći jedno veče u Beogradu, kad će mi biti svakako šuplje i dosadno i kad ću se možda spasti toga prošetavši s Vama u prijatnom razgovoru. Vidite da sam nekad vrlo predostrožan i štedljiv kad se tiče budućnosti itd. Kao što sam Vam ranije rekao pisaću Vam iz Florencije, gde sam kroz neki dan. Još jednom Vi i Vaši primite mnogo mojih pozdrava. Vaš Rastko Petrović."

Pretpostavka je da je tokom narednih godina komunikacija bila usmena, jer sledeće pismo, poslato iz Beograda, nosi datum 27. maj 1926:

"Dragi Gospodine Profesore, milo mi je da Vam se Opinion Publique dopao; za onaj drugi film vam ne zavidim, bojim se da ste u opasnosti da budete jedina publika – ali pošto ste ga i Vi režirali…! Hvala velika na knjigama. Zašto ste tako žurili za vraćanje časopisa? Evo Vam šaljem u prilogu drugi. Vi znate da ja još mnogo više želim da Vas vidim no Vi mene, pošto ste Vi za mene kao neki ispit Savesti. No kako Vi želite da budemo sva trojica na viđenju a Andrić ima uvek neko posebno vreme kad može ići do Vas to Vam sad javljam da će Vas potražiti u subotu u 5 kod Akademije ako budete mogli, a ja ću, trudeći se da Vas ne uznemirim, iznenaditi jednog od ovih dana. Znate, ipak ne verujem da čovek ne umire; to bi bilo isuviše lepo. Čini mi se da bih imao mnogo da Vam pričam i da Vas pitam ali to baš nije tako sigurno. Sigurno je da Vas vrlo mnogo ogovaram kod Andrića (on, ne!) i da Vas vrlo mnogo mnogo poštujem. Vaš Rastko Petrović."

Rim, 24. jun 1928:

"Mili gospodine Slobodane, ima mnogo dana da se svaki čas setim kako bi mi bilo milo da Vam pišem, kao nekada kada baš nije bilo mnogo vremena kako smo zajedno razgovarali tako da i preko pisama mogu nastaviti onde gde smo prekinuli, plutôt (bolje reći) gde sam prekinuo ja sa svojim nešto konfuznim ispovestima. Naime u ovoj godini, i u prošloj godini dogodilo mi se da sam ostao sasvim bez nerava tj. da se ni jednog trenutka nisam niti naljutio, niti zlo uzbudio. Ja se na to dosta gordim i ako mi ovdašnji prijatelji kažu da sam ostao dete, i niko mi ne veruje da ću kad se jednom rastužim više no što je to zanimljivo i prijatno – izvršiti ono što se u Hrvatskoj zove samoubojstvom. Znate imam mnogo godina sad, a o ćeli i ne govorim. Ne znam da li znate da sam se premestio na rad kod gospodina Rakića, što mi vrlo koristi. Posla ima dosta. Što se tiče događaja poslednjih svi smo konsternirani (zaprepašćeni) i još smo uvek. Jedino što naš narod ima, kao ni jedan drugi možda, neverovatnu snagu da pređe preko stvari i da ih zaboravi, valjda neverovatan optimizam. Po nekad vidim da ma šta da mi se dogodi u životu (hvala bogu mnogo mi se nije dogodilo!) skoro ni traga na meni ne ostavi, srećan sam što pripadam baš našem narodu čijim osobinama to imam da zahvalim. Radujem se na vesti koje imam sa drugih strana da ste se sasvim oporavili od slabosti koje ste imali, a žao mi je da za mene više nemate onih blagonaklonih (ja sam bar tako predpostavljao i široko ih iskorišćavao) simpatija koje ste nekada imali. Navikao sam se bio da svoj život potkrepljujem ankuražmanima ili prekorima čak. Strašno je ipak što se staložavam, ima sve manje kontradikcija i dogodiće se najzad da ću kao savetodavac sam sebi biti dovoljan. To će ličiti na ono igranje šaha ili karata kad čovek nemajući protivnika igra sâm za sebe i za njega, pa ne zna da li udešava nesvesno svoju igru da bi protivniku olakšao ili protivio. U svakom slučaju život ostaje i dalje veličanstven; i koliko? A na smrt je najracionalnije ne misliti. J’ai peur comme un fou (bojim se kao lud). Čitao sam sa G. Rakićem zajedno ‘Pobedu’ od Konrada; on sasvim nezadovoljan, a ja ne volim što se mnogo vidi način na koji je knjiga pravljena, zanat, i što je ljubav za Konrada špansko selo. Koji je njegov roman najlepši (izuzev Lord Džima)? Jadi Satanini od Grifita ostavili me ne znam zašto sasvim hladnog. Scena u cirkusu gde se njegova žena sa jednim Šarlom izdvoji pa opali šamar protivniku dok pravi Šarlo i dalje sedi mirno nešto je od najgenijalnijeg što sam video izraženo u književnosti. Šarla je smislio kao čoveka čije se emocije i pokreti zaustavljaju na površini aktivnoga života. Kome jedino još suze što izražavaju uzbuđenje. Jednoga čoveka koji je beskrajno dramatičan unutra – nesvestan toga i beskrajno običan, smiren spolja, sem kad prekipi. Samo jedno je zamisliti a drugo ostvariti. Sad nešto vrlo važno. Iako me više ne volite ni najmanje, iako u poslednje vreme nećete ni jednu stvar da pomognete (članak o Dedincu koji je ipak bio napisan kao retko koji prikaz kod nas, i kojem je trebalo odati priznanje jednom talentu, predali ste na milost i nemilost Crnjanskom, i drugo) molim Vas da budete veliki prijatelj pa da hoćete da mi kažete da li hoćete da štampate u Glasniku članak Aleksandra Deroka, naučno pisan o prototipu nemanjićskih bazilika, kolosalan, koji se sad nalazi kod mene i koji želim da Vam pošaljem da budete tako ljubazni da ga plasirate u augustu ili septembru u Glasniku što bi bilo beskrajno i prijatno i nužno. Prilažem Vam jednu sliku G. Rakića gospođe i gospode Vučković i jednu svoju gde sam ispao mnogo mator. Molim Vas da me izvinite, da me ne prezrete i da me ne zaboravite. Poštuje Vas i pozdravlja Vaš Rastko."

