Više nego ijedno beogradsko pozorište poslednjih sezona, Beogradsko dramsko pozorište vodi repertoarsku politiku u znaku posvemašnjeg eklekticizma, do te mere da se ponekad zapitaš koliko tu uopšte ima repertoarske politike, a koliko je sve stvar slučajnosti, ličnih odnosa, tekućih predloga i ko zna još čega. Ovo rezultira nekolikim tragično lošim predstavama kakvima nije mesto na sceni profesionalnog pozorišta glavnog grada, potom brojnim projektima koji "mogu da budu a ne moraju da znače", to jest koji ništa bitno niti donose niti odnose, te ponekim istinskim uspehom, ostvarenim mimo preovlađujućih standarda "lokalne sredine", a kakvih možda – paradoksalno li je to, ili nije, neka duma koga ne mrzi – ne bi ni bilo da je repertoarska politika čvršće "izdefinisana". Ovo, pretpostavljam, ne zvuči baš pohvalno, a i nije, ali verujte da nije ni neka osobita pokuda: videli smo i gore, i od tog goreg strahujemo. Videli smo, i još gledamo, sterilno upeglane repertoare u kojima se predstave proizvode kao na traci, a mada su po svemu površinski potpuno različite, u konačnici sve nekako neverovatno liče jedna na drugu – a zajedno ne liče ni na šta. Ovako, od ove razbarušenosti, ponekad nešto i ispadne. Nije da je recept i uputstvo kako treba raditi, ali ostavlja neki anarhični prostor koji se, ako se mnogo toga srećno poklopi, može smisleno širiti i puniti nečim… pa, smislenim.

Kokana Mladenovića dugo već nije bilo kao reditelja na beogradskim daskama KŽZ, i od toga je već napravljen svojevrstan mit (ne bez njegovog učešća): nema ga jer je previše "nezgodan", i po pozorišnom radu i po vanpozorišnim aktivnostima (zvanim "dugačak jezik"), a beogradska su pozorišta postala utočišta konformizma… I onda, gle, eto Kokana baš u pozorištu čija se uprava smatra nekako ideološki najbližom "režimu" od svih ovdašnjih mejdžor teatara! Situacija kao stvorena za intrige, ali ostavimo to tzv. društvenim mrežama i njihovim potrošačima.

Mladenović je na veliku scenu BDP postavio Klošmerl, po motivima istoimenog satiričnog romana Gabrijela Ševalijea iz tridesetih godina prošlog veka. Nekad vrlo popularan roman, smešten u imaginarni gradić na jugu Francuske, mediteranskog temperamenta, otvorenosti i lajavosti, ali i zatucanosti, klerikalnosti, skučenosti… Gradonačelnik i uprava Klošmerla, u poratno doba, odlučuju da umesto stereotipnog spomenika ratnim junacima, kakve podižu svi okolni gradovi, u centru mesta podignu impozantan gradski pisoar… I to odmah uz crkvu, što je dodatni element provokacije malovaroških savesti. Tu kreće koloplet spletki, podlosti i nasilja u kojem gotovo niko nije čist i nedužan, u tom je Ševalijeovom zamešateljstvu negde ostalo nejasno da li je "ispravna" pozicija ona konzervativna, sva zavetovana "čuvanju tradicija", mahom prirodno odumrlih, ili pak ona na groteskni, karikaturalan način progresistička, "okrenuta budućnosti" tako da je svede na – pisoar.

