Kamerna crna komedija u jednom činu Posaditi drvo savremenog ruskog pisca mlađe-srednje generacije Alekseja Žitkovskog je najnovija i ujedno poslednja premijera Ateljea 212 u ovoj sezoni. Novica Antić, prevodilac, a sada i upravnik Ateljea 212, još od slavnog Cepterovog izdanja Gvozdeni vek kontinuirano prevodi savremene ruske komade na naš jezik. Ovo je, koliko nam je poznato, prvo delo Alekseja Žitkovskog koje je Antić preveo na srpski. Aleksej Žitkovski je rođen 1982. godine i pripada generaciji koja je stasavala nakon perestrojke, raspada SSSR-a i dolaska Putina na vlast. On piše o ruskom društvu u kome je SSSR čist perfekt, a sadašnjost je usmerena ka neoliberalnom kapitalizmu, naravno, na ruski način. Posaditi drvo počinje time što otac i sin dođu na pustu poljanu da bi zasadili drvo. Na početku sve izgleda kao duodrama o sukobu generacija – starije koja se sa setom seća svoje mladosti u SSSR i mlade koja o svemu tome ništa ne zna, a i ne želi da zna već grabi kroz novi život, bavi se novim zanimanjima i novim tehnologijama. Osnovni sukob oca i sina je oko toga šta treba da se zna i kakve vrednosti treba starija generacija da prenese mlađoj. Jedna od tih mantri je da svaki čovek treba da stvori svoju kuću, odgaji sina i zasadi drvo. Otac je kupio sadnicu i pošao je sa sinom da obavi “svetu” dužnost. U stvari, otac sve vreme mašta o tome kako će to drvo jednog dana porasti, kako će davati jabuke koje će jesti njegovi unuci, čime će on sâm svojim dobrim delom (sadnjom plodnog drveta) biti spašen od zaborava. Otac u svom sentimentalnom samoosećanju spaja ulepšano sećanje na svoju prošlost i san o budućnosti u kojoj će dobiti tako željeno priznanje. Očeve slatke snove sin stalno remeti postavljajući logična pitanja na koja otac jedino može ljutnjom da odgovori, što izaziva sinovljevu ljutnju koja provocira oca. Tako se sukob oca i sina sve više zaoštrava, sve dok sukob ne dođe do ivice fizičkog obračuna. S obzirom da je čitava fabula komada zasnovana na anegdoti, pisac, da bi nam držao pažnju, pribegava neočekivanim zaokretima (sadnica nije prava nego plastična, livada nije livada već dobro čuvani teren za golf lokalnog moćnika…) koji pomažu da se priča kontekstualizuje, ali isto tako odmažu u njenoj logici tj. zaokreti deluju mehanički. Istini za volju, do ovog zaključka se dolazi tek nakon čitanja drame, ali tokom gledanja predstave u Ateljeu 212 ne stiče se taj utisak. Za to su zaslužni reditelj Pavle Terzić, dramaturškinja Jelena Mijović i glumac Branimir Brstina.

Kvalitativna promena do koje dolazi u samom izvođenju sastoji se u tome što su veoma dobro razradili odnos oca i sina. U predstavi je situacija u odnosu na komad radikalizovana. Otac i sin su došli zajedno na livadu ali tako da je sin nosio svu opremu (na pola puta između opreme za piknik i opreme za baštovanske radove), a otac ide i zanoveta. Otac, kako ga igra Branimir Brstina, koristi sadnju drveta da bi maltretirao i ponižavao svog sina, a sebe u sopstvenim očima predstavio boljim nego što jeste. Otac sedi na jeftinoj kamp stolici i stalno pije, odnosno opija se. Sin, koga igra Marko Pavlović, ne pije i time se indirektno suprotstavlja očevom alkoholizmu. Oca alkoholičara to očigledno iritira i on pokušava sina da uvuče u svoj sistem vrednosti, a kada u tome ne uspeva postaje agresivan. Sin, koji je očigledno izrastao u boljeg čoveka od svog oca, ali je od detinjstva navikao da bude maltretiran, ne uspeva da se ispetlja iz emocionalne mreže u koju ga je bacio otac i reaguje ljutnjom, tačnije frustracijom. Očevo brbljanje o svetloj prošlosti i još svetlijoj budućnosti, čija metafora je drvo koje tek treba da posade, u ovoj predstavi postaje solilokvij generacije koja je napustila socijalizam, ali se u novom dobu nije snašla i zato su besni na generaciju koja za stare vrednosti ne mari. Dve rekvizite, lopata i plastično drvce, dobro predstavljaju tu suštinsku nesnađenost oca – lopata je od one vrste kakvu je nosila pešadija, te možda predstavlja deo očeve rashodovane vojne opreme iz doba SSSR-a, a plastično drvce je metafora (ne)izvesne budućnosti ovog čoveka.

Kada sukob dođe na ivicu fizičkog obračuna pojavljuju se Čuvar koga igra Stojša Oljačić i Stražar koga igra Nikola Štrbac. Ova dva lika su napisana stereotipno, a glumci ih igraju na ivici komedije. Situacija realno i jeste u domenu crne komedije jer dva ne baš inteligentna i naoružana silosa maltretiraju oca i sina zbog rupe u travnjaku i plastičnog drveta. U ovom delu komada pisac je lik oca, koji je dotle bio najzanimljiviji, potisnuo u drugi plan (u predstavi su ga bukvalno udarili i on je doživeo nekakvu kontuziju). Sukob se raspliće tako što sin uspeva da nadmudri čuvare i ubedi ih da je za njihovo dobro važno da plastično drvo ipak bude posađeno. Na taj način ostvarena je očeva želja. Marko Pavlović igra sina tako da bude kontrapunkt ocu čime je on ujedno i dobar partner Branimiru Brstini. Tokom igranja predstave možda će se pronaći i još po koji detalj kojim bi se transformacija sina od mladića koji sluša oca u momka koji nadmudri čuvare još više istakla i time opravdala ovaj neočekivani zaokret u dramskoj priči.

Posaditi drvo u budućnosti možda može biti značajna predstava jer nam najavljuje jedno novo rediteljsko ime – ovo je prva profesionalna režija Pavla Terzića.