Gvineja Bisao, 23. decembar 1928:

"Dragi, poštovani prijatelju, u pristaništu smo G. Bisaoa ali se još ne iskrcavamo. Ovo je petnaesti dan na brodu. Sutra ulazim u prašumu, pravu, ‘avtentičnu’ sanjanu od detinjstva, čitanu počevši od Žil Verna do Konrada. Pročitao sam na brodu mnogo knjiga. Red mesta plavih, zelenih i crveno riđih, kraj palmovih šuma i plaža žutih kao od zlata. Izgleda da sam se navikao na vrućinu. Bio sam jedan dan u Fritaunu, jedan Konakriu što je kao ona vaša džungla u Viktoaru. Naročito je lep svet, mladići kao liveni od Donatela, devojke crne Venere. Neobično sam zadovoljan da sam pošao na ovaj put, ako samo zbog njega budem imao neprilika, pa Vas zato molim da ga držite u tajnosti. Još dva dana provešću sa jednim jedinim saputnikom, G. Vilne, koji mi je ceo put isplanirao, sugerirao, koji je bio dvadeset godina gen. direktor agrikulture za Z. Afriku, koji je najobrazovaniji i najfiniji čovek koga sam sreo. Varoši u Afr. nose njegovo ime, bube i biljke koje pronađe. Jedan divni nastran tip, koji sad ide na svoje plantaže kafe, i s njim sam od Tulona, posle ću biti sâm, sâm s "ljudožderi" koji su najbliži i najljubazniji svet koji sam sreo. Mislio sam mnogo na Vas. Ovamo ste trebali Vi poći, Boga mi. Dovršio sam ‘Education Sentimentale’, čas mi se čini glupost, čas sublimno. Poneo sam da čitam Bodlera na putu ali nisam mogao na ovako jakome suncu. Nikad Vam ne mogu opisati čudo kad čovek otkrije drugo nebo nad sobom. Poštuje Vas mnogo R."

U međuvremenu Rastko Petrović se vraća iz Afrike u Rim gde je bio na službi u ambasadi. Sigurno je da mu se san o putu u Afriku ne bi ostvario da nije imao podršku ambasadora Milana Rakića.

9. februar 1929.

