Srbija je u subotu preživela veliku količinu istorijskih događaja u jedinici vremena. U Centru "Sava" se zatvorio simbolički krug rastakanja Jugoslavije, koji je po mnogima i počeo na istom mestu tokom 14. kongresa SKJ-a. Tada je slovenačka delegacija napustila kongres, a mi smo gledali nasmejane predstavnike (od tada Krnje Jugoslavije) na čelu sa rahmetli Slobom, kako im mašu za do viđenja i srećan put. Krnja Jugoslavija je nastavila da se krnji, a ovogodišnja Evropesma/Evropjesma bila je začinjena i fizičkim odlaskom Slobodana Miloševića, kako bi danas rekli – članom žirija iz Srbije. Slobina smrt i Evrosong u istom danu doveli su do šizofrenog medijskog rascepa. Na BK televiziji je Olivera Kovačević u koroti vodila svojevrstan TV-parastos, gde su nastupali Vučelić, Mrkonjić, Vučić, jedan od Karića, Šuvaković, bugareći nad Miloševićem i tražeći automatsku reviziju istorije i optužnica protiv Mire i Marka. U političkom poimanju slobista, smrt je trenutak kada se krivica briše, familija abolira, a istorija prepravlja. Ovaj festival mogli bismo nazvati "BK pesme prkosa i ponosa!". Nešto slično odigravalo se na Prvom programu RTS-a, mada mnogo ozbiljnije i sa više suzdržanosti. Evrosong je zato iznenada prebačen na Drugi program, a gledaoci su čekali prenos uz već legendarni RTS intermeco – Patagonija, netaknuta priroda. Priznajem da uprkos nadljudskom naprezanju još nisam shvatio dubinu simbolike Patagonije, osim što u kadru nije bilo ljudi; možda mu to dođe simbol Slobine smrti koja ostavlja prazninu i pustoš veličine Patagonije.

Onda je počeo prenos, identičan prošlogodišenjem. Isti voditeljski par, ista koreografija i plejbek gubljenje, šarena bina i naizmenični nastupi finalista Beovizije i Montevizije. Kao nekada u par-nepar rasporedu, Crnogorci i Srbi naizmenično. Kao na 14. kongresu SKJ-a, pojavili su se i gosti iz bratskih republika, Severina, Hari Mata Hari, Plan B iz Slovenije i maloletna Makedonka – u daljem tekstu Ninanajna. Sve do glasanja (po četiri člana iz obe republike plus SMS gledalaca) manifestacija je imala uobičajen tok. Izgledalo je da će osnovni sukob biti sučeljavanje popularnog etno-koncepta i disko glazbe. U Srbiji su naročito popularni jeleci, goli pupkovi i etno-vrckanje u maniru trbušnog plesa, psihodelične kreacije Ivane Jordan i Maje Nikolić i egzotika Blizanaca. Zvezde Granda su odustale, pa je samo Ana Bekuta predstavljala narodnjake – u kostimu Rimljanke i u dvokolicama dostojnim Bena Hura. Ovogodišnji muzički žanr za Evrosong nazvan je već "vrc-vrc", po citatu iz Severinine pesme. Crnogorski deo izvođača varirao je od hevimetalaca, preko raščupanih pevačica, famoznog Fadija do No nejma – drugi put.

U međuvremenu, Seve je pokazala da je autentična zvezda, Hari je otpevao svoju pesmu (mislim da je autor Željko Joksimović jer se u refrenu pominju neki golubovi), Slovenci su prepevali "Srce od kristala", pevala je i Ninanajna, a pojavio se i irski predstavnik Kenedi, po meni nepravedno zaboravljen u nastavku priče.

Raspad estradne zajednice SCG počeo je glasanjem, kada su crnogorski predstavnici svim favoritima iz Srbije davali čiste nule. Srbijanski deo žirija bio je za nijansu izdašniji, ali sve u svemu – svako je glasao za svoje.

Tada je pevanje otišlo do đavola, No nejm je bio izviždan, a nastupili su Flamingosi – navodno moralni pobednici. Već danima traje polemika o regularnosti, čojstvu i junaštvu, etici i pravilima, a raspad zajednice biće zapamćen po bizarnom skandiranju "Hoćemo Flamingose!".

