Kao što je onomad, "prvog jutra posljednjeg kolovoza", dakle 1. avgusta 2013. godine – poslednjeg avgusta u životu Mirka Kovača – Boris Dežulović prstima leve ruke napravio rogove iznad glave velikog pisca, a Rose Fistanić uhvatila taj trenutak na, verovatno, poslednjoj Kovačevoj fotografiji (pored nasmejanog Kovača koji pojma nema šta mu se događa iza leđa i đavolski ozbiljnog Dežulovića koji savršeno dobro zna da pravi pizdariju, premda ne zna zašto to radi, na fotografiji se vide još Slobodana Matić i Predrag Lucić; fotografija, kao i Dežulovićev tekst o tom susretu, na https://www.jergovic.com/ajfelov-most/, od 29. 3. 2020), kao što je, dakle, tada napravio gest "budalasto kao dijete na svečanom primanju u Savez pionira", a potom o tim rogovima na piščevoj glavi napisao esej od koga podrhtavaju zidovi, sa istim takvim nepomerivim izrazom lica postavio je rogove na glavu teološkog govora, ili makar govora koji se oslanja na hrišćanske motive i prakse, a onda o tim rogovima na glavi hrišćanstva, na nekih 600 stranica ispisao ateološku raspravu od koje, uz urnebesan smeh, padaju zidovi gluposti, beščašća, licemerja, predrasuda, laži, nemišljenja, zatim gluposti, niskosti, nemoći, skarednosti, praznoverja, besmislica, te, najzad, gluposti. Prema tome, stvar je krajnje ozbiljna.

KLEROFAŠIZAM

Sabrao je Dežulović svoje novinske tekstove iz poslednjih dvadesetak godina, u kojim se tekstovima, pre svega, bavi govorom pa, samim tim, i politikom Katoličke crkve u Hrvatskoj, ali njegova rasprava zahvata mnogo šire i mnogo dublje od zapleta u Hrvatskoj. Nije ovde reč samo o crkvenom govoru i crkvenoj praksi, već i o nusproduktima, odjecima, hotimičnim i nehotičnim rikošetima tog i takvog govora, o učincima te i takve prakse. Nije, dakle, reč samo o onome što dolazi iz institucije (crkve), već i o onome što se u nju uliva. Najmanji zajednički sadržalac tog dvosmernog toka upravo su teološki motivi. Kako to, pita se Dežulović, da se svaka vrsta desničarskog pregnuća, računajući i ono najgore poput Jasenovca, recimo, s lakoćom lepi za crkvu, a da se crkva nipošto ne pokazuje gadljivom na tu i takvu vrstu iskazivanja bliskosti i naklonosti, te ne samo da fašistoidnu bratiju ne odbija od sebe, nego je uvlači u neku vrstu partnerskog odnosa? Strpljivo i nimalo nežno razgrađuje Dežulović taj, na prvi pogled neshvatljiv savez prvih među dripcima i ustanove koja bi, po svome samorazumevanju, morala biti na najsuprotstavljenijoj zamislivoj poziciji. Jer, ljudi i organizacije koji smisao svoga postojanja izvlače iz mržnje prema bližnjemu svom – fašisti, dakle – morali bi biti deklarisani neprijatelji ustanove koja, kako sama ističe, počiva na bezuslovnoj ljubavi prema istom tom bližnjemu svom. Dežulović, naravno, ne propušta priliku da pokaže kako se iza nadahnutih zaklinjanja u ljubav, naročito kada je reč o javnom govoru, najčešće krije nešto sasvim drugo – pogledajte samo Vučićeva zaklinjanja u ljubav prema celom svetu: veruje li iko priseban da u tom cmizdravom tonu ima ičeg drugog do mahnite volje za vladanjem? – što s ljubavlju nema veze, ali s voljom za vladanjem dušama, a naročito telima – ima. S fašistima je, utoliko, sve jasno – njima je ionako svejedno s kim kopuliraju ako im to donosi pare i vlast – ali mnogo je manje jasno (naivnima i neupućenima) kako se to uklapa u predstavu o crkvi. Ono, dakle, što Dežulović naročito cilja jeste govor koji zaogrće i opravdava spoj nespojivog. Taj govor je teološki.

