Kultura

Knjige

Političke implikacije uživanja

U studiji "Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije" autorka pokazuje kako se u svakom nacionalističkom narativu uvek krije neka vrsta zavisti zbog tuđeg užitka

Studija beogradske sociološkinje (sa muzikološkim obrazovanjem) Ane Petrov Jugoslovenska muzika bez Jugoslavijekoncerti kao mesta sećanja (Fakultet za medije i komunikacije, Beograd 2016) deo je malog, ali kvalitetnog "talasa" knjiga – što individualnih autorskih studija, što zbornika – objavljivanih poslednjih godina na jugoslovenskim prostorima (i izvan njih) koje se bave raznim aspektima nasleđa Jugoslavije, njene kulture, politike, istorije, identitetskih zavrzlama i sličnog. Naravno, svaki relevantan današnji govor o Jugoslaviji nužno je i govor o "postjugoslaviji", o "onome u čemu živimo" otkad ne živimo u toj zemlji, nego samo na njenoj teritoriji. I među njenim sablastima. A među njima živimo svi bez razlike, od najvećih jugofila do najtvrđih jugofoba. Jer, i jugofobija (naročito ova "posmrtna") je samo jedan oblik – pomalo patološki, doduše – čvrste, opsesivne vezanosti za Jugoslaviju kao najvažniji referentni okvir naših života.

Ova knjiga se bavi kontroverzama sećanja na Jugoslaviju, a možda još više na njen krvavi raspad i na to "kako se ko ponašao" dok su topovi grmeli a muze uglavnom lupetale ili uplašeno ćutale, a kroz odnos prema popularnoj, zabavno-estradnoj muzici i njenim jugo vedetama, koje danas iznova, gotovo bez izuzetka (valjda poslednji bitni izuzeci su Oliver Dragojević i delimično Bora Đorđević) ponovo pune hale kod prekjučerašnje "braće" i dojučerašnjih "ratnih neprijatelja", to jest kod onih za koje su se mnoge od tih vedeta onomad zaklinjale kako njihova noga – a bogme ni grlo – više nikada neće na tu stranu. Pa dobro, osim u slučaju da baš dobiju ponudu koja se ne može odbiti… "Moram i ja od nečega živjet", što bi rekla Tereza Kesovija, diva jugonazionale.

Ne spominjem slučajno iskusnu interpretatorku nadrimediteranskih poskočica: Ana Petrov okosnicu svoje dobro promišljene i napisane (tek gdegde s izvesnim viškom "akademskog žargona") studije bazira na tri case studies, na primerima "velikih povratničkih koncerata" Tereze Kesovije, Doris Dragović i Dina Merlina, održanih u Beogradu (i Novom Sadu) od 2010. do 2014. Zašto baš ovo troje? S jedne strane, radi se o megazvezdama jugoslovenskih vremena, koje su svoj status manje ili više održale i u postjugoslovenskom zemanu (Dino ga je, pravo govoreći, još i mašala unapredio); možda još važnije, svo troje su izraziti primer narečene kontroverze, jer spadaju u grupu estradnih umetnika koje je obeležila neka od formi "patriotskog angažmana" u devedesetim: Kesovija je i lično bila pogođena ratom, jer su joj kuću u Konavlima uništili "oslobodioci" s druge strane Debelog brijega (na koje je, što nije teško razumeti, posle godinama siktala vatru), Doris D. bila je "kraljica Torcide", majka i kraljica uzornih domoljubnih Hrvata, dragulj u kruni HDZ-a i ko zna šta još, a Merlin je bio raspevana ratna maskota sarajevskih vlasti, i vojnik dobrovoljac, ako se to tako zove.

Upravo s takvim prtljagom biografije na leđima, ovi estradni pregaoci s prelaskom Drine kod kuće od svojih dojučerašnjih istomišljenika dobijaju titule "prodanih duša", a od dela javnosti u Srbiji bivaju dočekani s podozrenjem, pa i otvorenim neprijateljstvom. Merlinovi koncerti u Areni, recimo, bili su obezbeđeni kao da je u pitanju samit Obame i Putina, o čemu – i o mnogim drugim živopisnim detaljima – autorka piše iz gotovo reporterske insajderske pozicije jer je svim tim koncertima prisustvovala, razgovarala s posetiocima, analizirala reakcije okoline, ali i sopstvene (to se zove "autoetnologija", ako niste znali). Znam ponešto o toj atmosferi opsade: video sam je izbliza i iznutra na prvom posleratnom Balaševićevom koncertu u Sarajevu 1998.