Reditelj i dramaturzi Dimitrije Kokanov i Maša Stokić središnju nedoumicu romana dobro raspoznaju; bez nje, uostalom, teško da bi bilo suvislog razloga za "prevođenje" ovog romana na scenu, pa još u Beogradu, u 2018. Klošmerl je, međutim, u njihovom viđenju jedna od bezbrojnih mogućih pozornica za uvežbavanje smislenih i besmislenih političkih strasti, intriga, pakosti, oholosti, podlosti, sitnih i krupnih računa, detinjastih i naivnih ideja i olakih podložnosti zapoveđenim autoritetima. Kroz sve to, dakako, gdegde prosevnu paralele s tzv. našom situacijom, ne samo onom bezbedno opšte-mentalitetskom, nego i sasvim konkretnom, koja se tiče "vučićevske Srbije", Beograda na vodi i koječega, ali sve to – mada svaki put izazove erupciju oduševljenja u gledalištu – ni u jednoj fazi predstave ne dominira i ne postaje njen osnovni ton, nego tek vešto doziran začin. Zašto – je li se to Kokan uplašio da će ostati bez tek izborenog "povratka u Beograd"? Ne bih rekao: iskustvo gledanja ove predstave bez unapred formiranih očekivanja i predrasuda makar kojeg predznaka pre upućuje na pametno izabranu rediteljsku i dramaturšku strategiju: ne praviti predstavu o Beogradu nego o Klošmerlu – a koliko ima Klošmerla u Beogradu, to će ionako svakome biti jasno.

Klošmerl je umereni pozorišni spektakl – improvizujem ovu možda drvenogvozdenu definiciju zato što dobro znam(o) koliko kod Kokana ima i onih neumerenih spektakala, manje ili više uspelih. Ovo je predstava u kojoj zabavni i satirički potencijal ni za trenutak ne smetaju jedan drugom, a u celini je zamišljena i realizovana s gotovo besprekornom elegancijom, od sjajne makete Klošmerla (scenografija Marija Kalabić) i pametne upotrebe video tehnologije koja luta po toj velikoj maketi (kao i lutaka koje su takođe važan deo priče), preko sjajne upotrebe oneobičenog lokalnog jezika, narečja na koje su stanovnici varoši vrlo ljubomorni i ponosni, a koje na sceni BDP-a ne liči ni na jedan određeni srpski (srbijanski) konkretan lokalni govor, što ga inteligentno očuđuje, primereno univerzalizuje, i štiti od estradizacije i banalizacije. Što se glumaca tiče, reditelj ih iskusno vodi ka efektnoj scenskoj igri bez suvišnih egzibicija, a posebno se ističu Ivan Tomić u ulozi gradonačelnika, ali i svojevrsnog naratora, te Paulina Manov u ulozi Šocike, koja će od sitničave bogomoljke i gradskog nadžaka dospeti sve do pozicije žrtve brahijalnog nasilja.

Atelje 212 je na maloj sceni, oduvek izrazitije sklonoj eksperimentu, producirao novi komad Tanje Šljivar Režim ljubavi, u režiji Bojana Đorđeva. Radi se o narudžbi, a u sklopu nečega za šta se ispostavlja da je "sezona komedija" u Ateljeu; prvi projekat iz te serije ona je zlosrećna i strašna Noćna straža, ovaj je drugi. E sad: s Noćnom stražom je bio problem što jeste komedija – ali nije smešna, bar ne u 2018., bar ne nekome ko je nekad ranije bio u pozorištu; i što možda i jeste za neko pozorište, ali sigurno nije za Atelje 212. Režim ljubavi po mnogo čemu kao da je antipod svog prethodnika. Za početak, možda Tanja Šljivar drži da je napisala komediju, ali zapravo – nije. Što ne znači da u tekstu nema duhovitih mesta, ali ona po sebi ne čine komediju, ne tvore komički žanr. Osim što nije komedija, ovaj tekst nije ni drama, bar ne u klasičnijem smislu reči, a opet ne zato što bi bila "postdramski tekst", jer zapravo nije ni to. Ponajpre se radi o svojevrsnom ovlašno dijalogizovanom eseju na temu ljubavnih odnosa u savremeno doba, danas i ovde (mada pomalo i – svugde), u procepu između hipermodernosti tehnoloških sokoćala i načina na koji tehnologija utiče na mogućnosti, nastanak i modalitete ljubavnih i erotskih odnosa, i, s druge strane, turobne tradicionalnosti duboko ukorenjenog patrijarhata, u kojem je podela uloga (samim tim i distribucija prava i moći) jednom zauvek zadana, dakako na štetu ekonomski, fizički i na druge načine slabijeg i dakako – na račun žene.

