Kultura
Izložbe
foto: promo
Politike sećanja na klizavom terenu
Iz pozicije tradicionalnog, tvrdo orijentisanog i modernistički nastrojenog istoričara umetnosti, spomenicima koji komemoriraju borce i žrtve Drugog svetskog rata i NOP-a danas preostaje samo univerzalna, takoreći vanvremenska umetnička vrednost, koja je oslobođena (autonomna) od svih ideoloških naslaga. Nažalost, to je upravo pozicija desnice
Izložba pod nazivom Arhitektura. Skulptura. Sećanje. Umetnost spomenika Jugoslavije 1945–1991. predstavljena je novosadskoj publici u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u periodu od 12. oktobra do 5. novembra 2023. Reč je o kompleksnom i važnom regionalnom istraživačkom projektu, čija je recepcija u Srbiji, čini se, nepravedno ostala ispod radara (izložba je tokom juna gostovala i u Beogradu, u okviru festivala BINA).
Projekat su 2019. godine pokrenuli Galerija DESSA (Ljubljana), časopis ab-Architect’s Bulletin (Ljubljana) i platforma Architectuul. Prva izložba održana je u Piranu i tom prilikom reprezentovane su 33 fotografije spomenika i memorijalnih kompleksa iz svih republika i autonomnih pokrajina bivše Jugoslavije, uz prateću publikaciju. Kustoska koncepcija predvidela je da izložba putuje kroz region i da se permanentno osvežava. Svaka bivša jugoslovenska republika ili pokrajina dodavala je prvobitnoj selekciji tri do pet spomenika. Do danas, čitav projekat je uključio na desetine kustosa, istoričara, fotografa, dizajnera i ostalih saradnika koji su iz različitih sfera doprinosili razvoju prvobitne ideje.
Novosadska izložba realizovana je u okviru šireg projekta pod nazivom Spomenička skulptura posvećena NOB-u u Jugoslaviji 1945–1991, autorke Suzane Vuksanović, istoričarke umetnosti i muzejske savetnice MSUV. U okviru projekta, tokom oktobra i novembra, organizovana je i nacionalna naučna konferencija sa međunarodnim učešćem, takođe pod nazivom Spomenička skulptura posvećena NOB-u u Jugoslaviji 1945–1991. Tom prilikom predstavljena je i knjiga Shaping Revolutionary Memory: The Production of Monuments in Socialist Yugoslavia (Igor Zabel Association for Culture and Theory, Ljubljana / Archive Books, Berlin, 2023).
Sasvim unikatna pozicija spomeničkog nasleđa u bivšoj, posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji omogućava da se zaista otvore mnoga pitanja koja prevazilaze usko disciplinarne kustostoske prakse koje se naslanjaju na konzervativni kanon istorije umetnosti. Naime, treba podsetiti da nas naši spomenici posvećeni NOB-u suočavaju sa apstraktnom umetničkom formom, koja je gotovo u potpunosti bila proskribovana u javnim prostorima Istočnog bloka. Osim toga, umetnička vrednost i značaj ovih spomenika mogli su biti pravovremeno valorizovani jer su se razvijali uporedo sa glavnim, zapadnim tokom modernizma. S druge strane, snaga ideoloških ili simboličkih obeležja, poput asocijativnih formi na zvezdu petokraku, na primer, teško može da se meri sa retoričkom jačinom koju proizvodi pomen i sećanje na stravične posledice fašizma i nacizma.
Istorija, naravno, nije linearna, a postavlja se ozbiljno pitanje da li može biti dijalektička, s obzirom na to da bi takva pozicija podrazumevala i određenu vrstu revolucionarnog poništavanja, a sve u korist vrtoglavog napretka do samog kraja istorije (ozloglašena formula: teza+antiteza=sinteza). Drugim rečima, stvari nisu jednostavno binarne, a politike sećanja nije moguće održati ako se ekonomski neoliberalni koncept ne stavi na pauzu. Između ostalog, takvo zaustavljanje, u našem slučaju istorijskog nasleđa spomeničke skulpture, pružilo bi priliku da se uračunaju i kritički promisle i razne druge pozicije, od semioloških do antropoloških. Uostalom, utopija jeste politički koncept.