Iz ovoga što je do sada napisano ocrtava se sledeći zaključak: Dežulović tuče po kvaziteološkom govoru, odnosno po ustanovi (crkvi), on se suočava s političkim učincima delovanja crkve, a ne ulazi u hrišćansku dogmu, te, time, unekoliko izneverava naslov knjige. Doduše, već podnaslov sugeriše da je reč i o nečemu složenijem, ali kako ton knjige nije smrtno ozbiljan i posledično (takođe smrtno) dosadan, kao da se ne kvalifikuje za teološku raspravu. Jer, poznato je, teološke su rasprave ozbiljna stvar, dok je Dežulović, akademski rečeno, zajebant. Ništa, međutim, pogrešnije. Doduše, Dežulović jeste zajebant, ali, hm, da li ga to diskvalifikuje kao pisca teološke rasprave? Ne bi se reklo. Naprotiv. On je, pre svega i iznad svega, vrhunski pisac koji proizvodi neponovljivu rečenicu, čistu kao (Isusova) suza, uz to je temeljno obrazovan i veoma ozbiljan čovek, ako razumete šta hoću reći. Svar je, kako smo već upozorili, mnogo složenija nego što bi se to dalo površnom pogledu: da li, uopšte, tradicionalni teološki govor može da podnese pritisak prošlosti, s jedne, i pritisak savremenosti s druge strane? Ako je po Dežulovićevoj raspravi suditi – ne može.

OZBILJNOST

U ovih 600 stranica ima, zaista, mnogo toga. Postoji, recimo, vrlo podroban opis porno scene, sa sve eksplicitnim imenovanjem polnih organa, a u obrazovne svrhe mladeži koja još nije dostigla dovoljan stepen obaveštenosti o tome kako se prepustiti radostima seksa a ne ostati u drugom stanju ("Časna sestra Busty Samantha", str. 343). Crkva će, razume se, preporučiti siguran seks, dakle siguran seks je kada nema seksa, što pisac, pretpostavljate, ne smatra najboljim oblikom borbe protiv neželjene trudnoće. No, ako se trudnoća već dogodi – što je tema nekoliko upravo razornih tekstova – crkva je i tu krajnje rezolutna, te će se protiv prekida trudnoće boriti čak i ako je reč o devetogodišnjoj devojčici koju je silovao očuh. Silovao ju je tri godine. Kada je trudnoća utvrđena dete je, dakle, imalo devet godina i bilo teško 30 kilograma, što znači da je pedesetogodišnji muškarac, otac dvoje dece i uzorni suprug, počeo to da radi kada je detetu bilo 6 godina. Bolesnik? Naravno. Ali šta? Kada dete ipak abortira, majke će i lekari navući prokletstvo crkve na sebe i biće ekskomunicirani iz Hristovog tela, dok očuh, gle, neće popiti crkvenu kletvu. On je, naime, samo više godina silovao dete, dok je dete, eto, ubilo dete u sebi. Da devojčica nije abortirala, nastavlja Dežulović da melje svojim humorom koji pronalazi mesta čak i tamo gde bi drugi posustali, eto bi jednoga dana mogla da završava osnovnu školu zajedno sa svojim detetom i da bude dobra ovčica svome nadbiskupu ("Sretan dan silovanih žena!", str. 359). Neozbiljno? Ni najmanje. Najzad, ako neko i dalje misli da ovaj tekst nije dostojan teološke rasprave, neka pažljivo i s razumevanjem pročita tekst "Ilustrirani priručnik za

kastriranje klera" (str. 355). Ako mu/joj pre toga ne pozli.