"Mili i dragi gospodine Slobodane, kao što vidite sasvim sam se zdrav i živ vratio sa moga pohoda u prašume, u savane, niz katarakte (vodopade), sa svojih susreta sa autentičnim panterima, što imaju glave, repove, mrdaju očima, zevaju, jedu itd. Putovao sam kao pravi eksplorater (istraživač) iako nisam imao šta da eksploriram. Imao sam svog boja, kuvara, (po dva fr. dnevno), svoju poljsku postelju, komarnik, sto, stolicu, apoteku, revolver, bio siguran kao da sam član Vašeg planinskog društva (imam pretenziju u tajnosti, da me jednom izaberu za počasnog člana, makar zbog naročitih cipela koje sam morao kupiti i koje nikad nisam obuo, i zbog belih platnenih odela koja su bila prljava strašno, i kaske (tropski šlem) koja je bila sva ulubljena! Ne, šalim se, ne mislim, Boga mi, da budem član planinskog društva). Načinio sam 4000 Km. u unutrašnjosti Afrike, bio 1500 Km. u dubini što je kao Beograd-Pariz, i što nije tako lako načiniti, jer sunce koje se prvi put reveliralo (izašlo) kao neprijatelj bije pravo u glavu i čeka trenutak kad čovek oznojen zaboravi te skine kask da ga ubije kao iz puške, jer nozdrve i usta ispucaju, jer se od najmanjeg zamora dobija groznica, jer mravi ujedaju kao zolje, jer je spoljni izgled sporedan u značenju simbola. Idemo još kilometar dva, i izbijamo na drum, crven kao krv, afrički drum, koji je jedini drum na svetu koji ne samo da ne kvari pejzaž no ga još i ulepša. Opraštamo se sa porterima (nosačima) i nikako da se pojavi bilo koji trgovački kamion da nas poveze dalje. Sporedno je čiji je kamion, da li je crnog ili belog, ne može se dogoditi da Vas odbije da Vas uzme; pošto je povrh brda od kafe, kole ili kakaa pretovaren još i urmama, to on polovinu skine da bi metuo vaše stvari, sluge itd. I put se nastavlja dokle se može, dok Vas ljubopitstvo opet ne baci na stazu, da mesto dvesta pedeset na dan pravite svega trideset Km. na dan. Čovek žedan od šest i pet ujutru kad sviće naglo i panično pa sve do šest i pet uveče kad pada noć naglo i panično, kad pobada koso Južni Krst međ zvezde. Išao sam danima kroz savanu čija je trava viša od čoveka, stazicom, za nosačima, truskajući se u hamaku (nosiljci) koji spava sa glava portera na ramena. Svakih dva sata se bunili što moraju sve dalje od kuće i ako se sami pogodili u službu, i moj beli saputnik morao da im viče: ‘Ko zapoveda ovde beli ili crni? Čija je ovo zemlja belih ili crnih?’ I oni se svi složno slagali da je to zemlja belaca i poslušno nastavljali put prvo tužni, pa već posle pola sata zbijajući šalu kao prava deca. Na odmorištima im se deli novac od školjkica, koria (kurs: šest koria za pedeset santima), pune šake svakome. Uveče se stiže: preko mostova visećih, Boga mi nad brzacima, od granja, kao razapetih između zvezda pred seoca, između šuma i savana, opkoljenih trapovima (zamkama) za zverad. Šef sela iznosi duge naslonjače od bambusa na sred sela za bele. Porteri odmah zaspe u krug ko dobri kučići. Naruči im se kus-kus i onda četrnaest žena, domaćica iz četrnaest kabana (koliba) donosi četrnaest kus-kusa. Kuvari nam otvaraju bezbroj konzervi kako bi i za njih dosta ostalo. Boj prži kokoš i kuva čaj, blagosloveni čaj koji prvi ubija žeđ, jer voda koja ako nije filtrovana donosi bolest, ako je filtrovana ona je vruća i otužna. I opet se nastavlja kroz savanu. Crnci su prvo tužni što su sve dalje od svog sela a onda pevaju. Sa strane i iz žute trave gledaju sa svih strana električne oči; bele pantera, zelene hijene, ljubičaste antilope. Tamo se niko ne boji zverova jer ne napadaju čoveka, i na stazi je susret lojalan i kavaljerski. Onaj koji prvi primeti drugog zastane i pričeka da drugi prođe. Pred zoru evo drugog sela, zbijenih kabana, okruženih zidom, sa ovcama iskislim koje duboko dišu u snu. Na kraju sela je kabana za putnike svih rasa i boja, okrugla, sasvim prazna, puna lasta unutra, slepih miševa i kolibria u snu. Boj razvija postelju, razapinje komarnik, opet kuva čaj. Crni dobijaju nove pregršti koria i odlaze u san srećni što su bogati. Dolazi kralj crnački, pravi crnački kralj u belom bubcu kao iz priča za decu, za njime donose dva kanarisa piva, od žita i meda; oba zapaprena; njegova žena pravi futu od kokoši prelivene sosom, opet zapapreno toliko da samo crni mogu pojesti. Zato dobijaju opet pet franaka poklona i ostavljaju nas da spavamo, da bi nas malo posle probudili tam-tamom, dobošima, nagim devojkama što igraju rat između fetišera i muslimana, nagim mladićima što igraju ‘vrlinu devojaka’; toliko je ovo ukratko kako je G. Petrović putovao kroz Gvineju, Kotd d’ Ivoar, što je prašuma, niz Kongo što je više no raj, kroz Gornju Voltu, Sudan, niz Niger, da bi jednim odvratnim vozom sišao niz odvratni Senegal. Razume se – što je tragedija književnika – negde ću o ovome valjda i pisati. Pravio sam puno beležaka, Boga mi, prvi put jedinstvene krokie (skice) pastelom i akvarelom, puno fotografisao, od čega skoro sve propalo ali ipak po nešto i izašlo. Video sam prave antropofage (ljudoždere) i devojke samo sa lišćem i ljude ni sa lišćem. Dobijali ste svakako u početku moje karte. Moj put je, mislim još po malo u tajnosti? Da li ćete mi pisati? O svemu? Iskreno Vas mnogo, najprisnije pozdravlja Vaš R."