U tom smislu, slovenački arhitekta i urbanista Boštjan Bugarič piše: “Širi kontekst projekta je odgovor na komercijalizaciju prostora sećanja. Pokreće se pitanje rušenja i skrnavljenja spomenika eks-Jugoslavije, koji se ogleda u korišćenju spomenika u komercijalne svrhe (snimanje reklama i video-spotova, hipster turističke destinacije) […] Kolonizacijski turizam predstavlja novi oblik kolonijalizma 21. veka, pošto ga globalni kapital koristi kao sredstvo za osvajanje prostora sećanja, razrađujući izmišljene i neistinite narative u svrhu reklamiranja proizvoda i povećanja broja posetilaca/korisnika. Na taj način, reinterpretiraju se umetnička obeležja memorijalnih mesta i prekrivaju lažima masovne grobnice onih koji su izgubili živote zarad svojih ideala.” (iz teksta za katalog: Boštjan Bugarič, Uvod k razstavi – Dostojanstvo spomina / Introduction to the Exhibition – The Dignity of Memory, 2020)
Sve to pokazuje da danas nije dovoljna jednostavna materijalizacija sećanja, bez obzira na monumentalnost jugoslovenskih spomenika koji i dalje kako-tako odolevaju nebrizi i pokušajima preoznačavanja. U doba cancel kulture, gorepomenute pozicije postaju zaoštrene, tako da se s pravom možemo zapitati kakva je tačno razlika između talibanskog dizanja u vazduh Budinih statua iz Bamijana i skorašnjih rušenja spomeničkih statua evropskih rasista i kolonijalista. Ono što im je zajedničko jeste brisanje sećanja na ružnu (sa navodnicima ili bez njih) prošlost.
Po rečima dr Vladimira Kulića, istoričara arhitekture sa Državnog univerziteta u Ajovi, spomeničku umetnost socijalističke Jugoslavije treba čitati kroz njen radikalno eklektičan odnos prema temporalnosti. Njegova teza glasi da ova vrsta simultanosti “vuče korene iz tradicije socijalističke misli 19. veka, koja je istovremeno bila zagledana u prošlost i zamišljala bolju budućnost”. Istovremeno, učitavanje nekakvog neoavangardnog futurizma u spomeničko nasleđe NOB-a krajnje je pojednostavljeno i vrlo dobro služi u komercijalne svrhe.
Jer, iz pozicije tradicionalnog, tvrdo orijentisanog i modernistički nastrojenog istoričara umetnosti, spomenicima koji komemoriraju borce i žrtve Drugog svetskog rata i NOP-a danas preostaje samo univerzalna, takoreći vanvremenska umetnička vrednost, koja je oslobođena (autonomna) od svih ideoloških naslaga. Nažalost, to je upravo pozicija desnice, koja deluje kroz niz postepenih preoznačavanja, apsurdnih revizionizama i zaumnih rehabilitacija.
Na ovom mestu teško je odoleti a da se ne spomene amblematski primer koji je na konferenciji izdvojila dr Olga Manojlović Pintar. Radi se, naime, o spomeniku palim meštanima (ne i borcima) u Drugom svetskom ratu, koji se danas istovremeno i nalazi i ne nalazi u Novim Banovcima. Memorijalni spomenik koji je izradio vajar Momčilo Krković nije uništen niti je izmešten, već je 2019. godine potpuno zazidan crnim, mermernim pločama na kojima je ispisan tekst “Palim borcima oslobodilačkih ratova Srbije”. Sve to je urađeno u skladu sa odlukom lokalnog odbora SUBNOR-a (koji je takođe neprimentno dobio plural, te “Narodnooslobodilačka borba” iz akronima sada zapravo glasi “narodnooslobodilačke borbe”). Predstavnik ove organizacije nada se da će spomenik-ploča uskoro dobiti i karijatidu (!).
Stoga, primeri spomeničke skulpture koja je posvećena NOB-u najjasnije govore u prilog tome da memorijalnu ili komemorativnu funkciju ne bismo smeli da ispustimo iz vida. Ideja o autonomiji umetnosti olakšava njihovu komodifikaciju i zloupotrebu, dok njihova apstraktna forma, iako je devedesetih godina predupredila rušenje, danas, pre svega, olakšava ideološko preoznačavanje. Politike sećanja su tu na klizavom terenu.