U redu, reći će razboriti čitalac, ali nije to crkva, to su institucionalne anomalije jer instituciju, naravno, čine nesavršeni ljudi. Ovo je očekivano banalna reakcija. Kakva je to, pobogu, ustanova koja nije u stanju da se suoči s najgnusnijim oblicima ljudskog ponašanja, kakva je to institucija koja ima više razumevanja za manijake, ubice, secikese, najsumanutije tipove, nego za dete koje je zlostavljano na najsvirepiji mogući način? Čak i policija ima više razumevanja od crkve. Razumem li ja uopšte, javlja se glas od malopre – a i taj Dežulović – šta je upravo rečeno: to je iskliznuće, anomalija, izuzetak i s teološkim govorom, istinskim teološkim govorom, to nema veze. Dežulović, međutim, pokazuje da ima. Iz teksta u tekst, iz rasprave u raspravu, ređaju se primeri od kojih se kosa diže na glavi, a da razlika između istinskog i neistinskog teološkog govora nikako da se ukaže.

ZDRAV RAZUM

Dežulović je veliki pisac. Njegova je rečenica potpuno čista i potpuno jasna zato što mu je, kako to biva, misao potpuno čista i potpuno jasna, a sistem vrednosti, onaj hrišćanski ako hoćete, nepoljuljan (što se za raznorazne slavne teologe ne bi baš moglo reći, kako za njihovu reč i misao, tako ni za sistem vrednosti). Utoliko je zamerka koju teolozi i sveštenici upućuju Dežuloviću, naime da on, kritikujući hrišćanstvo i teološki govor, ne izlazi izvan hrišćanskih okvira, pisca ne pogađa ni najmanje, jer naravno da naš govor i našu misao oblikuje, kako bi to rekli filozofi, hrišćanski horizont. Na isti taj način ni kritičar metafizike (Žak Derida, na primer) – što je u ovom slučaju isto – ne izlazi iz metafizičkog ozračja jer pojmovi kojima se koristimo i kojima napadamo metafizičke konstrukcije, obrazovani su upravo u metafizičkom ozračju. Dežulović, naprosto, stare pojmove (druge ni nema) puni novim sadržajem koji se opire tradicionalnim razumevanjima. U svemu tome humor i ironija igraju upravo presudnu ulogu, što će fra Draga Bojića, pisca (odličnog) pogovora, navesti na pogrešan trag, te će on Dežulovićev poduhvat nazvati satirom. Ne piše, međutim, Dežulović satiru. On ne piše "s humorom o rđavim bićima i pojavama, izvrgavajući ih, na taj način, poruzi", nego Dežulović, naprosto, piše s humorom koji je neodvojivi deo njegovog spisateljskog bića. To je humor koji, kao igra duha sa samim sobom, zahteva najveću moguću ozbiljnost (inače ne bi bio smešan). Istovremeno – a to je lako detektovati – neće Dežulović dovesti u pitanje pregnuća onih vernika i sveštenika čiji plamen vere nije spržio njihov zdrav razum (don Ivan Grubišić, na primer, str. 571 i dalje). Jer, upravo je zdrav razum najveći neprijatelj teoloških tlapnji, dok je teološki govor koji pretenduje na smislenost moguć samo ako uračuna u sebe upravo zdrav razum, odnosno sposoban je da u pitanje dovede i samoga sebe. Samo onaj teološki govor, dakle, koji ne vređa zdrav razum u stanju je da nosi samoga sebe. Najzad, ako je nekome već potrebno i ovako nešto reći, ni bog ni njegov sin nisu, ni u jednom tekstu, predstavljeni tako da bi bilo kog inteligentnog vernika ili nevernika to moglo da uvredi – Stari ume da nosi smešni zeleni kačket (dok igra golf), a njegov stasiti sin ume da odreaguje na zgodnu ženu, ali to je krajnje simpatično, n’est–ce pas? – dok se s neinteligentnom pastvom ionako ne može bog-zna-šta. (Dodaćemo da je sa Svetim Duhom, kao članom trojstva, stvar nešto komplikovanija, ali o tome drugom prilikom.)

Najzad, mogla bi pravoslavna ili islamska svest ovu knjigu da razume kao svojevrsnu blagovest, jer, eto, vidite kakvi su ti katolici, dok mi nismo takvi. Razume se da stvar ne stoji tako i samo je potrebno zameniti vlastite imenice u ovom tekstu pa da rasprava bude jednako delotvorna u svakoj monoteističkoj sredini.