Poznavajući donekle raniji rediteljev rad, pribojavao sam se da na sceni nekako ne "sterilizuje" Tanjin tekst, ali dogodilo se obrnuto: Đorđevu i glumcima je pripao zadatak da od teksta koji tek ovlašno vodi računa o scenskim mogućnostima naprave predstavu koja će biti mnogo prijemčivija publici, a i znatno bliže toj zahtevanoj žanrovskoj definiciji komedije. Ne bi li do toga došli, povremeno su – bar na premijeri – znali i da prenagaze, računajući na instant-efekat (koji, doduše, i nije izostao), ali je to možda nepotrebno razvodnjavalo osnovnu intenciju komada.

Milošu Timotijeviću pripala je nezahvalna (ili, hm: baš najzahvalnija?) uloga Miše Džukele, tipičnog tranzicijskog, seksualnog i svakog drugog predatora, onoga ko u svakoj od ponuđenih varijanti odnosa (uključujući i homoerotski, koji se takođe ne odmiče od Džukelinih standardnih igara moći, njegovog jedinog pravog afrodizijaka) mora da izdominira, i on ju je izneo momački; dakako, drugi je par cipela što je ovaj lik po sebi odviše stereotipizovan i iskonstruisan kao kompilacija negativnih klišea o "muškoj svinji", ali to vam je naprosto politička i rodna korektnost u svojoj sadašnjoj fazi, i to nije Tanjin individualni krimen nego je globalna pojava: izvorno razložna pobuna protiv svih stereotipa o Drugom trenutno je došla dotle da je kanda došlo zlatno vreme za stereotipizaciju stereotipizatora, kao što je onomad, posle ‘45, bilo vreme za eksproprijaciju eksproprijatora. Koja se, doduše, nije baš najbolje završila; rekao bih, usled svoje suštinske starozavetnosti. Aleksandra Janković, Jelena Ilić i Sofija Juričan poletno, tečno i tačno, inteligentno donose predstavnice nekolikih ženskih strategija unutar "novog ljubavnog nereda", a Dejan Dedić korektno sparinguje Timotijeviću, kao impersonalizator muškosti koja nije "džukelinska", ali mimo toga ima svaki mogući problem sa samodefinisanjem.

Neobična je ovo predstava, biće jako zanimljivo pratiti njen budući scenski život. Njene su vrline lako i odmah prepoznatljive, nedostaci, pak, duboko ugrađeni u sam osnov, otuda praktično neotklonjivi. Ali je Režim ljubavi kao celina odvažan pokušaj da se napravi nešto novo, pa i ako se nije do kraja uspelo vredelo je, jer to je misija takvog pozorišta kakvo je Atelje 212, a ne lenjo parazitiranje na najtrivijalnijim bulevarskim obrascima.

Što se Tanje Šljivar tiče, čini mi se – a sigurno grešim iz fundamenta – da je ona pred izborom hoće li slediti svoj dar i autentični nagon dramskog pisca za stvaranjem scenskih svetova bez da se unapred zna i zada kakvi će oni da ispadnu i hoće li biti u skladu s trenutnim trendovima u – po sopstvenom im mišljenju – najnaprednijem delu čovečanstva, ili će se trajnije okrenuti nekoj od bezbrojnih formi PC aktivizma. U potonjem slučaju, ima i pogodnijih žanrova od drame: recimo, blogovi, statusi, tvitovi… Kraće nema, za sada. Ali, bilo bi šteta, nepovratno šteta! Jer to što Tanja Šljivar kao spisateljica ima ne nalazi se svakog dana, i bilo bi grehota da bez toga ostanemo samo zato da bi progresivno i politički/rodno korektno bratstvo i sestrinstvo bile za jedan tviterski kratak trenutak malo srećnije.