U čemu je, dakle, problem s reakcijama na nova gostovanja "starih" zvezda iz davnih vremena? Za sve njih važi neka vrsta preventivne patriotske cenzure (i posledično poziva na bojkot) već zbog samog njihovog porekla, a naročito za one s narečenim "ratnim opterećenjima". Autorka ovaj fenomen najpregnantnije objašnjava sintagmom "političke implikacije uživanja"; naime, posetilac ili posetiteljka njihovog koncerta automatski dolazi pod udar optužbe za deficitarnost patriotizma. Ovo me je podsetilo na nešto što sam davno pročitao kod Žižeka, a mislim da je to uzajmio od svog inače dosadnog gurua Lakana: "Ljubomora je zavist zbog tuđeg užitka". Ovako se, u svojevrsnom psihoanalitičkom ključu, mogu čitati i disputi oko ovih i sličnih koncerata: samo prisustvovanje njima biva označeno kao transgresija ili prestup, kao simboličko izlaženje iz jedinstvenog tela nacije kroz subvertiranje njenog kolektivnog pamćenja – a takvo pamćenje je, dakako, strogo formatirano kao zlopamćenje, jer samo ono u tom svetu ima nekog smisla. "Tužioci" su, metaforično, suva k… što ih čini spolja gordim a iznutra zavidnim, te ogorčeno zameraju onima drugima na raspusnosti bez moralno-ćudorednih ograda, na neodgovornosti njihovog solipsističkog užitka, zbog kojeg su odbacili komemorativnu kulturu večno ožalošćenog i uvređenog kolektiviteta.

Sve ove studije slučaja autorki su potrebne da uokvire noseću tezu, a to je, bar u ovom čitanju, nedvosmisleno konstatovanje i te kakve živosti i prisutnosti "jugoslovenske muzike" kao dela kulturnog identiteta takoreći svih ljudi sa "ovih prostora", iz ruševina Jugoslavije. Država je umrla, zapravo je mučki ubijena, možda je s njom preminula i njena "visoka" kultura koja je ionako sa samom državom (ne kao prostorom nego kao partikularnom ideologijom i skupom institucija) bila nezdravo blisko povezana, ali je zato popularna, masovna kultura – onako "divlja", slobodno džikljava, nedotirana, anarho-tržišna – sve to preživela ne samo na nogama, nego se sasvim kovarnula, ide joj možda i bolje nego za vreme Juge… Ovo, pak, govori – što, opet, nije nimalo milo čuti zagovornicima oficijalnih etnonacionalnih postjugoslovenskih narativa – da je identitetski amalgam "jugoslovenske muzike" i kulture nešto što naprosto nikakva politika, vojska, brutalna sila ili kobajagi suptilno ideološko ispiranje mozga ne mogu poništiti; može, doduše, za tren da sagne glavu dok oluja ne prođe, a onda je opet tu. Zar bi, uostalom, moglo biti drukčije? Sa toliko zajedničke istorije, kulturnih referenci i mentalitetskih srodnosti i, nipošto naposletku, sa zajedničkim jezikom? Pa, kad britanska i američka (nemačka i austrijska, argentinska i čileanska, alžirska i tuniska…) kultura budu uistinu dva sveta različita, onda će to biti i ove naše, što će reći na Sveto Nikad, ili tek nešto posle toga.

Iz istog broja

Reportaža

Kad bih bio dugme bijelo

Mirko Rudić

Memoari

Kako je to stvarno bilo

Boris Rašeta

Promena

Staro i novo

Sonja Ćirić

Miloš Crnjanski (26. oktobar 1893 – 30. novembar 1977)

Odlazak pesnika

Stevan Raičković, 1977

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu