Nije u pitanju samo Beograd – filmska groznica zahvatila je ceo svet. Kod nas je aktuelni FEST na pola svoje kratke putanje u arhivu i zaborav, dok se na globalnom nivou još uvek prepričavaju, komentarišu i analiziraju rezultati najglamuroznije večeri u godini – večeri dodele Oskara. Ako postoji tvar, iz čuvenog Šekspirovog stiha, od koje su sačinjeni snovi, onda su to vlakna crvenog tepiha ispred Kodak bioskopa u Los Anđelesu na dan ceremonijalne dodele nagrada Američke akademije za filmsku umetnost i nauku. Upravo je to mesto gde se zvezde rađaju, obrću milioni, zaslužni veterani poštuju, ambicije ostvaruju, heroji zaboravljaju gde su osmesi plastični, zahvaljivanja opsežna, gubitnici elegantni, političke poruke nepoželjne, naše trupe u Iraku pozdravljene, gde uvek poneko zaplače, neko se izblamira, a ima i jedan plaćen da bude duhovit. Ove godine glavni obračun se vodio između dva holivudska velikana: Martina Skorsezea i njegovog filma Avijatičar i Klinta Istvuda i Devojke od milion dolara. Kao što vam je već poznato, pobedio je Istvud koji je otišao kući sa dva najvrednija odličja: Oskarima za najbolji film i najbolju režiju, kao i dva glumačka Oskara koje su osvojili Hilari Svonk za glavnu žensku i Morgan Friman za epizodnu mušku ulogu. Skorsezeu ostaje kao jalova uteha da je njegov film osvojio brojčano najviše Oskara i to pet komada, kao i da se svrstao u jedan opskuran elitni klub – naime, uz legendarne reditelje Alfreda Hičkoka i Roberta Altmana postao je treći sineasta koji nije uspeo da osvoji malu zlatnu statuu ni posle pet nominacija.

RESETOVANA KULTURA: Nakon što su jedanaestog septembra 2001. godine ona dva njujorška nebodera sravnjena sa zemljom, na tom mestu koje je nazvano "ground zero" iliti nulta tačka, biće podignuti, kao što je najavljeno, memorijalni centar i dva nova nebodera. Slično se dešava i sa celokupnim američkim društvom i kulturom. Potpuno zatečeni ovim događajem ceo sistem se resetovao i počeo ponovo sebe da izgrađuje iz svog nasleđa kao građevinu sa memorijalnim centrom u svom podnožju. Holivud kao najuticajnija institucija američke kulture primer je za ovu reizgradnju. Naime, ako se filmu koji je proglašen za najbolji u prošloj godini oduzmu neki tehnički atributi i zahtevi savremene, politički korektne ravnopravnosti među polovima, tj. da film nije u boji i da u njemu glavnu ulogu ne glumi žena, ovo bi bio najortodoksniji bokserski film iz 30-ih ili 40-ih godina prošlog veka. Ova direktna i jasno ispričana drama iz bokserskog miljea sa tipskim likovima i standardnim motivima, zapravo, predstavlja ponovno otkrivanje starog Holivuda sa svim vrednostima koje on podrazumeva. Za sedamdesetčetvorogodišnjeg Istvuda ovo je ne samo simbolična već i lična pobeda. Vrhunac njegove karijere poklopio se u dva njegova poslednja snažna ostvarenja, Mistična reka i Devojka od milion dolara. Na ceremoniji se pojavio sa suprugom i majkom, kojoj je zahvalio na genima, dok je u razliku u godinama između njih dve moguće smestiti čitavu Istvudovu poluvekovnu karijeru.