Posle niza gradova, izložba u Novom Sadu bila je trinaesta po redu i obuhvatila je ukupno 56 fotografija spomenika sa detaljnim opisima. Ovom prilikom postojećoj selekciji pridodata su četiri spomenika sa područja Vojvodine. Reč je o sledećim delima: Toma Rosandić, Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora, 1952, Subotica; Jovan Soldatović, Spomenik žrtvama fašizma – Porodica, 1971, Novi Sad; Pavle Radovanović, Spomenik streljanim meštanima, 1976, Sirig; Nebojša Delja, Spomen kompleks stratište, 1981, Jabuka kod Pančeva.
Opširan katalog i knjiga radova sa održane konferencije očekuju se sledeće godine.
Projekat su 2019. godine pokrenuli Galerija DESSA (Ljubljana), časopis ab-Architect’s Bulletin (Ljubljana) i platforma Architectuul. Prva izložba održana je u Piranu i tom prilikom reprezentovane su 33 fotografije spomenika i memorijalnih kompleksa iz svih republika i autonomnih pokrajina bivše Jugoslavije, uz prateću publikaciju. Kustoska koncepcija predvidela je da izložba putuje kroz region i da se permanentno osvežava. Svaka bivša jugoslovenska republika ili pokrajina dodavala je prvobitnoj selekciji tri do pet spomenika. Do danas, čitav projekat je uključio na desetine kustosa, istoričara, fotografa, dizajnera i ostalih saradnika koji su iz različitih sfera doprinosili razvoju prvobitne ideje.
Novosadska izložba realizovana je u okviru šireg projekta pod nazivom Spomenička skulptura posvećena NOB-u u Jugoslaviji 1945–1991, autorke Suzane Vuksanović, istoričarke umetnosti i muzejske savetnice MSUV. U okviru projekta, tokom oktobra i novembra, organizovana je i nacionalna naučna konferencija sa međunarodnim učešćem, takođe pod nazivom Spomenička skulptura posvećena NOB-u u Jugoslaviji 1945–1991. Tom prilikom predstavljena je i knjiga Shaping Revolutionary Memory: The Production of Monuments in Socialist Yugoslavia (Igor Zabel Association for Culture and Theory, Ljubljana / Archive Books, Berlin, 2023).
Sasvim unikatna pozicija spomeničkog nasleđa u bivšoj, posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji omogućava da se zaista otvore mnoga pitanja koja prevazilaze usko disciplinarne kustostoske prakse koje se naslanjaju na konzervativni kanon istorije umetnosti. Naime, treba podsetiti da nas naši spomenici posvećeni NOB-u suočavaju sa apstraktnom umetničkom formom, koja je gotovo u potpunosti bila proskribovana u javnim prostorima Istočnog bloka. Osim toga, umetnička vrednost i značaj ovih spomenika mogli su biti pravovremeno valorizovani jer su se razvijali uporedo sa glavnim, zapadnim tokom modernizma. S druge strane, snaga ideoloških ili simboličkih obeležja, poput asocijativnih formi na zvezdu petokraku, na primer, teško može da se meri sa retoričkom jačinom koju proizvodi pomen i sećanje na stravične posledice fašizma i nacizma.
Istorija, naravno, nije linearna, a postavlja se ozbiljno pitanje da li može biti dijalektička, s obzirom na to da bi takva pozicija podrazumevala i određenu vrstu revolucionarnog poništavanja, a sve u korist vrtoglavog napretka do samog kraja istorije (ozloglašena formula: teza+antiteza=sinteza). Drugim rečima, stvari nisu jednostavno binarne, a politike sećanja nije moguće održati ako se ekonomski neoliberalni koncept ne stavi na pauzu. Između ostalog, takvo zaustavljanje, u našem slučaju istorijskog nasleđa spomeničke skulpture, pružilo bi priliku da se uračunaju i kritički promisle i razne druge pozicije, od semioloških do antropoloških. Uostalom, utopija jeste politički koncept.