No, vratimo se godinu dana unazad, kada se tokom izbora za Evrosong 2005. desila gotovo identična stvar. No nejm su pobedili uprkos činjenici da je pesma iz Srbije dobila ogroman broj glasova publike. Tokom evrovizijskog predstavljanja, No nejm su otvoreno propagirali ideju nezavisne Crne Gore, a mediji u Srbiji (što takođe treba otvoreno reći) praktično su bojkotovali No nejm. Ignorisanje je očigledno bilo obostrano, ali su se zvaničnici (prvenstveno javni servisi SCG) pravili blesavi. Ovo zatvaranje očiju pred činjenicom da, recimo, postoji granica kod Prijepolja koju RTS nije nikada obišao, da platni promet funkcioniše preko stranih poslovnih banaka, da poslanici Skupštine državne zajednice primaju žešću platu za žešću ladovinu itd. Osim Dnevnika TVCG-a koji RTS prenosi na Drugom programu, mi praktično ni u medijskom smislu nemamo baš nikakav kontakt sa svakodnevicom Crne Gore. Nemamo pojma ni ko tamo peva, ni kako živi, ni pošto je hleb. Tek sam u toku glasanja za Evropjesmu utvrdio da je mobilna telefonija u CG mnogo jeftinija (17 evrocenti po poruci), dok je fiksna telefonija tamo bezobrazno skupa (1,1 evro po pozivu). Eto, ipak sam saznao nešto!

U situaciji medijske blokade, lošeg iskustva iz prethodne godine i referenduma u najavi, trebalo je samo sabrati jedan i jedan, pa pokušati da se stvar predupredi. Reći ćete da mojoj paranoji nema kraja, ali prisetite se samo izjave crnogorskog premijera Đukanovića, koji je prošle nedelje u jednom intervjuu srbijanske medije optužio za pristrasno izveštavanje o Crnoj Gori. Srbijanska javnost, po Milu, nije izvukla zaključke iz procesa raspada SFRJ i odlaska svih republika. Srbija, dakle, ne prihvata samostalnost Crne Gore, što bi bilo u interesu upravo Srba. Ova Milova bešjeda jeste uvod u medijsku petardicu koju predstavlja Evropjesma. Na Dnevniku TVCG-a izvođači iz Crne Gore govorili su o atmosferi linča, među "huliganima i razularenoj rulji" koji, zna se, oduvek izlaze baš u Sava centar, a članovi žirija (beskrajno živopisni karakteri sa crnogorske estrade) objašnjavali su kako Flamingosi nisu dostigli "visoke umjetničke kriterijume". Ova crnogorska ujdurma imala je verovatno za cilj izazivanje još veće distance prema Crnogorcima u Srbiji. Prema poslednjim ispitivanjima etničke distance u Srbiji, Crnogorci su sa večitog prvog mesta (braća rođena) pali na četvrto ili peto mesto. Sada su nam, po istraživanju, bliži Rusi, Makedonci, Grci, pa čak i Slovenci, sa kojima korektno trgujemo.

Takođe, moram da priznam kako ne mogu da se identifikujem sa stavovima Milana iz Nevernih beba, Tanje Banjanin ili sa Maljkovićevom izjavom da Crnogorci imaju kompleks od većeg naroda. Ognjen iz "’oćemo Flamingosa" govorio je o "teroru mlađeg brata".

Vrhunac je činjenica da postoji predstavnik "beogradskih Crnogoraca" u liku Flamingosa Marinka Madžgalja, tako da su u ovom estradno-etničkom cirkusu zastupljene sve opcije. Očigledno koncept bratstva Srba i Crnogoraca oličen u Flamingosima nema podršku u Crnoj Gori. Oglasio se gospodin Batić iz pokreta "5. oktobar" tražeći referendum u Srbiji, a Dobrilo Dedeić iz Srpske narodne stranke u Crnoj Gori tvrdi da je ovo pokušaj razvoja anticrnogorskog raspoloženja u Srbiji. Takođe je simptomatično da upravo javni servisi Srbije i Crne Gore moraju da razreše ovu situaciju. Po analogiji, Crnogorci su uvek na izborima za evrosong glasali poslednji, pa je red da odjave i zajednicu. Nameću se, naravno, i predviđanja sličnih problema sa fudbalskom reprezentacijom, jer bi se po analogiji hajdučka četa Ilije Petkovića mogla podeliti posle referenduma. S druge strane, poštujući legalizam, moramo prihvatiti izbor No nejma jer je nemoguće menjati pravila posle izbora. Nije li, recimo, ministar vojni zajednice SCG po drugi put biran iz Srbije, pa je Povelja prekršena. Ako je za utehu, sličan kalambur desio se u Bugarskoj gde se glasalo SMS-om, samo deset minuta i samo pet puta sa istog telefonskog broja. Favoriti su, prema međusobnim optužbama, kupovali SIM kartice svojim sigurnim glasačima. Verovao sam da je crnogorski izum mobilni telefon sa kamerom, kojim snimite svoj glasački listić na izborima, posle pokažete sliku nadležnom aktivisti i dobijete džabe mobilni. Nama je ostalo da zaključimo kako je Seve ipak carica na Balkanu, pevala je u Beogradu na dan Slobine smrti, a Hari mu je posthumno pustio goluba.