Ostala dva, ozbiljna pretendenta za najviša odličja takođe predstavljaju posvete američkoj tradiciji. U Avijatičaru je opisan život ekscentričnog milionera i jednog od najvećih producenata Hauarda Hjuza, koji je Holuvudu otkrio zadovoljstvo ekstravagantnog trošenja miliona dolara na skupe akcione spektakle, dok je film Rej, koji se trenutno prikazuje i u našim bioskopima, biografska drama o još jednom velikanu – Reju Čarlsu. S druge strane, dve od četiri glavne glumačke nagrade poneli su tumači američkih, nedavno preminulih ikona. Džejmi Foks za ulogu Reja Čarlsa u pomenutom ostvarenju i Kejt Blanšet u ulozi Ketrin Hepbern u Avijatičaru. Gospođa Blanšet je toliko uverljiva u toj ulozi da u jednom trenutku ona zaista postaje Ketrin Hepbern, a ne osoba koja se predstavlja kao slavna glumica. Džejmi Foks je pak, pored nespornog talenta, spretno izmuzao, najviše što je mogao, pijetet prema velikom muzičaru čiji je duh i nasleđe pominjao i kad treba i kad ne treba. Hilari Svonk, glumica sa svojih 30 godina, osvojila je svoj čak drugi Oskar za ulogu bokserke u filmu Devojka od milion dolara. Svoje vreme na bini iskoristila je da podseti prisutne da je odrasla u naselju kamp-prikolica, što je ekvivalent našeg kartonskog naselja u kome žive najniži slojevi društva. Američki san je blistao sa njenog lica preko malih ekrana do publike širom sveta. Scenarističkim nagradama Akademija je odala počast nezavisnoj produkciji. Za najbolji adaptirani scenario nagrađen je Džim Tejlor za Stramputice dok je uvrnuti talenat Čarlija Kaufmana, prosto, posle treće nominacije, morao da bude ozvaničen u vidu Oskara za originalni scenario za Večni sjaj besprekornog uma. Čarli je deo svog vremena posvetio čitanju brojeva koji su odbrojavali njegovih 30 sekundi na podijumu, odnosno ponašao se kao jedan od likova iz svojih filmova. Najzabavniji nastup je imao osvajač nagrade za najbolju pesmu Horhe Dreksler koji je umesto uobičajenog i otužnog zahvaljivanja otpevao strofu pobedničke šansone, mahnuo, rekao "hvala" i sišao.

U BEOGRADU: A šta ćemo sa FEST-om? Pa, kako stvari stoje, nećete pogrešiti ako odgledate neki argentinski ili neki drugi južnoamerički film jer su se dosad pokazali kao najsvežiji i najzanimljiviji momenti festivala. Ako ste pak skloni neobičnim i pomalo mračnim filmovima pohodite neko od norveških ostvarenja. U vremenu kad je sve postalo politika, ni Oskar ni FEST, svaki u svom kontekstu, nisu pošteđeni ovog imperativa. Film je nešto više ili možda je bolje reći nešto niže od umetnosti. On je i moćna industrija i najefikasnije oruđe za projekciju socijalnih vrednosti. To je realnost pokretnih slika, svidelo se to nekome ili ne. Lično, radujem se predstojećem gledanju filmova Dobar život Argentinca Leonarda di Cesarea i Old boj Korejca Park Čan Vuka. Ostvarenje Tropska slabost, malog filmskog čuda neizgovorljivog imena, Apičatonga Verasethakula, izgleda da, nažalost, neće doći.

Karijera Klinta Istvuda u osam tačaka

1964 – Prva saradnja sa italijanskim rediteljem Serđom Leoneom na filmu Za šaku dolara. Sa istim rediteljem snima još nekoliko legendarnih špageti-vesterna od kojih je najpoznatiji Dobar, Loš, Zao iz 1966.

1968 – Prvi film pod rediteljskom palicom Dona Sigela Coogan’s Bluff. Saradnja sa ova dva reditelja presudno je uticala na Istvuda. Njih dvojicu zove svojim učiteljima.

1971 – Novi list u karijeri, Istvud iza i ispred kamere kao reditelj i kao glumac u filmu Play Misty for Me.

1971 – Najvažnija uloga u karijeri, koja je doprinela zaokruživanju njegovog kultnog statusa, u filmu Prljavi inspektor Hari.

1992 – Dobija prvi par Oskara za najbolji film i režiju za vestern Neoprostivo (Unforgiven).

1995 – Prljavi Hari režira i glumi u jednom klasičnom ljubavnom filmu – Mostovi okruga Medison. Ko bi rekao? Zaokret u njegovoj karijeri kojim dokazuje sebi i svetu da je, što bi rekli – sazreo kao autor.

2003–2004 – Ostvarenja Mistična reka i Devojka od milion dolara predstavljaju vrhunac njegove dosadašnje karijere. "Filmovi jednog matorca" nije u ovom slučaju kritika, već kompliment.