Lori Anderson, pionirka eksperimentalnog muzičkog i multimedijalnog izraza i performans arta, umetnica koja već dugi niz godina analizira, kritikuje i (re)interpretira prilike u američkom društvu i kulturi, muzičarka koja preispituje stereotipe izražavanja i prisustva ženske figure i glasa na sceni, pozvana je nedavno da održi seriju od šest onlajn predavanja na Univerzitetu Harvard. Organizatori u Mahnidra centru za humanistiku omogućili su da predavanja budu dostupna svima koji su bili u mogućnosti da se prijave i prate ih preko zuma, ili kasnije, reprizno, putem snimka na Jutjubu. Prvo predavanje pod nazivom "Provodeći rat bez tebe: Reka" održano je 10. februara, a drugo "Provodeći rat bez tebe: Virtuelne pozadine. Šuma" 24. marta. Predviđeno je da se uskoro održi i treće predavanje "Stene".

U moru sve dosadnijih onlajn sadržaja koji zauzimaju sve više vremena u trenutnoj postavci života u pandemiji, ovo predavanje/performans izdvojilo se originalnošću, neposrednošću, provokativnošću i optimizmom. "Sigurna sam da je Norton komitet pri Harvardu napravio ogromnu grešku pozivajući me da održim ovu seriju predavanja. Moj vlastiti osećaj apsurda me je naterao da prihvatim. Počeću u tom duhu", kaže Andersonova u momentu pojavljivanja na virtuelnoj harvardskoj pozornici, elegantna, odevena u crno-odelo, belu košulju širokih rukava, nasmejanih očiju, sugestivnog glasa, sa prepoznatljivom kratkom, tršavom kosom i uvek šarmantnim rupicama na obrazima. Navodna "greška" može ležati u neakademskom pristupu "ozbiljnim temama" koje se tiču umetnosti, života, filozofije i teorije, u ovom slučaju uzbudljivom i lekovitom pristupu koji je dostupan i razumljiv i najširoj publici.

I počinje, pričom/uvodom kako joj je jednom, pre nastupa, dok je bila na tehničkoj probi, prišao promoter festivala i pitao je da li je Loni tu, Loni Anderson, čiji je on navodni veliki obožavatelj. Lori je prihvatila gaf i otišla da dovede kobajagi Loni, nadajući se da će tom čoveku u nekom momentu dosaditi da čeka… Dok počinje priča o zabuni, na ekranu umesto Lori Anderson vidimo mladu zanosnu plavušu duge kose (onakvu kakvu je, zamišljam, prosečni mačo promoter priželjkivao), sa likom mlade Lori. Plavojka zaključuje ovu anegdotu neočekivanim pitanjima: Kakav je ovo rat? Koliko je sati? Pandemijska svakodnevica odjednom poput hladnoće reže kroz zabavnu priču. Neočekivana pitanja su pukotine, "prošiveni bodovi", mesta teških odgovora kojih ima još. Ona nude neprijatnu vizuru sadašnjeg trenutka koji je ophrvao planetu: izolacija, bolest, strah, neizvesnost, nepoverenje, egoizam, izgubljeni smisao. Kako im doskočiti, i kako ih iskoristiti za nešto bolje, optimističnije i kreativnije, uprkos izolaciji, glupostima i beznađu?

"Reka" je "lecture performance", izvođenje predavanja kao spektakla, uz muziku, video, fotografije, teorijske i dokumentarističke reference, video-snimke, virtuelne i snimljene pejzaže. Pred nama je Lori Anderson koja priča o životu pored reke Hadson. Reka i njen protok su uticali na načine razmišljanja i pravljenja muzike, kako kod Lori Anderson tako i kod njenog pokojnog partnera, saradnika i supruga Lua Rida. Dâ se pretpostaviti da je on onaj čije nedostajanje je prisutno u naslovu predavanja. Andersonova ga u nekoliko navrata pominje kao inspiraciju i podršku, kao nekoga ko je uvek s njom i čije mišljenje na nju i danas ima veliki uticaj.

Teme koje Andersonova dotiče su raznolike i fragmentarne. Ona govori o radiju kao idealnom mediju u vreme pandemije; o pandemiji kao idealnom okruženju za okretanje čitanju i knjizi; o improvizaciji kao principu koji je dragocen kako u muzici tako i u životu; pominje budističke rituale meditacije koji pomažu pri koncentraciji; seća se katastrofa – poplava, avionskih nesreća, naročito sletanja aviona na Hadson, zatim zaraza kroz istoriju; preispituje stereotipe ženskih i muških glasova; u jednom momentu drži u ustima mali zvučnik i istovremeno pevajući pokreće softver koji zvuči kao violina, tako da sama postaje kiborg organizam koji svira. U drugom predavanju postoji nekoliko impresivnih scena koje se odnose na umetničke radove Lori Anderson, gde uz video-insert jednog od njih snimak mlade Lori pleše uz, takođe snimak, Lori koja danas "predaje’ onlajn. Međutim, ona insistira da predavanja nisu o njoj lično, niti o njenoj umetnosti već o tome "how things are, and what they are" – šta je to svet, kako on postoji i zašto.

Andersonova je oduvek inspirisana i stereotipima u odnosima koji postoje između onoga što vidimo i onoga što čujemo dok neko govori. Pritom je sklona ismevanju svakolikih autoriteta, naročito muških. Tako se u nekom momentu prvog predavanja pojavljuje animirani portret Sigmunda Frojda, a zatim i Brajana Ina. Lori govori kroz njih. Njihove pojave istovremeno deluju i autoritativno i groteskno. Pominje u drugom predavanju Džona Kejdža (I have nothing to say and I am saying it), Dantea Aligijerija (Komedija), Vilijema Barouza. Dirljivo govori o prijateljici Triši Braun koja se bori sa bolešću, koja zaboravlja Lorino ime, ali koja i dalje intenzivno komunicira s njom. Pita se šta smo to mi ljudi, i kako je sve moguće rastegnuti granice ljudskog.

Filozof Timoti Morton koji se, između ostalog, zalaže za preispitivanje odnosa ljudske vrste i onih koji ne spadaju u ljude – prema životinjama, biljkama i prirodi uopšte – bio je pozvan da nakon predavanja "Šuma" vodi onlajn dijalog uživo sa Lori Anderson, koristeći pitanja koja su gledaoci bili u mogućnosti da postavljaju pismeno, kroz čet dijalog. Bila sam prisutna na raznim akademskim debatama, ali nijedna nije bila tako zabavna. Teško je bilo dokučiti o čemu se vodi dijalog, ali je način njegovog vođenja bio rečitiji od dijaloga samog, više je ličio na klupsko ćaskanje uz nekakvu zaumnu radio-emisiju u kasne sate. Ovima sa Harvarda verovatno nije bilo lako u tom trenutku.

U jednom momentu "Reke" Lori pominje da svi hodamo ka budućnosti, i da bi bilo normalno, kako se toj budućnosti približavamo, da ljudi i događaji koji tamo čekaju postaju veći, kako smo bliži. Ali u pandemiji, tvrdi ona, figure koje na tom putu čekaju postaju manje, obaveze su odložene i otkazane, budućnost se rasipa i nestaje. Ići napred postaje akt vere, tvrdi ona. Predavanja u koja su se preselili njeni koncerti, improvizacije, filmovi, priče i snovi, njeni portreti prirode u ljudskom okruženju, oni jesu i njen lični dokaz da budućnost i dalje postoji, samo je moramo naći, verovatno najpre u nama samima.