Treba se čuvati američkih evrofoba (ali kako, kad jedan upravo preuzima kontrolu nad dobrim delom sveta?!), a možda još i više evropskih amerikanofoba, koji se inače ugrubo dele na dve struje, "levu" i "desnu", i prosto ne znaš koja je gora. Frederik Begbede – taj žovijalni i daroviti pariski fićfirić – negde je na suprotnom kraju: zakleti je amerikanofil, čovek koji severnoameričku kulturu XX veka smatra svojom kulturnom otadžbinom bar koliko i sve svoje frankofono nasleđe, a po mnogo čemu i više, bliže, neposrednije od toga. Zato baš njemu, baš takvom, mogu na um pasti svakakve šašave i naizgled pretenciozne ideje za roman; jedna od njih donela nam je Windows On the World, možda najzanimljiviji pokušaj neposredne književne "obrade" famoznog 11. septembra.

Nova Begbedeova knjiga Una i Selindžer (preveo Vladimir D. Janković; Booka, Beograd 2016) na tragu je te begbedeovske trajne opsesije, iskombinovane s nekolikim drugim, starim i novim. Žanrovski je to podosta "nečisto" delo: ono jeste roman, makar zahvaljujući bezobalnoj širini današnje definicije romana, ali je i neka vrsta "trumankepotovske" (Kepot je, uostalom, jedan od protagonista romana) literarno-žurnalističke hronike življenja nekolikih stvarnih ljudi, pre svega onih "naslovnih": Džeroma Selindžera, pisca Lovca u raži i jedne od najobožavanijih, ali i najzagonetnijih književnih figura XX veka, ne samo u SAD, i Une (Oona) O’Nil, devojke iz "visokog" njujorškog društva sredine veka, nesuđene glumice, kćerke Judžina O’Nila i dugogodišnje supruge od nje mnogo starijeg Čarlija Čaplina, u ranoj mladosti jedne od onih metropolitanskih cica koje su – svojom pojavom i javnom pažnjom koju su izazivale – u neku ruku utemeljile kategoriju "poznatih po tome što su poznati", u međuvremenu predimenzioniranu i isprofanisanu preko svake mere. Begbede, snabdeven relativno šturim "stvarnim" podacima i raspoložen da sve ostalo – to jest, manje više sve u ovoj knjizi! – slobodno domaštava, kreće u anamnezu jedne naizgled tipične boy-meets-girl situacije, koja se, međutim, nikada nije razvila u nešto mnogo više od kratkotrajnog flerta, u vreme kojeg je Selindžer bio mladić koji je tek prevalio dvadesetu, a O’Nilova prerano sazrela devojčica od petnaestak. Recept za katastrofu? Naravno, ali ne samo zbog toga. Ta veza, jedva dostojna tog imena (usred koje će Selindžer poći u Evropu, u rat), obeležiće ih možda i doživotno, mada na posve različite načine. Una će pronaći svog Pigmaliona u liku Čarlija Čaplina – na Selindžerovo trajno užasavanje – i ta će se veza održati do kraja, ali Selindžer će (mislimo na Begbedeovog Selindžera, ne nužno i onog "stvarnog") ostati u izvesnom smislu trajno zatočen u lošoj karmi ovog odnosa koji nije mogao ni da istinski proživi, ni da ga se odrekne i krene dalje. Njegova potonja notorna sklonost upuštanju u veze s devojkama i ženama daleko mlađim od njega, manje-više nedvosmisleno sugeriše Begbede, u velikoj je meri nuspojava ove nerazrešene ljubavne traume. A i ako nije, dobro zvuči, zar ne? Naročito u kontekstu onoga što će Begbede ubaciti tek na sam kraj romana (pažnja, ovo je mali spoiler!), gde radnju seli u Švajcarsku i u sadašnje vreme, uvodeći u nju sebe i, hm – svoju devojku. Pogodili ste: mnogo, mnogo mlađu od njega…

Na drugoj strani, Una i Selindžer je zanimljiva evokacija jednog vremena i jedne kulture: Begbede umešno razlaže Selindžerove dileme pred odlazak u borbu u Drugom svetskom ratu, a potom i vanredno upečatljivo secira ceo taj danas pomalo potisnuti kompleks severnoameričkih boys koji su ostavljali svoje kosti po Normandiji i kojegde još po Evropi i Bliskom istoku, ginući i krvareći u jednom ratu koji ni oni ni njihova vlada nikako nisu zakuvali, koji je pokrenut i vođen negde na drugom kraju polulopte. Današnja Evropa, ona koju znamo od 1945. jeste Evropa koju su stvorili i svi ti mladi, anonimni selindžeri boreći se za nju. Boji li se Begbede kraja te i takve Evrope, nije li ova knjiga i nagoveštaj oproštaja s njom, ili pak prizivanje njenog trajnog o(p)stanka? Prilično teške dileme za knjigu naoko tek o jednoj poluvezi, i jednoj trajnoj intimnoj opsesiji…

Sa već solidnim stažom čitanja Begbedeovih knjiga, ali i pisanja o njima, dolazim sasvim blizu zaključaka da je, čisto recepcijski, Frederik B. ponekad čak neka vrsta francuskog Marka Vidojkovića: veoma je drag publici koja voli neke nove odjeke i forme nekadašnje jeans proze, ali ako pišete o književnosti, povoljno pisanje o nekom od ove dvojice nikako vam neće povećati ugled u čaršiji. Naravno, poređenje je čisto (među)kontekstualno, i lako je tu dometnuti da Begbede ima onoliko više šlifa koliko i Pariz ima više šlifa od Beograda. Njihova čitanost i popularnost možda prevazilaze njihov "objektivni" značaj, ali i njihov značaj znatno prevazilazi ono što im se od "merodavnih" javno priznaje. U Begbedeovom slučaju, to znači da treba biti svestan njegovih književnih i ostalih limita, i onda mu se slobodno prepustiti… Ni rokenrol, kažu, nije "ništa mudro". Ali baš to je prvi korak na dugom putu ka mudrosti, n’est-ce pas?