U tom smislu, slovenački arhitekta i urbanista Boštjan Bugarič piše: “Širi kontekst projekta je odgovor na komercijalizaciju prostora sećanja. Pokreće se pitanje rušenja i skrnavljenja spomenika eks-Jugoslavije, koji se ogleda u korišćenju spomenika u komercijalne svrhe (snimanje reklama i video-spotova, hipster turističke destinacije) […] Kolonizacijski turizam predstavlja novi oblik kolonijalizma 21. veka, pošto ga globalni kapital koristi kao sredstvo za osvajanje prostora sećanja, razrađujući izmišljene i neistinite narative u svrhu reklamiranja proizvoda i povećanja broja posetilaca/korisnika. Na taj način, reinterpretiraju se umetnička obeležja memorijalnih mesta i prekrivaju lažima masovne grobnice onih koji su izgubili živote zarad svojih ideala.” (iz teksta za katalog: Boštjan Bugarič, Uvod k razstavi – Dostojanstvo spomina / Introduction to the Exhibition – The Dignity of Memory, 2020)
Sve to pokazuje da danas nije dovoljna jednostavna materijalizacija sećanja, bez obzira na monumentalnost jugoslovenskih spomenika koji i dalje kako-tako odolevaju nebrizi i pokušajima preoznačavanja. U doba cancel kulture, gorepomenute pozicije postaju zaoštrene, tako da se s pravom možemo zapitati kakva je tačno razlika između talibanskog dizanja u vazduh Budinih statua iz Bamijana i skorašnjih rušenja spomeničkih statua evropskih rasista i kolonijalista. Ono što im je zajedničko jeste brisanje sećanja na ružnu (sa navodnicima ili bez njih) prošlost.
Po rečima dr Vladimira Kulića, istoričara arhitekture sa Državnog univerziteta u Ajovi, spomeničku umetnost socijalističke Jugoslavije treba čitati kroz njen radikalno eklektičan odnos prema temporalnosti. Njegova teza glasi da ova vrsta simultanosti “vuče korene iz tradicije socijalističke misli 19. veka, koja je istovremeno bila zagledana u prošlost i zamišljala bolju budućnost”. Istovremeno, učitavanje nekakvog neoavangardnog futurizma u spomeničko nasleđe NOB-a krajnje je pojednostavljeno i vrlo dobro služi u komercijalne svrhe.
Jer, iz pozicije tradicionalnog, tvrdo orijentisanog i modernistički nastrojenog istoričara umetnosti, spomenicima koji komemoriraju borce i žrtve Drugog svetskog rata i NOP-a danas preostaje samo univerzalna, takoreći vanvremenska umetnička vrednost, koja je oslobođena (autonomna) od svih ideoloških naslaga. Nažalost, to je upravo pozicija desnice, koja deluje kroz niz postepenih preoznačavanja, apsurdnih revizionizama i zaumnih rehabilitacija.
Na ovom mestu teško je odoleti a da se ne spomene amblematski primer koji je na konferenciji izdvojila dr Olga Manojlović Pintar. Radi se, naime, o spomeniku palim meštanima (ne i borcima) u Drugom svetskom ratu, koji se danas istovremeno i nalazi i ne nalazi u Novim Banovcima. Memorijalni spomenik koji je izradio vajar Momčilo Krković nije uništen niti je izmešten, već je 2019. godine potpuno zazidan crnim, mermernim pločama na kojima je ispisan tekst “Palim borcima oslobodilačkih ratova Srbije”. Sve to je urađeno u skladu sa odlukom lokalnog odbora SUBNOR-a (koji je takođe neprimentno dobio plural, te “Narodnooslobodilačka borba” iz akronima sada zapravo glasi “narodnooslobodilačke borbe”). Predstavnik ove organizacije nada se da će spomenik-ploča uskoro dobiti i karijatidu (!).
Stoga, primeri spomeničke skulpture koja je posvećena NOB-u najjasnije govore u prilog tome da memorijalnu ili komemorativnu funkciju ne bismo smeli da ispustimo iz vida. Ideja o autonomiji umetnosti olakšava njihovu komodifikaciju i zloupotrebu, dok njihova apstraktna forma, iako je devedesetih godina predupredila rušenje, danas, pre svega, olakšava ideološko preoznačavanje. Politike sećanja su tu na klizavom terenu.
Posle niza gradova, izložba u Novom Sadu bila je trinaesta po redu i obuhvatila je ukupno 56 fotografija spomenika sa detaljnim opisima. Ovom prilikom postojećoj selekciji pridodata su četiri spomenika sa područja Vojvodine. Reč je o sledećim delima: Toma Rosandić, Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora, 1952, Subotica; Jovan Soldatović, Spomenik žrtvama fašizma – Porodica, 1971, Novi Sad; Pavle Radovanović, Spomenik streljanim meštanima, 1976, Sirig; Nebojša Delja, Spomen kompleks stratište, 1981, Jabuka kod Pančeva.
Opširan katalog i knjiga radova sa održane konferencije očekuju se sledeće godine.
